Ljubavno pisamce

Ljubavno pisamce

Želeo bih da ti šapnem na uvo erotski poziv sastavljen od najopscenijih reči. Poput voajera željnog da ukradem prizor intimnosti zamišljam telo koje mi se besramno nudi u želji da probudi moju želju. Zamišljam istoriju tvoga tela, romantično obećanje nežnog promiskuiteta, poziv muškom u meni, spremnost na avanturu želje od prvog dana.

Po duši avanturista, opet nespreman za revolucionarni poriv i herojska dela, u tebi tražim i nalazim zadovoljenje. Ti si uzbuđenje kojim pobeđujem dosadu svakodnevnog koja razara moj život. Ti si radost koju skrivam i tajno konzumiram. Izvor neprimetnog osmeha koji tek ponekad zaiskri u pogledu mom. Ti si i ljubav. Istinita i tajna. Ti koju svet naziva avanturom, moj si način da zagrlim svet, da se narugam smrti u lice.

Ljubav, to je tvoje ime. Ljubav, različita od one prozaične, iz koje je ispražnjen nekadašnji sadržaj, jer ti nikada nisi prošlost i uvek si sadašnjost, a ponekad i budućnost. Nikad se nećeš pretvoriti u ugovor uzajamnih obzira, pristojnost, uviđavnost. Ne. Ti ćeš uvek ostati divlja. Nepredvidiva. Skrivena. A opet, otkrivena, meni, koji bi da te svlačim na nabrojeno načina. Pogledom. Dodirom. Poljupcima. Mislima. Ponekim delom.

Šta je muškarac do fetus sa seksualnom željom. Bez individualnosti, bez svesti, bez volje, ali sa nagonom, koji odbija da prestane da žudi za tobom, koja mu jedina na ovom svetu možeš pomoći, koja možeš utoliti žeđ i pružiti sreću, bar na teren, šta sam ja bez tebe? Šta, do ubogi usamljenik nesposoban za radost.

Postojim li ja bez tebe, sad kada znam da si ti tačka u kojoj se sažima sav moj identitet. Čovek sa ljubavnicom postaje čovek. I ostaje čovek. Ali šta sa njim biva ako izgubi ljubavnicu? Nastavlja li da postoji kao čovek?

Sumnjam. Možda individua nastavlja da postoji kao sena u moru sena koje nazivamo društvom, ali gubitak određujućeg je takav, da muškarac brzo shvati da ne postoji bez one koju je zvao ljubavnicom. A ona? Ona će zauvek ostati ljubavnica. Sposobna da voli. Dovoljno poželjna da je neko ljubi.

I gledaće te tada ljubavnik izgubljeni pogledom neutešnim, tim najvećim čudom koji čovek poseduje, a neće te videti, jer obnevideće i neće mu biti spasa, jer onaj ko izda svoju dušu izdao je sebe, a duša ne prašta. A duša to je ljubavnica, shvatiće prekasno, tek kad te izgubi, nesretnik, koji te gubi, jer u tebi leži, ne samo avantura, već sva njegova radost i želja postojanja. Ko te izgubi izgubiće sebe. Zauvek.

Želim, stoga noćas da te ljubim, i dodirima umivam. Da probudim u tebi želju koja plamti u meni, čim pomislim na tebe. A mislim neprestano. I strahujem da te ne izgubim…jer ne mogu da postojim bez tebe…

Ja koji slabo koristim reči i ne umem da se izražavam poetski, nisam kadar svoja osećanja i želju nagurati u rečenice. Jer one se cepaju pritisnute onim što ti želim reći. A želim ti to reći, moje drugo ja, svakoga dana iznova, jer nijedna ljubav ne može preživeti ćutanje.  Zato oprosti neukost moju, kojom poželeh, da te pozovem na avanturu noći pred nama. Oprosti rečima, jer njihova je poruka ljubav, a ljubav, to si ti i ja kada usnama putujem po tebi, željo, koju sanjam.