Krivica koja izjeda svedoka što je ćutao

Krivica koja izjeda svedoka što je ćutao

Ona plače, ja ćutim. Verujemo da nam je Bog svedok, ali njega nema.

Niko od nas ne progovara. Godinama.

Godinama kasnije, preko svog posrednika, prvo progovori Bog. Traži od nas da ćutimo. I mi ćutimo. Iz straha. Šta ako nas ne primi u carstvo svoje?

Bolje je ćutati. Biti odan. Ne mogu da verujem, ali mogu da ćutim. Da li je to dovoljno da na meni više nikad ne iskali bes?

Postojim. Kao mutavac. Tihi svedok, božije i ljudske volje, koja nije moja, jer ja više nisam čovek. Ćutanjem sam izgubio i to pravo.

Koga je briga. Ljudi, verujući, one koje voli Bog, imaju sva prava. Oduvek je tako.

Mene nije voleo. Šta da se radi. Njegovoj volji se ne prigovara.

Ćutim. Nemam više šta reći, a nema nikoga ni ko bi čuo.

Ćutim, kao što sam ćutao onoga dana kada je plakala.      

Ćutim i ne zaboravljam.

Ponekad, noću, sanjam taj dan i to mesto. Nekog drugog hrabrijeg čoveka. Nekog sa glasom, koji bi progovorio.

Sanjam, a ne mogu biti.

Čovek. Neko ko govori, ne okreće glavu, neko ko može da voli, nekog ko bi mi možda oprostio, ali ko nisam postao. Sanjam, jer tu još postojim.

Sanjam mučne snove koji su odraz mučnog života, sanjam plavog dečaka, koji odbija da poraste, željan da ostane u svetu koji je prethodio ovom.

Zavidim mu. Na svetu koji je imao, pre nego što sam ga ja razorio.

Ćutanjem.