Portret misli koja se hvata za slamku (mala filozofija apsurda, ili možda singulariteta)

Portret misli koja se hvata za slamku (mala filozofija apsurda, ili možda singulariteta)

Tekst zna da autorova teška narav proizilazi iz ljutnje na samog sebe što nije mogao, da pamti, onako kako je hteo. Naime, usled stalnog stresa izazvanog užurbanim poslovnim obavezama, autor je počeo da zaboravlja. U početku to beše tek sporadično, da bi vremenom autor došao u fazu kada nije moglo da mu se u mozgu zadrži  ništa, od onoga što je radio, nakon što bi završio posao i odložio ga na stranu, prelazeći na novu porciju poslovnih izazova. Svaki novi posao brisao je sećanje na onaj prethodni, u meri, u kojoj je to bilo neophodno da autoru omogući da radi. Negde je čak pročitao, i ta misao mu je donela puno utehe, da samo onaj ko uspeva da zaboravi dovoljno brzo, može biti uistinu otvoren za nove poslovne ideje i poduhvate. Na mnoge načine autor je pokušavao da probudi svoj mozak iz mučne obamrlosti u koje je znao da zapadne posle pojedinih iscrpljujućih poslova.

Osmotrimo li ovo sa filozofskog stajališta, upravo mogućnost da se tu i bitak odvoje, dovela je u rascep modernog čoveka. Sada on ne vidi ono što je ranije primećivao i čak smatrao neodvojivim delom sebe. Ovo dovodi do pojave odbacivanja svega onoga što se ne uklapa u jednostavne tokove svesti koju moderna stvarnost nameće.

Čitalac bi, mirne duše, za ovu knjigu mogao reći, to je suviše daleko od mene. Nije moj život. I bio bi u pravu… pod uslovom da je njegov život plitak kao sadržaji koji mu se uobičajeno nude. A nije. To znaju i čitalac i knjiga i misao zapisana na papir.

Prihvatao to ili ne čovek, a time i čitalac, je kompleksna životinja, kadra za mnoge stvari kojih je nesvesna. Puno je primera koji ovo potvrđuju. Misliš da si jedini koji se muči da prepozna svoje reči i misao? Naravno da ne. Istorija književnosti prepuna je autora još iz vremena usmenog predanja. Da ne kažem filozofa, teologa, proroka pa i vladara koji nisu znali da pišu. Obdareni mudrošću, taj tehnički problem lako bi prevazilazili. Ne istorija jasno pokazuje da mislioci koji dozvoljavaju svojoj misli da vremenom evoluira, te oni koji je hrabre u ovome često se znaju suočiti sa problemom prepoznavanja sopstvenog teksta.

Da li bi Sokrat prepoznao svoje misli da ih vidi zapisane na papiru? On nikada nije zapisao ni jednu jedinu reč? Sve je to na osnovu sećanja, za njega učinio njegov učenik Platon. Veruješ li zaista da se Sokrat mogao u detalje sećati svake misli koju je izgovorio učenicima koji su ih zapisivali? I šta bi se desilo da mu je neko ponudio te spise da ih pogleda. Bi li ih prepoznao? Da li bi sa sigurnošću moga da kaže da su to njegove reči, ili možda ne? Ili je bio samo kadar da prepozna misao koja ih povezuje i stoji u pozadine svih tih pisanija? Ako je morao da prepozna njih zar to nije bilo dovoljno da prepozna i reči kao svoje? Zar misliš da mu je trebao neki dodatni dokaz pa da sa sigurnošću zna da je to njegova ideja koja se provlači kroz tekst?

Opet, ti zahtevaš da prepoznaš svaku napisanu reč da bi je prihvatio kao svoju. Zar misliš da je to moguće? Stvarno veruješ u to? U tim godinama? A zar za te sve godine nisi shvatio da mašta može da pobegne iz lobanje i ode daleko od onog ko ju je pokrenuo i tamo daleko radi čudesne stvari pa da se tek onda vrati onom od koga je pobegla? Zar ne misliš da bi ti i ove reči mogle da budu u takvom odnosu? Da bi ovo što čitaš mogao ipak biti ti? Da si ovo ipak ti napisao? I da su ti se sad kada si ih pročitao i oživio ove reči odlučile da ti se vrate. Zar je tako teško poverovati u to?

Život je priča koja samo evoluira i koja može biti prekinuta kada čitaocu postane očito da su on, glavni junak i pisac jedno te isto i da je on svo vreme čitao sebe, misleći da upoznaje druge. Jesmo li već stigli do ovog trenutka. Je li čitalac kadar poverovati misli zapisanoj na papir i prihvatiti navode njene tvrdnje kao istinu.

Verovatno se čitalac već zapitao, postoji li priča koja bi mogla sve ovo da poveže (sve događaje, likove i mesta radnje)? Kolika je uverljivost te priče? Mora li se ova priča nužno zasnivati na zakonitostima zdravog razuma, ili će imati sopstvene zakone stvarnosti koji vladaju u svetu iza ogledala. Verujem, da i ovaj odgovor čitalac sluti već neko vreme. Da, ali kavi su? Ako mu misao ponudi sledeći odgovor, priča ne mora biti ništa relevantno u svojoj istoriji da bi dokazala svoju istinitost, hoće li ga čitalac prihvatiti. Ili će zahtevati od misli da dodatno evoluira?

Do sada si bio automat naučen da reprodukuje tuđe misli. Je li to razlog što se plašiš svojih? Tvoj put je bio dug i različit je od drugih puteva koji vode od najobičnijeg disanja i vegetiranja do misli ushićenog uma.

Kažeš do sada nisi ništa napisao, kao da ta izjava ima ikakvu težinu. Nema, jer čovek po prirodi stvari ne zna kada se zameću, kako rastu i kada se objavljuju ideje. Neke od njih objavljene autoru, a još ne artikulisane godinama znaju da prebivaju u nekoj vrsti mentalnog limba, iščekujući pravo vreme da se obznane. Autor, svo to vreme, nije svestan onoga što već postoji, što već nosi u sebi. Potreban je tek lagani povetarac koji će povući okidač i čudo stvaranja će se desiti. Ili će ga možda tek tad autor primetiti. Ne to ne menja na stvari. Stvari postoje i bez našeg znanja. Fakat je…

Sa druge strane. Ako delo do sad i nije bilo vidljivo autoru, ako se krčkalo, nije li to samo znak posvećenosti jednoj ideji koja želi da se obznani. Želi da to uradi u najvećem sjaju i zato se bruši dok se ne ispolira. Nastala pod pritiskom, postala je dijamant jednog uma, pa zašto da se ne ukrasi i predstavi u svom najvećem savršenstvu.

Prerano progovoriti za pisca je budućnost koja je došla nenadano kao pogled u svoju plitku sreću, izazov sudbini, ili nešto još gore. Takve stvari pisac valja izbegavati. Zato mu valja čitati. Kažu neki vrlo pametni ljudi da čitanje pomaže artikulaciji nemuštog, pomaže izgradnji duhovnog, kasnije daje ton sopstvenim rečima.  Nije li to razlog zašto čitalac sada drži ovu knjigu, ne sazreva li on, ne učili, ne saznaje li za nove svetove, kako da se nosi sa apsurdom koji ga okružuje. Ne, apsurd ne leži u knjizi. Knjiga ga opisuje, pokazuje u svim njegovim pojavnim oblicima i interakciji kroz radnju.

Apsurd sveta leži izvan korica ove knjige. Knjiga je samo alat, kojim brusimo rezonski aparat kako bi apsurd sopstvenog postojanja u podjednako apsurdnom mogli iskoristiti. Knjiga je samo sparing partner mozga koji je odlučio da intelektom udari na svet. Knjiga oseća kako taj intelekt narasta, kako je njegova udarna pesnica sve moćnija. Uskoro bi mogla da poveže svoje udarce i nokautira besmisao u kojem se čitalac zatekao. Mogao bi.

A možda se opredeli da stvarnost poseče. I to postaje moguće kad se oštrina vežba, ne misli li tako čitalac. A gde trenirati ove veštine do u apsurdu. Nije li to upravo ona preporuka koju je čitalac dobio o prijatelja. Sada kada više nema lavova u savani ni tigrova u šumama Indije, gde naći kapitalnu zver koju će lovac nadmudriti. Gde do u apsurdu koji narasta. A ima li šta apsurdnije od tvrdnje da je čitalac napisao knjigu koju upravo čita? Može li čitaočev um uopšte zamisliti veći apsurd? A opet, knjiga će pokazati, da koliko god se činila apsurdnom, ova ideja, daleko je od nemoguće. Štaviše, istinita je. Na nebrojeno mnogo načina.