Innana
Otišla si, a ostala.
Nema te. Moje oči te nevide. Ali, telo moje, još pamti tvoje dodire. Još zna da zadrhti, kad ga vetar dodirne u noći punog meseca.
Nije najgore što te nema, već to što sećanje nikako da ode. Kažu da čovek može biti podeljen iznutra, ali može li ga biti i više nego što ga ima. Ko zna?
A ti, kao da si se podelila, poput grčkih boginja, ko zna, možda i jesi i možda si sad na putu za Olimp ili Santorini, ili gde već sve ne žive antički bogovi.
A opet, čini mi se da je tvoja lepota drevnija od Grčke, da pripada pre onoj oljaganoj Vavilonskoj lepoti.
Te krupne oči i pregibi tela što nekad su se nudili meni, nedovoljno vrednom, nagrade neba, kuda su otišli. U koju Vavilonsku kulu su se sakrili, pa sad nemam reči kako da ih dozovem.
Kao da si se podelila i jedan deo, onaj, od krvi, mesa, uzdaha, onaj, što je znao zarazno da se smeje, otišao je, negde… ko zna gde… a onaj drugi, zapisan u krvi i likvoru još zapljuskuje vijuge, što znaju kadkad da ga osnaže.
Kao da si se uselila u moje telo. Pređeš, ponekad, iz sećanja u telo, useliš se unutra i dodiruješ srce prstima veštim, kadrim da ga nateraju na suzu, il osmeh, već kako ti volja.
A volja je tvoja…
A ti znaš kako si znala biti kapriciozna…
Ni lek, ni vino, ni kafana tu ništa ne mogu pomoći…
