Tamni vilajet

 

Tamni vilajet

 

 

Poput anđela u tami

Kročim u nepoznato – tamni vilajet.

Oko mene ništa,

Neka mesta, u ničemu,

Zaboravljena mesta,

Kojima sam se ponosio,

Davno, jednom,

Onda,

Kada su još bila domovina.

A šta su sad?

I šta sam ja,

Sad, ovde,

Po sred ovog ničeg,

Okružen, utopljen u prazninu,

Što potiče iz duše,

Prazne, poput gradova i sela

Kojima lutaju izgubljene duše

Jednom nasmejanih dečaka.

 

Pitam se,

Imaju li pali (anđeli) sećanja na svetlost

Dok kroče po mraku?

Postoji li sećanje na radost detinjstva

Ili je ja samo izmišljam

Ne bi li potisnuo sve ovo.

Čega ne želim da se sećam

Jer zašto bi se sećao, kad u tome živim

Kako da se ne sećam da je nekada bilo bolje

Kako da živim bez tog sećanja

I ubeđenja, da je ovo sećanje istinsko i pravo,

Ne samo puka uobrazilja

Opsnena, jednom uobraženog, a sretnog čoveka,

Radosnog i mladog.

Jer, zašto bi se sećao kad u tome živim,

U tami, bez svetla,

Tumaram bez cilja.

Koračam i slušam odjek koraka, čijih?

Jesam li to ja,

Ili ima još izgubljenih u tami ovoj?

Jednom, stvarnost je ličila na ljubav,

A na šta sad liči,

Ovde, u tami sećanja.

Uminuće, a da je ne proguta tama,

Što je progutala budućnost,

Svetlost i radost.

Uminuće, jednom, ali ne danas,

Ne sada, ne dok još dah joj dajem,

Makar i opor, crn poput tame,

U kojoj prebiva duh što je nosi.

 

Tiho je značenje ljubavi,

Poput svetlosti sveće, u dubini pećinske tame,

Tiho je i neprimetno,

Ljudima bučnim, radosti vičnim,

Tiho je, poput drhtaja srca

Otvrdlog i spremnog

Da zakorači u zabranjeno

I osvoji slobodu,

Makar pri tom moralo pokoriti svet.

Tiha su ova sećanja,

Na mladost, osmeh i revoluciju

I sve ono što nam je obećano

A što nismo uspeli

Za sebe pridobiti.

Ono čega se nikada nismo odrekli.

 

Još u tami sanjam radost

I tvoje lice ozareno osmehom,

Crvene marame i petokrake,

I pogled uprt u zvezde.

Još želim da verujem

Da tamo ima nekog

Velikog i vrednog,

Koga ćemo upoznati,

Svi mi,

Ko će nam pomoći da se uzdignemo među zvezde,

Da tamo, u toj tami,

razbacanoj svuda na noćnom nebu,

Pronađemo smisao

Koji smo ovde

Na trenutak, izgubili.

 

Veliko je isčekivanje,

Tame, izgubljene u tami,

Veliki je san

Koji me još ne napušta.

I ja sanjam

Da ga dosanjam

Brzo, poput hazarskih proročica, što gledaju u snove,

Sanjam, da dosanjam,

Svetlost,

Kojom ćemo okupati tamu.

 

 

 

Kursor koji blinka

 

Jedna proletnja misao

 

Jedna proletnja misao

Samu sebe rađa

Samu sebe menja

Sve menja

Samu sebe jede

Popravlja i kvari

Radeći meni isto što i sebi

A šta o sebi zna

Isto što i ja

Ona ne zna za sebe

A ja da je odvojim od sebe

Sama,

Onda kada sam i ja sam

Sam sa sobom

Sam sa njom

I kada mi ne treba

Ništa više od te samoće

Sami i dovoljni sebi

Treba li na išta više od toga

 

Sramežljivac

 

Kad prvi put shvatiš da si zaljubljen

šta radiš

Jesi li spreman da čekaš

Ili živiš čudo.

Jesi li

Ili tek treba da odrasteš

Kažeš li sebi

Umem da volim

Izabrao sam tebe

Da te volim

Protiv zakona ljudi i sveta

Jer to mi je manja nevolja

Od one što sam sebi namećem

Dok te drugi vole iz dosade

Ja za tobom ginem iz daljine

Jer vičan nisam na rečima živim

I sva su moja obraćanja usiljena

Čudna i smešna

Al ne i strana

Tebi

Što znaš da prizoveš moj uzdah

Već samom pojavom svojom

Puno pre nego učiniš nezamislivo

I sa podsmehom

Ili osmehom

Obratiš pažnju na mene

Ja umem da volim

Al ne znam kako da to pokažem

U ovom svetu laprdavih puvala raznih

Što orbitiraju oko moga sunca

Spremnih da ga uprljaju

I time se pohvale

Ne bi li ispali veliki

A zapravo su mali

Jer takvi su zakoni sveta

Koje odbijam da poštujem

Jer čemu zakoni sveta

Ako ovaj stidljivi dečak

Ne može savladati provaliju sramote

I poljubiti sunce

Što ište srce njegovo ustreptalo

Pri pomisli na nju

Koja ni ne zna za njega.

 

Kursor koji blinka

 

„Nisam papir da trpim tvoje misli“, bila je prva misao posle dugo vremena provedenog pred praznim ekranom. Misao što zahteva da uklonim ruke sa tastature i mislim pre nešto napišem.

Mislim otkud ova praznina iza koje će možda krenuti reči…

 

 

 

„Nisi“, obraćam se belilu ekrana koje ništa ne govori o osobi koja će možda čitati ove reči, što upućene su meni, ili nekom drugom sebi, skrivenom iza lika ne znanog čitaoca… ili čitateljke…

Nisi – ti se tek kursor što blinka. Možda, daleki far što navodi misao kroz opasne vode. Možda, eho mog razuma. Možda, ulepšana slika otkucaja moga srca. Možda, a možda ni ništa od toga.

I znam isto tako, da ova belina ne može biti deo neke table gde ruka svevišnjeg crtača iscrtava Lineu i daje joj život.

Ponekad pomislim da razumem šta si ti, a ponekad te uopšte ne razumem, i stojim pred tobom, zagledan u tebe i tvoju belinu poput buntovnika sa sprejom u ruci bez ideje o čemu bi ovaj grafit mogao govoriti, koju poruku skrivati, kome se obraćati…

Ne, ti nisi papir i ovo nije dnevnik, ograničen mi je broj karaktera, ali srećom miso nije, bar sad dok je pišem, a već će biti nekog da je kasnije banuje ako ustreba.

Možda ovo moja podsvest progovara, zbunjena vulgarnom introspekcijom, obavljenom bez stručnog nadzora, što morao je biti nadzočan nad maničnim pokretima šake i lupanju prstima po nevinoj tastaturi dok je pacijent sa dugom istorijom skribomanije kucao po nesretnoj tastaturi ispisujući reči na ekranu, što nikom drugom, do njemu i dobrom psihijatru, sigurno ne bi rekle ništa, a u kojima bi ovaj potonji uočio, ako ne dokaz, a ono sigurno jasnu naznaku, vapaja jedne duše, usamljene, izopštene od sveta i stavljene pred ekran, svoj najdublji ponor pakla, svoj sedmi krug, iz kojeg izaći ne može, ali želi da se obrati čoveku koji kuca, a ne čuje i ne razume svoje reči i da mu kaže – izađi, dodirni telo drugog čoveka, stisni mu ruku, ili prisloni svoje usne uz njene, jer to je život, a ne belina (ekrana) i (sopstvena) praznina koju želiš da popuniš.   

Nema te misli koja je kadra popuniti prazninu koju čovek nosi u sebi.

Čoveku nije dato da dođe do takvih misli. Ostaje mu samo, da svoju misao nasloni na drugu, što živi, negde, u nekom drugom čoveku.

Kad nađeš čoveka našao si i misao. Jer, misao je čovek i čovek je (za)misao. I nema čoveka o kojem nema zamisli. A neke su misli tvoje i trebaš ih naći, kako bi našao sebe, u drugim ljudima, koji su tvoji koliko i ti njihov. I ne postoji prostor, ni vreme, toliko daleki da ne možeš da dodirneš tu misao, tog čoveka, to telo, što će te učiniti celim kada ga dodirneš. Jer, ona postoji – tvoja bešerat i iščekuje te, tvoje je samo da je nađeš.

Tačka na kraju

 

Tačka na kraju

 

Usamljen sedeo je na kamenu pored reke. Bio je još mlad, ali dani mladosti brzo su sipili kroz prste. Već je na pragu zrelosti, a opet, nije ništa naučio o tome kako postati ili biti zreo.

Drugi ga kude, ima i podsmeha. Samo jedan prijatelj još ne diže ruke od njega. I sada je tu, na obali reke što odvajkada deli carstva. Prilazi i seda na kamen pored. Ćute. Voda potmulo huči. Vazduh je svež, kao i misao koju skriva pogled uprt u zvezde.

„Šta radiš?“

„Posmatram mesec i zvezde.“

„Dakle, opet tražiš dublji smisao.“

„Čega?“

„Života, sveta, šta ja znam šta ti se sada mota po glavi.“

„Zapravo, više gane tražim.“

„Našao si ga?“

„Shvatio sam da ga nema“. Tišina… i huk vode. I još tišine, kojoj se ne žuri, kao da ne želi da srlja u pitanja i odgovore kojima je zaogrnula dečake.

„Ljudi kreiraju  priče o onome čime su okruženi dajući tim stvarima i pojavama, pa i ljudima dublji smisao, kojeg zapravo nema.“

„Hoćeš reći da kada bi neki autor odlučio da zapiše naš razgovor, priča bi imala isto smisla i da sam ja u njoj i da nisam.“

„Dobro si shvatio.“

„A da li bi imala smisla i ako tebe ne bi bilo u njoj?“

„U istoj meri kao i sad, kada smo obojica u priči.“

„Pa kakav je onda smisao naše egzistencije, naših postupaka?“

„Suštinski, na nivou Vaseljene  apsolutno nikakav. Naše promišljanje neće promeniti zakone prirode. A posebno to neće uraditi naš ego. Entropija ne poznaje princip smisla, a ona će nas na kraju sve progutati.“

„I šta će onda ostati od priče (o nama)?“

„Ništa… možda samo tačka.“