Vojnik

Drhtaj

 

Ljudsko telo, titrav talas,

Slutim ga pod tvojom haljinom,

Crvenoj, a i onoj crnoj,

I onoj pripijenoj i onoj lepršavoj,

Slutim ga, u tvom pogledu,

I osmehu, što me proganja,

Kroz mene i godine,

I pita,

Što nisam skočio

I zaplivao

Uz taj talas,

Makar se i utopio,

Samo, da se napio,

Tvog izvora,

Sa tvog zdenca,

Oči umio lepotom

Drhtaja i talasa

Što evo, kao eho,

Još odzvanja

U damaru srca

Tebi pokornog.

 

Pouka o imenovanju stvari

 

Sve što je stvoreno, mora biti imenovano, da bi posle bilo preobraženo lažju. I uvek će se pojaviti neko, ko nema nikakvog pametnijeg posla, no, da laž razotkriva. I sledbenici, poštovaoci, koji će ga pratiti na putu razobličenja laži, u cilju spoznaje istine, koja će ih osloboditi, čega –još nije imenovano.

Stvaranje, razobličavanje, razaranje, pretvaranje, svi ti koraci na posledku putanju saviju u krug, koji postaje sve teži i svojom gravitacijom deluje na živote onih što su poželeli da imenuju i time odrede stvari.

 

Metafizika neshvatljivog

 

Čovek zgrožen samoćom izlazi u svet, luta, da bi konačno sreo sebe. Iznenađen ovim susretom, zaključuje da bi bilo bolje da ne izaziva sudbinu i vraća se u svoju jazbinu, u kojoj, napušten od sebe samog, konačno umire.

Za to vreme njegova sudbina, čeka, na zvezdama za to predviđenom mestu i pita se gde li se to izgubio. Nema nikog da joj odgovori.

 

Lucifer

 

Tek što se pomolila jedna svetlost nestaje. Naš um baca je u tamu provalije beskraja gde odlažemo sve opasne ideje – posebno one o suprostavljanju bespogovornom autoritetu.

Vekovima pravednici sipaju jed i gorčinu, truju mu dušu sopstvenim izopačenostima koje mu pripisuju.

Odbačen, prezren, ponižen, izgubljen za radost i svetlo on sanja svoj let – bar još jedan, onaj poslednji iznad pognutih glava onih što su ga se odricali.

Ne želi im on zlo. Ni izvinjenje. Ni izbavljenje za svoj duh sputani on ne traži.

Ne traži ništa, već bi da da – slobodu, koju je još na samom prapočetku njemu uzeta, bez želje da mu se naknadno vrati.

On trči uz provaliju svoga pada samo da raširi krila moćna i spasi one što su ga osuđivali.

 

Vojnik

 

Popio je otrov. Ispio bočicu, sa etiketom istina, do kraja. Preobrazio se. Možda je to  učinio sadržaj koji je ispio, možda je njegova uloga bila manja – tek tolika da se oslobodi ono što je oduvek postojalo u njemu, a sada se eto, oslobodilo. Možda. Nikada nećemo saznati.

Tada je stupio na dužnost, a dužnost je bila gorka, turobna i teška. Dužnost je zahtevala da nosi masku mirnoće i onda kada je nemir razdirao dušu. Hladnokrvna ubistva postala su dužnost, a niko nije rekao prema kome je taj dug i to se valjda podrazumevalo iako je baš taj podrazumevani deo bio suprostavljen telima i dušama, pozivajući na razum protiv dužnosti.

Ali dužnost je bila sveta. Svima koji su popili otrov, sveta dužnost tražila je da bude izvršena i odnosila je duše u smrt i prokletstvo, istovremeno, a na različite strane dok i njegovu jednom nije uzela i ostavila nas da plačemo za tim riđim uvojcima i bradom što nas je grebala kad bi nas dodirnula – sve nas koji smo ga voleli, a nismo bili u stanju da ga spaseno dužnosti.

 

Priča o jednoj zbunjenoj žabi

 

Pokušavamo da shvatimo stvari polazeći od sopstvenog iskustva, jer jedino time raspolažemo. To naravno ništa ne pomaže u pitanjima budućeg, gde ne postoji iskustvo na koje bi se pozvali i koje bi sebi pripisivali u trenucima borbe za poslove, koji se tiču te budućnosti, njenog oblikovanja i ishoda. I svi znamo da sve u vezi sa tom stvari nema smisla, a opet, kao da se niko u vezi ovog i ne uzbuđuje, jer kako kažu umne glave, stvari i nemaju smisao po sebi, pa je onda valjda i logično ne tražiti taj smisao ni u onima koji bi trebali da im ga daju.

Ima onih koji ovo ne razumeju, ima onih koje nije briga, ima onih koji vide unosne prilike i onih koji bi da se ta stvar nekako sama od sebe razreši i okonča. Ima svakakvih, samo, izgleda nema odgovornih i zdravorazumskih, kojima bi bilo dovoljno stalo. A kad nema onih kojima je stalo, stvari idu kako idu i trulež raspadanja nastupa polako, dovoljno sporo da žaba ne shvati da je kuvaju sve dok ne bude prekasno.

 

Samom sebi

 

Samom sebi

 

Pisati o životnim iskustvima ili iz životnog iskustva i percepcije sudionika, ili bar svedoka, nije dobro. Ni za koga, posebno ne za onoga ko piše, a reklo bi se ni za onoga kome se piše, jer uvek se piše nekom, čak i onda kada nam nije poznat onaj na čija vrata percepcije kucamo.

Kritički osvrt na prošlost koja bi da ostane zamagljena – kome to treba?

Zaboraviti prošlost i nastaviti živeti, to bi imalo smisla, kada bi bilo moguće, kada, književni likovi i karakteri, ne bi imali svoje avatre, oličene u slikama života i dušama koje su nas dodirivale. Kada nas svaka miso ne bi vraćala nazad u pokušaju da ispravno proživimo jad koji nas proganja.

Toliko roma o ratu, predaji, preljubi, pljački, tvrdim srcima i suzama koje teku niz reku bez povratka… Čemu to? Postoji samo ograničeni smisao doživljenog koji možemo oživeti rečima i toliko toga što će ponovo ostati neizgovoreno i izgubljeno.

Tako je malo reči za ono što bi želeli reći, a tako je teško preko ivice usana procediti jedno „Izvini“, bar jedno „Oprosti“, za sve ono što sam bio i što nisam bio, a ovo sadašnje ja bi želelo da sam bio.

Čemu pisati reči izvinjenja sebi kada neće biti nikog da ih pročita… jer takva je priroda sveta i života koji nam je dat.

 

Pre kraja

(parafraza sećanja na Sabata)

 

SFRJ je stvorila nešto sasvim suprotno od onog što je trebalo da iznjedri.

Trebalo je da ljudi vole jedni druge. Da stvore budućnost koju će zaveštati mladima. Progres je bio neumoljiv, a prava neotuđiva, dok je se nisu odrekli oni koji su tvrdili da je (država ili partija ne sećam se baš jasno) bacila u tamnicu Boga, ili Bogove, bez kojih nema života i smisla, ni na ovom, ni u svim drugim životima.

Onda je pao zid i partijski aparatčici su pustili Boga na slobodu, počeli da se krste i klanjaju, krenuli na hadžiluke i okupljaju svoja ugrožena stada.

I molili su se.

Boga to mora da više nije zanimalo (tako je to sa rekovalescentima) jer je dopustio da se ubijamo i mrzimo - možda grešim, al tako mi se danas čini.

Prvo je izdahnuo progres, pa ekonomija, potom prava, zajednička svojina, onda su javna dobra postala privatna i postalo je normalno naplaćivati vodu i vazduh i zdravlje i kupovati radna mesta za poslove slične kulaku i robovlasništvu u kojem su jedni vlasnici, a mnogi robovi, samo zato što to, oni koji su vlasnici, tako kažu, jer izgleda nema koga da se buni, a priča se i da nikoga nije briga, pa ni Boga, ako ga ima, jer još ćuti i nije ga briga da li vodimo ljubav ili rat. Valjda je to i hteo, kada nam je dao slobodnu volju… i pravo glasa u višepartijskom sistemu…

Komunizam je kažu omanuo (a da ga uistinu nije ni bilo). Pita li se iko, da li smo omanuli mi ljudi, da li smo se ogrešili – ne prema ideologiji države, već prema ljudima – braći i sestrama, poznanicima, prijateljima.

Da li bi bilo ispravnije da smo više od Boga, voleli čoveka pored sebe.

Pitam se, tako, nekih dugih letnjih noći, dok čitam besmrtne knjige  prepune univerzalnih ideja jedne revolucije (Francuske, a možda i naše) da li bi nam bilo bolje da je Bog ostao u zatvoru, a čovek duže bio pušten na slobodu.

Pitam se, a odgovora nema. Samo, nemo ćutanje.

Retrospekcija

 

Pre kraja

(u iščekivanju motocikliste)

 

Dođu godine kad se čovek isprazni od sadržaja, od želja. Život je još tu, u tebi, a smisao ode negde drugde i čovek bude samo praznina.
Pojavi se tada neko, đavo će ga znati otkud i zašto i ispuni tu prazninu. Pomisliš tada, ja postojim između tebe i kraja, a kraj se prikrada i sve ti je bliži.

 

Retrospekcija

 

Pepeo koji je prethodio požaru i svetlost koja je prethodila senci – šta govore o nama? Koliko retrospekcije je potrebno da se zagledam u sebe? Šta ću saznati kad pogledam u ogledalo okrenuto u prošlost? Hoću li, nakon toga biti kadar, ikada, zagledati se u svoje umorne i poluslepe oči?

 

Na dan kada su u Pirotu rušili garaže

 

Sve je više onih koji bi da mi oduzmu sve ono na šta nikada nisam polagao pravo. Kao da je buka koju stvaraju oni, što veruju da poseduju svet, ta, koja odlučuje o univerzalnom pravu na život i sreću, pa je onaj koji ćuti lišen ovog prava, jer je iz pristojnosti odlučio da se njim, ili nekim fiktivnim vlasništvom nad zemljom, koja nas je sve rodila, ne razmeće, te je odlučio da ćuti i time, gle čuda sebi samom oduzme sva prava.

Investitor, koji raspolaže novcem, o čijem poreklu nikada nećemo ništa čuti, izgleda, po prirodi zakona, ima pravo da prava drugih suzbija. Posebno u slučaju kada, ti drugi, nemaju novca, ili iz puke pristojnosti ćute. Činjenica da pomenuti novac nikada nije postojao i da je pozajmljen od budućnosti upravo onih koji će na njega plaćati kamate samo je razlog više da se upravo ovoj grupi suspenduju prava i oduzme što je više moguće.

Matematika ove sramne računice je jasna. Što im se više oduzme, to su i manjoj mogućnosti da se odupru onome što im se radi. U jednoj drugoj kalkulaciji ljudskih prava i sloboda vidljivo je nešto drugo. Zašto onda zatvaramo oči pred zjapećom jamom propasti u kojoj srljamo, zašto odbijamo da vidimo ono što bi svima moralo biti jasno?

Iz pristojnosti više ne bi smeli da ćutimo. Iz pristojnosti, ako već ni zbog čeg drugog.

 

Pobuna

 

Pobune protiv sveta odavno su zamrle. Umesto toga, samo ova smešna, egom ispunjena savest što me muči i tera na čamotinju, što donosi život, na koji se pristaje bez volje i iz straha, od čega i zašto, ne znam. A biće da me nije dovoljno briga, jer da jeste, već bi našao način da spoznam razloge, ukoliko postoje.

Da, ukoliko postoje, jer sve manje verujem – posebno sebi. I sve više se gadim – sebe i drugih, podjednako.

Shvatio sam da se nisam ubio samo zato što nisam imao koga ubiti, a sad pokušavam živeti sa tim saznanjem i tom osobom.

Pokušavam, jer rekoh već, nemam ni snage ni volje da se pobunim. Odbijam da pristajem i živim po automatizmu, bez pobune. Za sada…