Samom sebi

 

Samom sebi

 

Pisati o životnim iskustvima ili iz životnog iskustva i percepcije sudionika, ili bar svedoka, nije dobro. Ni za koga, posebno ne za onoga ko piše, a reklo bi se ni za onoga kome se piše, jer uvek se piše nekom, čak i onda kada nam nije poznat onaj na čija vrata percepcije kucamo.

Kritički osvrt na prošlost koja bi da ostane zamagljena – kome to treba?

Zaboraviti prošlost i nastaviti živeti, to bi imalo smisla, kada bi bilo moguće, kada, književni likovi i karakteri, ne bi imali svoje avatre, oličene u slikama života i dušama koje su nas dodirivale. Kada nas svaka miso ne bi vraćala nazad u pokušaju da ispravno proživimo jad koji nas proganja.

Toliko roma o ratu, predaji, preljubi, pljački, tvrdim srcima i suzama koje teku niz reku bez povratka… Čemu to? Postoji samo ograničeni smisao doživljenog koji možemo oživeti rečima i toliko toga što će ponovo ostati neizgovoreno i izgubljeno.

Tako je malo reči za ono što bi želeli reći, a tako je teško preko ivice usana procediti jedno „Izvini“, bar jedno „Oprosti“, za sve ono što sam bio i što nisam bio, a ovo sadašnje ja bi želelo da sam bio.

Čemu pisati reči izvinjenja sebi kada neće biti nikog da ih pročita… jer takva je priroda sveta i života koji nam je dat.

 

Pre kraja

(parafraza sećanja na Sabata)

 

SFRJ je stvorila nešto sasvim suprotno od onog što je trebalo da iznjedri.

Trebalo je da ljudi vole jedni druge. Da stvore budućnost koju će zaveštati mladima. Progres je bio neumoljiv, a prava neotuđiva, dok je se nisu odrekli oni koji su tvrdili da je (država ili partija ne sećam se baš jasno) bacila u tamnicu Boga, ili Bogove, bez kojih nema života i smisla, ni na ovom, ni u svim drugim životima.

Onda je pao zid i partijski aparatčici su pustili Boga na slobodu, počeli da se krste i klanjaju, krenuli na hadžiluke i okupljaju svoja ugrožena stada.

I molili su se.

Boga to mora da više nije zanimalo (tako je to sa rekovalescentima) jer je dopustio da se ubijamo i mrzimo - možda grešim, al tako mi se danas čini.

Prvo je izdahnuo progres, pa ekonomija, potom prava, zajednička svojina, onda su javna dobra postala privatna i postalo je normalno naplaćivati vodu i vazduh i zdravlje i kupovati radna mesta za poslove slične kulaku i robovlasništvu u kojem su jedni vlasnici, a mnogi robovi, samo zato što to, oni koji su vlasnici, tako kažu, jer izgleda nema koga da se buni, a priča se i da nikoga nije briga, pa ni Boga, ako ga ima, jer još ćuti i nije ga briga da li vodimo ljubav ili rat. Valjda je to i hteo, kada nam je dao slobodnu volju… i pravo glasa u višepartijskom sistemu…

Komunizam je kažu omanuo (a da ga uistinu nije ni bilo). Pita li se iko, da li smo omanuli mi ljudi, da li smo se ogrešili – ne prema ideologiji države, već prema ljudima – braći i sestrama, poznanicima, prijateljima.

Da li bi bilo ispravnije da smo više od Boga, voleli čoveka pored sebe.

Pitam se, tako, nekih dugih letnjih noći, dok čitam besmrtne knjige  prepune univerzalnih ideja jedne revolucije (Francuske, a možda i naše) da li bi nam bilo bolje da je Bog ostao u zatvoru, a čovek duže bio pušten na slobodu.

Pitam se, a odgovora nema. Samo, nemo ćutanje.