Retrospekcija

 

Pre kraja

(u iščekivanju motocikliste)

 

Dođu godine kad se čovek isprazni od sadržaja, od želja. Život je još tu, u tebi, a smisao ode negde drugde i čovek bude samo praznina.
Pojavi se tada neko, đavo će ga znati otkud i zašto i ispuni tu prazninu. Pomisliš tada, ja postojim između tebe i kraja, a kraj se prikrada i sve ti je bliži.

 

Retrospekcija

 

Pepeo koji je prethodio požaru i svetlost koja je prethodila senci – šta govore o nama? Koliko retrospekcije je potrebno da se zagledam u sebe? Šta ću saznati kad pogledam u ogledalo okrenuto u prošlost? Hoću li, nakon toga biti kadar, ikada, zagledati se u svoje umorne i poluslepe oči?

 

Na dan kada su u Pirotu rušili garaže

 

Sve je više onih koji bi da mi oduzmu sve ono na šta nikada nisam polagao pravo. Kao da je buka koju stvaraju oni, što veruju da poseduju svet, ta, koja odlučuje o univerzalnom pravu na život i sreću, pa je onaj koji ćuti lišen ovog prava, jer je iz pristojnosti odlučio da se njim, ili nekim fiktivnim vlasništvom nad zemljom, koja nas je sve rodila, ne razmeće, te je odlučio da ćuti i time, gle čuda sebi samom oduzme sva prava.

Investitor, koji raspolaže novcem, o čijem poreklu nikada nećemo ništa čuti, izgleda, po prirodi zakona, ima pravo da prava drugih suzbija. Posebno u slučaju kada, ti drugi, nemaju novca, ili iz puke pristojnosti ćute. Činjenica da pomenuti novac nikada nije postojao i da je pozajmljen od budućnosti upravo onih koji će na njega plaćati kamate samo je razlog više da se upravo ovoj grupi suspenduju prava i oduzme što je više moguće.

Matematika ove sramne računice je jasna. Što im se više oduzme, to su i manjoj mogućnosti da se odupru onome što im se radi. U jednoj drugoj kalkulaciji ljudskih prava i sloboda vidljivo je nešto drugo. Zašto onda zatvaramo oči pred zjapećom jamom propasti u kojoj srljamo, zašto odbijamo da vidimo ono što bi svima moralo biti jasno?

Iz pristojnosti više ne bi smeli da ćutimo. Iz pristojnosti, ako već ni zbog čeg drugog.

 

Pobuna

 

Pobune protiv sveta odavno su zamrle. Umesto toga, samo ova smešna, egom ispunjena savest što me muči i tera na čamotinju, što donosi život, na koji se pristaje bez volje i iz straha, od čega i zašto, ne znam. A biće da me nije dovoljno briga, jer da jeste, već bi našao način da spoznam razloge, ukoliko postoje.

Da, ukoliko postoje, jer sve manje verujem – posebno sebi. I sve više se gadim – sebe i drugih, podjednako.

Shvatio sam da se nisam ubio samo zato što nisam imao koga ubiti, a sad pokušavam živeti sa tim saznanjem i tom osobom.

Pokušavam, jer rekoh već, nemam ni snage ni volje da se pobunim. Odbijam da pristajem i živim po automatizmu, bez pobune. Za sada…