Politička ekonomija jednog slobodnog duha kojem je podaren život sa kojim izgleda ne zna šta će

 

Politička ekonomija jednog slobodnog duha kojem je podaren život sa kojim izgleda ne zna šta će

 

 

Život je uvrnuta ekonomija

Svi mi nešto kupujemo

Ili bar pokušavamo kupiti

Ili nekoga potkupiti

I ne zavisi puno od ponude il tražnje

Jer svaka duša traži, ište, više

I više i više no što joj treba

I svi mi radimo nešto

Za nekog

Uz nadnicu

A nadnica za život je greh

Nadnica za greh je ljubav

Nadnica za ljubav je bol

Nadnica za bol je iskustvo

Ponekad i filozofija

Kad čovek razume

I nauči čitati sopstvena iskustva

Ali pre toga

Ekonomija života sa svim svojim promenama na tržištu

Volje, ljubavi, bogatstva, sjaja

Zahteva od izgubljenog stvora

Da postane misleći čovek

I promisli o sebi

Da spozna šta je

Da razume sebe

I druge

Da pronađe svoj put

I podigne jedra

Često u susret oluji

Bez bojazni od brodoloma

Do kojeg će sigurno doći

Pad je neminovan

I osuda

Al misleći čovek zna

Da čoveku drugom sudi

Ne po tome koliko je puta pao

Već koliko puta se podigao

I poput nokautiranog boksera podigao ruke

U gard

I nastavio svoju bitku

I tako iz bitke u bitku

Kupujemo i prodajemo

 Nadničimo

U nadi da ćemo stvoriti nešto

Često zaboravljajući da je više nego dovoljno

Stvoriti sebe

Želim da verujem…

Da ću jednoga dana stvoriti sebe

I da ću trgovati samo

Sa onima koji su učinili isto

Za sebe

I svet

Želim da verujem da je ekonomija

Šira od vidljive ponude i tražnje

Želim da verujem…

Ne porađa li prethodna rečenica nadu u smisao

Smisao života…

Leži li on u razumevanju ekonomije

Ili nadi da postoji više…

Možda se sva filozofija života

Može sažeti u sledeću ekonomsku jednačinu:

Život je gorivo

Koje sagorevam

Da bih stvorio sebe.

Sve van ovoga možda nije vredno nadničenja

Al ljubav mi ne da da verujem

U takav ishod

Njeni su nagoni iznad filozofije razumevanja

Impuls je snažan

I nastavlja da traga

I troši gorivo života

I nada se…

 

Ožiljci, naneti drugima

 

Ožiljci, nepravedno naneti drugima

 

Moj deda je bio heroj drhtavih ruku, velikih brkova, čovek stvoren za konje, ne za ljude. Kada nije više mogao da jaše – umro je. Voleo je trubu i violinu i kafanske pevačice. Voleo je zvuk i ritam i mogao da zaigra uprkos tremoru koji ga je pratio od kako se vratio iz rata, iz logora.

Deda i ples bili su nerazdvojni pojmovi mog detinjstva.

Tih godina, još uvek, suviše sam mlad da razumem taj poriv tela da zaigra, muziku trube i kola – sve mije to izgledalo primitivno. Tih godina ja sanjam da proučavam zvezde, verujem da ću otići do njih. Čitam fantastične priče istočnoevropskih pisaca. Opsednut sam naučnom fantastikom. Sve van obzorja horizonta događaja čini se tako banalnim, prostim, nedorečenim, jadnim.

Moja misao upinje se da dodirne nesagledivo, toliko se upinje da ne primećuje očigledno.

Sva ta muzika oko mene, sva ta radost – tu je zbog mene, a ja nisam u stanju da je primetim. A i kad jesam, zlurado je osuđujem kao primitivnu, stranu – nešto što nikada neće biti deo mene. Ne želim da bude deo mene – stidim je se, kao što se stidim i svih priča koje se pričaju uz ognjište. Ne interesuju me heroji i ratovi, ni izdaje, ni prevrtljivi vladari, ni kumir ispred ulaznih vrata. Toliko su mi daleki da ću ih u godinama što slede zaboraviti. Posle će slike radosti izbledeti i zameniće ih slike bola, a moj svet i bez pogleda u noćno nebo zaroniće u tamu.

Dugo ću koračati tom tamom. Predugo za jedan ljudski vek. Kad iz nje konačno budem izašao ničega više neće biti. Ni sećanja. Ako je život u početku tabula raza, na kanvas mog života sudbina je izgleda prosula crno mastilo i obojila ga u crni kvadrat. Beskrajno nepregledno crnilo, poput onog kojim je Kazimir Maljevič najavio socijalizam. Onaj isti u kojem sam rođen, a koji nikada nije ni postojao – jer sve je bila laž, sve osim smrt, a nje je bilo mnogo, previše – da bi se laž očuvala. I opet taj crni kvadrat. Crnilo kanvasa kao da najavljuje neki novi svet, neki novi tehno-feudalizam, koji nam je svima predodređen. Posebno onima rođenim u socijalizmu. Možda tamo dođemo bez ratova i groblja, ko zna. Ono što ja znam je da nisam dodirnuo zvezde, niti se otisnuo prema njima. Negde u magnovenju života nestao je sav taj optimizam koji je pogonio moju mladost. Nestalo je to samopouzdanje i ni na čemu sazdana ubeđenja. Pojavilo se preispitivanje. O svemu, što sam video, doživeo, uradio i o onome što nisam uradio.

Propitujem se o svemu. O jednoj stvari posebno – jesam li bio nepravedan, jesam li odbijanjem da prihvatim poreklo i poriv povredio svog dedu? Jesam li bio nepravedan prema konjičkom oficiru koji je odlučio da ostane uz konje i verovao da je tako bolje, da je to bolje, od onog što je ostatak sveta izabrao.

 

Ljubavnica, svedočanstvo

 

Figura, ideja, osmeh

Igra očima

Stidljivost

Vulgarni snovi

Drhtaj

Zamuckivanje

Izgovori, kojima sam tešio sebe

Da ne zađem u zabranjeno

Još osmeha

Razgovor, neopterećen, lagan, uzbudljiv,

Teče, poput dobre, zrele rakije, Dunjevače,

Lagano, spušta se niz ždrelo, u želudac, klizi vrelina..

Misao koja naslućuje skriveno

Haljina koja pokazuje želju

Tesna košulja,

Koja traži haljinu, bačenu na pod

Reči, uzdasi, ćutanje

Slutnja

Poigravanje misli

Ideja o preotimanju,

Zavodljiva, neizrečena, duboko skrivena.

Mastilo i beli papir

Reči koje teku

Izlaze da bi bile zapisane.

Steznici, čipka, poezija

Nivo šećera u krvi

Ushićenje…

Potom…

Antiklimaks

Prozaičan kraj

Priča, tek retko ispričana

A draga

Kao ožiljak na srcu…