Ožiljci, naneti drugima

 

Ožiljci, nepravedno naneti drugima

 

Moj deda je bio heroj drhtavih ruku, velikih brkova, čovek stvoren za konje, ne za ljude. Kada nije više mogao da jaše – umro je. Voleo je trubu i violinu i kafanske pevačice. Voleo je zvuk i ritam i mogao da zaigra uprkos tremoru koji ga je pratio od kako se vratio iz rata, iz logora.

Deda i ples bili su nerazdvojni pojmovi mog detinjstva.

Tih godina, još uvek, suviše sam mlad da razumem taj poriv tela da zaigra, muziku trube i kola – sve mije to izgledalo primitivno. Tih godina ja sanjam da proučavam zvezde, verujem da ću otići do njih. Čitam fantastične priče istočnoevropskih pisaca. Opsednut sam naučnom fantastikom. Sve van obzorja horizonta događaja čini se tako banalnim, prostim, nedorečenim, jadnim.

Moja misao upinje se da dodirne nesagledivo, toliko se upinje da ne primećuje očigledno.

Sva ta muzika oko mene, sva ta radost – tu je zbog mene, a ja nisam u stanju da je primetim. A i kad jesam, zlurado je osuđujem kao primitivnu, stranu – nešto što nikada neće biti deo mene. Ne želim da bude deo mene – stidim je se, kao što se stidim i svih priča koje se pričaju uz ognjište. Ne interesuju me heroji i ratovi, ni izdaje, ni prevrtljivi vladari, ni kumir ispred ulaznih vrata. Toliko su mi daleki da ću ih u godinama što slede zaboraviti. Posle će slike radosti izbledeti i zameniće ih slike bola, a moj svet i bez pogleda u noćno nebo zaroniće u tamu.

Dugo ću koračati tom tamom. Predugo za jedan ljudski vek. Kad iz nje konačno budem izašao ničega više neće biti. Ni sećanja. Ako je život u početku tabula raza, na kanvas mog života sudbina je izgleda prosula crno mastilo i obojila ga u crni kvadrat. Beskrajno nepregledno crnilo, poput onog kojim je Kazimir Maljevič najavio socijalizam. Onaj isti u kojem sam rođen, a koji nikada nije ni postojao – jer sve je bila laž, sve osim smrt, a nje je bilo mnogo, previše – da bi se laž očuvala. I opet taj crni kvadrat. Crnilo kanvasa kao da najavljuje neki novi svet, neki novi tehno-feudalizam, koji nam je svima predodređen. Posebno onima rođenim u socijalizmu. Možda tamo dođemo bez ratova i groblja, ko zna. Ono što ja znam je da nisam dodirnuo zvezde, niti se otisnuo prema njima. Negde u magnovenju života nestao je sav taj optimizam koji je pogonio moju mladost. Nestalo je to samopouzdanje i ni na čemu sazdana ubeđenja. Pojavilo se preispitivanje. O svemu, što sam video, doživeo, uradio i o onome što nisam uradio.

Propitujem se o svemu. O jednoj stvari posebno – jesam li bio nepravedan, jesam li odbijanjem da prihvatim poreklo i poriv povredio svog dedu? Jesam li bio nepravedan prema konjičkom oficiru koji je odlučio da ostane uz konje i verovao da je tako bolje, da je to bolje, od onog što je ostatak sveta izabrao.

 

Ljubavnica, svedočanstvo

 

Figura, ideja, osmeh

Igra očima

Stidljivost

Vulgarni snovi

Drhtaj

Zamuckivanje

Izgovori, kojima sam tešio sebe

Da ne zađem u zabranjeno

Još osmeha

Razgovor, neopterećen, lagan, uzbudljiv,

Teče, poput dobre, zrele rakije, Dunjevače,

Lagano, spušta se niz ždrelo, u želudac, klizi vrelina..

Misao koja naslućuje skriveno

Haljina koja pokazuje želju

Tesna košulja,

Koja traži haljinu, bačenu na pod

Reči, uzdasi, ćutanje

Slutnja

Poigravanje misli

Ideja o preotimanju,

Zavodljiva, neizrečena, duboko skrivena.

Mastilo i beli papir

Reči koje teku

Izlaze da bi bile zapisane.

Steznici, čipka, poezija

Nivo šećera u krvi

Ushićenje…

Potom…

Antiklimaks

Prozaičan kraj

Priča, tek retko ispričana

A draga

Kao ožiljak na srcu…