Prizivajući Crvenu i njen šapat dušama nerođenih

 

Jedna nestašna ideja, što zri, a odbija da požuti

 

Dolazi jesen sazrelih ideja

A hoće li ideja o tebi ikada sazreti

Ili će zauvek ostati nestašna

Britka

Golicljiva.

Hoću li je se konačno odreći

Baš kao toliko puta do sada

Ili ću krenuti za njom

Bosonog, prateći trag beline

Što mesečina ostavlja

Kako bi duše zrele

Ispunjene nestašnim dečijim snovima

Očarala

Kako bi svetu dala značenje

Koje samo jedan čovek može da razume

Onda, kad konačno, plod života sazri

Kada ga zagrize

I u njemu nađe tebe

Onakvu, kakvu te oduvek očekuje,

Kad mu se osmehneš

Kad ga učiniš sretnim…

 

Jedna nestašna ideja

 

Te vesele noge

Ti razigrani kukovi

Ta misao u koju uranjam

Kad pomislim na tebe

Ne napušta

Stidljivca, razočaranog cinika

Što rado bi menjao mudrost

Za sreću

Za osmeh

Za šansu da se izgubi

U dubini tvog pogleda

 

Molba Crvenoj da rasplete konac sudbine

 

Crvena, noćima još sanjam tvoje prste

Kako raspredaju nit života

Kako me prate i čuvaju

Da se nit ne prekine…

Obećan sam ti Crvena,

Kao što si i ti meni obećana,

Kada si rasplela crveni konac zavezan oko moje ruke

Kada si obećala

Da će doći dan

Kada će ona doći…

Još je čekam.

Voljena,

Tako su je patrijarsi nazivali…

Njeno ime zaboravljeno je na jeziku kojim ti se obraćam,

Ali ti znaš, i ja znam, koji je to duh koji prizivamo iz ništavila.

Da se uzdigne u život,

Da donese radost,

Što nam je svima potrebna.

Zašto je još uvek tu,

Sa one strane mosta,

Izvan postanja i egzistencije ovog sveta,

Čuje li moju molitvu kojom je dozivam…

Ili se plaši,

Kako što sam se ja plašio

Pre nego me je tvoj glas dotakao,

Pre nego što sam za njim, krenuo u svet…

Crvena, ti si sudbina svih nas,

Vodič svih bića što prelaze granice svetova.

Ispričaj joj moju priču

Šapući biću priču o telu i svetu

Pričaj joj o radosti

Duši koja je čeka

Svim onim značenjima koja će svojim dolaskom uneti u ovaj svet

I svima nama koji je iščekujemo…

 

Ja, ne znam i ništavilo oko mene

 

Ja, ne znam i ništavilo oko mene,

Ili u meni,

Ne znam.

Znam, samo da postoji.

Ništavilo.

Iz kojeg sam izašao,

U ovaj svet.

Da ga upoznam,

Da dodirnem bića drugačija od mog,

Da ih osetim,

Da me uzbude činjenicom da nisam sam…

Da postoji duh i telo,

Koje me željno iščekuje,

Kome se vraćam,

I kad ga ne razumem,

I kad su želja i poriv između nas,

I kada ih nema.

Bio sam ništavilo,

Pa sam bio,

I sad sam, iako, ne znam šta.

Znam samo, postoji to ništavilo,

Svuda oko nas,

Poput praznog kanvasa,

Na koji se upisuju životi.

Ono što smo bili, postaju reči,

Optužbe,

Koja nas čeka,

Kad ponovo zakoračimo u ništavilo.

Pre ništavila, pre kraja,

Upisaću se na taj beli kanvas,

Pretvoriti život u reči,

Mislima i rečima dodirnuti sva ta voljena bića,

Koja sam sreo,

I ona koja još nisam,

A znam da postoje,

Negde van ovog sveta,

U sećanju predaka,

Tamo sa onu stranu mosta,

Tamo gde Crvena plete koncem sudbine,

Želje ovoga sveta,

Želje mog srca,

Onu koja još nije došla,

A najavljena je davno, na dan mog rođenja

Koju čekam i dozivam…

Voljena…