Karaburma

 

Karaburma

 

Isluženi heroj prohujalih ratova, na televizoru, u polumraku svoje sobe gleda snimak kako tuku neke ljude, slične njemu, seća se, slične onome što je bio, kad je imao snagu i volju, pre nego su mu ih oteli, skršili, ti nepoznati batinaši, neki ljudi, ako su uopšte ljudi, u kojima raste samo bes, što sa mržnjom gledaju na ostatak sveta…

Nekada je bio čovek, imao ponos i volju, a onda je usnio san i taj san, sad shvata nije bio njegov, taj san vodio ga je dovde, do ovog kreveta i ove polutame, u kojoj se skriva, od sebe, ne od drugih. Tama je postala njegov oklop, u njoj skriva svoje slomljeno telo, nestalu volju i par praznih flaša što se vuku po podu.

Teško je trezan gledati herojska dela, teško je gledati te plave, u zvezde zagledane oči. Teško mu je da gleda nesreću, što prethodi godinama nesreće, izgubljenom životu što će proći u tami stana u prizemlju socijalne zgrade ispod koje je nekada davno posađeno drvo, koje je sad spreman da brani sopstvenim životom, jer jedino mu je ono bilo odano svojim hladom i obećanjem tame u koju se mogao zavući i pobeći od sveta i sebe i obećanja onog što je mogao biti, a nije postao i zbog čega će ga kazniti i napustiti oni koje je voleo, a on će to prihvatiti ćutke, jer to je sudbina heroja – da trpi i podnosi… da stvara svet po meri drugih, u koji sam možda nikada neće kročiti, ali će ga stvoriti za budućnost onih koje voli… ali i budućnost onih koje ne poznaje, a koji veruje postoje i koji zaslužuju bolji svet od onog na koji je sam bio osuđen, ili osudio sebe onda kada je krenuo u rat, u odsudnu bitku za taj vrli novi svet čija će mu vrata ostati zamandaljena, zauvek zatvorena u koji će moći da zaviri tek kroz ključaonicu onda kada izgubi svako samopoštovanje, da zaviri samo da vidi da nije sve bilo uzalud, da je vredelo živeti i raditi i ratovati za neki bolji svet makar on, taj novi svet, nikada nije želeo da ga primi tako prljavog i sakatog, obogaljenog duha i slabog tela istrošenog u veri koja, suđeno je, drugima postaje stvarnost…

Trpi, podnosi, ukus života je gorak, a slasti je malo i tako je retka, kao i toplina koja telom prostruji kada je oseti, tu slast, stvorenu za ljude koji su imali malo više sreće ili tvrđi obraz, pa znali da pobegnu od odgovornosti ili operu ruke pa su dospeli na to željeno mesto, taj vrli novi svet koji guta sve slasti i greje duše skamenjene u prošlosti u koji on nikada neće kročiti ali će ga stvoriti za budućnost onih koje voli… i onih drugih koje nije voleo, ali su nekako išli u paketu sa onima koje je voleo pa je i njima činio, nekada bez znanja da čini, nekada svestan, a opet nemaran i voljan da učini i da učini bar nešto da svet bude bolji… makar malo… jer to mu je važno… jer šta bi bio, ko bi bio, da nije takav, da ne čini ono što veruje da je ispravno, bez obzira na kaznu, a kazna je duga i velika i strašna i on je osuđen da je nosi… Prihvata kaznu jer mu je suđena, jer je deo njega, još od onog dana kada je shvatio da drugačije ne može i da su dela i izbori da nešto ne učini jedino što ga čini čovekom kakav jeste, a on je to što jeste i teško da će se promeniti, jer sve je manje vremena, a sve više patnje, sviknut na izdaju, miri se sa izdajom tela, koje nosi duh, isto onako kako se nekada mirio sa izdajom ideja koje su ispunjavale duh. Polako, vreme uzima svoj danak, u njemu raste jedan slomljeni čovek slomljenog duha sa nadom da će ipak biti bolje… jednog dana… a taj dan izmiče i nikako da dođe… nije mu preostalo ništa do da čeka, u tami stana na prvom spratu socijalne zgrade, ispred koje je neko nekada davno posadio drvo koje bi sad branio životom, podjednako istrajno kao što je branio ideje i uverenja koja su ga dovela do njega… i taj hlad jedino je mesto na kojem ponekad oseti istinsku toplinu sunca i veru da će život jednom ponovo zasijati…