Ukrajinka – dezerterska pesma o ljubavi i odbijanju dužnosti, možda i o jednoj zlatnoj i jednoj crvenoj

 

Ukrajinka – dezerterska pesma o ljubavi i odbijanju dužnosti, možda  i o jednoj zlatnoj i jednoj crvenoj

 

Odbijam dužnost prema Ukrajini, pred njom dužnosti nemam

Bogovi znaju da je i ona zanemarivala dužnosti svoje

Prema meni i onima koje volim…

Sve moje dužnosti i želje posvećene su jednoj ženi

Krhkoj i jakoj, drhtavoj i plačnoj,

Što ne želi rat i stradanje

Ni naše, ni njihovo,

Čije su oči uplakane dok joj vetar nosi zlatnu kosu

Od koje zaziru zmajevi i nemani,

Raspletenoj kosi, što osvaja slovenske duše

Sa obe strane nesreće

Koja nikako da stane

Jer suviše je ludih glava i ideja

I više se peva o herojstvu nego o ljubavi

Kao da je ovaj svet stvoren za herojska dela

A ne za ljubavne podvige

Kao da je osvajanje zemlje

Veći podvig od osvajanja srca

I traganja za osmehom u navali zla i očaja.

Ko ste vi da tražite da ovu zlatnu kosu ostavim i idem u rat

Koji nije moj, koji nikada nije bio moj…

Zašto da idem, čijem interesu i novčaniku da služim?

Ne verujem više u velike ideje iza kojih se skrivaju još veće laži

Ne verujem političarima, sveštenima, sedim glavama, reklamama i pozivima u pomoć

Koja neće doći,

Ne sa one strane odakle očekujemo pojavu mesije

Pravedničkog besa sa plamenim mačem

Što će da ošine i ožeže neprijatelje naše

Koje, pitam se, jer do sad ih nije bilo

I kako se sad najednom pojaviše

Niotkuda, iz tame prošlosti

Iz jame prokletstva istrčaše demoni njihovi

Što  ognjem hoće da nas okupaju i satru

Tako bar kažu političari, sveštenici, sede glave,

A meni se sve čini da je to suluda reklama za suludi film

Koji nećemo gledati ni mi, ni oni, ni pravednici neba, ni prokletnici zemlje

Koju neće gledati niko, jer tu grozotu niko ne treba da vidi

I dopusti da mu se uvuče pod kožu

Jer put lečenja duha  dug je i neizvestan

I praćen snovima koji te uvek vraćaju na ta ista mesta

U taj isti duhovni tesnac iz kojeg nisi uspeo da se izvučeš

Na vreme, da ostaneš ne okrznut ratom,

Da ostaneš čovek kakav si bio,

Ili trebao da budeš,

A da ne budeš ono što si postao

Samo zato što nisi učinio jedino ispravno

I otišao iz sukoba tuđih interesa

U život, ne okrznut, još sposoban da se nasmeješ

Jer šta ona da radi, ako se vratiš,

Obogaljen, a živ

Obogaljen bez osmeha

Jer osmeh ne može da zaraste

I nema žiške koja će da probudi žar u ugaslim očima

Tim očima koje ne treba da gledaju rat

Već obline njenih bokova i uvala njenih

Jer oči su tvoje stvorene da love njen pogled i osmeh

A ne za ruševine i bez životna tela

Budala i fanatika, koji su verovali onima kojima nisu smeli,

Jer dužnost političara i sveštenika je da lažu i obećavaju

Ono što čak i ne poznaju

Dužnost malograđanina je da se povinuje

Provincijalskom univerzumu u kojem se kreće

A dužnost čoveka, pitaš,

Šta da ti kažem, šta da odgovorim na pitanje tvoje

Do, onoga što i sam slutiš…

Dužnost čoveka je da da se pobuni protiv ovih dužnosti

I ovih ljudi

I za to bude kažnjen prezirom, odbacivanjem i prekorom

I nagrađen titulama, zadužbinama koje nose njegovo ime

I ponekim spomenikom

Kad ga više ne bude bilo.

Dužnost – reč koju su mi nametali od kada znam za sebe

Moj svet sklon je ka kiču, možda zato i insistira na dužnosti

I prećutkuje pravo na slobodu.

Jer sloboda, moja, je samo moja

I ne uključuje jaram interesa tuđih

U koji bi da me okuju

Oni čija su usta puna hvalospeva junacima izginulim za slobodu

Čiju, pitam se, jer mrtvi imaju samo jednu slobodu

Da budu mrtvi

A i to im se oduzima, čim neki interes poželi nešto novo

Pa uposli mislioce i umove slobodarske, nacionalne,

Što potom prekopavaju grobove i ispredaju narative

Po volji sopstvenoj

U želji da opravdaju zločine koje su naši činili našima

I naglase one koje su drugi činili nama

Jer to ne sme da se zaboravi

I mora da se podgreva

Poput sarme na šporetu na drva

U trošnoj brvnari na ivici tundre

Na kamenjaru ljutom

Tamo gde se rađaju snovi i umišljaji

O okovima i oklopima u koje bi da me ubacite

Pa da ratujem za njih – te oklope

Koji nisu moji

I nikada neće biti moji

Do vaši – dok ih ne prodate

Pa postanu tuđi

Pa svi mi moramo da postanemo tuđi

I pređemo put između nas i tuđinca

Kako bi izbegli da budemo tuđinci u sopstvenom svetu

I postali naši, čak i onda,

Kada ne znamo i ne razumemo to naše,

Jer nam je novo i nepoznato i strano

Al sede glave sad kažu da je naše – to strano

A strano ono što je bilo naše

I odjednom tu su neki neprijatelji

Koji bi da nam oduzmu to naše

Koje ja još ne mogu da prihvatim kao svoje

Jer ja sam imao svoje, a neko mi reče da to više nije moje

I da sad imam neko drugo moje

Koje ne poznajem, što ga ne sprečava da zahteva moju odanost

Do smrti

Jer kakav sam ja to čovek ako ne pripadam ideji našeg

Koju ne razumem,

Jer ja razumem samo ljubav prema svojoj Ukrajinki

Zlatne kose, oštrog pogleda, smelog osmeha

Od koje strepe zmajevi i ubice

U koju se zaljubljuju slovenske duše

I one koje to nisu

Ja pripadam lepoti, koju bi da mi oduzmu

Zarad čega pitam se

Zarad čega braćo Ukrajinci

Zarad koje ideje i čijeg interesa

Tražite da se odreknem one koju volim

Da bi voleo parče zemlje

Zašto mi pretite streljanjem

Što odbijam da se borim za zemlju

I želim da se borim za ljude

I ženu koju volim

A zemlja će me svakako

Kao i svakog od nas

Primiti u svoj zagrljaj

Onda kada tome kucne čas

I čemu žurba

Smet može da čeka

Ljubav je prioritet

I snovi o dečijoj ljuljašci i jednoj maloj crvenokosoj

Koja još ne zna da se nije ni rodila

A već se pita, ceo svet se pita

Ruskinja li je, ili Ukrajinka

Kao da je to bitno

Jer lepota i osmeh je jedino što se računa na ovom svetu

Jedino što nosimo u večnost

Kad krenemo u zagrljaj zemlje

U koji bi neki da nas odmah naguraju

Zarad interesa svojih

Punih novčanika i skupocenih automobila

Pijanih žurki i orgija

Svega onog što patriotizam jednima daje, a drugima zauvek oduzima.

Odbijam zahteve vaše, zastave i nacionalne himne

Jer sloboda moja traži ljubav i osmeh

Jedne Ukrajinke zlatne kose plamenog pogleda

Koji ne mogu da izneverim.

Njen osmeh sva je moja Ukrajina

Tu svetu dužnost biram da pratim

A moja slovenska duša mi kaže

Gle eno jednog Rusa, gledaj kako trči za uvojcima one Crvene

Pusti ga, podrži ga, on je brat tvoj što traži ljubav izgubljen u svetu laži.