Uzaludni pokušaj bega

 

Pitanja koja nije mogao da postavi jedan pionir, pa neko mora za njega… makar i toliko godina kasnije

 

Snovi ništa ne koštaju?

Da li su tu laž progutali

I u nju poverovali, sinovi revolucije,

Oni koji su morali da se obavežu revoluciji

Posebno očevima revolucije

Oni koji su bili spremni

Jebati sve one koji hoće da jebu revoluciju

I spremni praštati sve,

Sve, sem izdaje

A samo su oni znali

Šta je pravi put

I šta prestavlja izdaju

I šta je primerna kazna…

Nedovoljno maštoviti da sami smisle mučilište

Morali su odnekud prepisati ideju Golog otoka

I reaktivirati naciste za nove logorske kapoe

Kako bi onima što se usude

Prestup da načine

Iščupali iz sebe, sve ono čega su se plašili

Oni koji su znali birati neprijatelje

I znali poljubiti pravu ruku

Onda kada se domogne vlasti.

Kad je umro san

Kada su izdali revoluciju

Oni što su se godinama nakon nje kleli na vernost,

Poput psa,

Onome ko je ukrao snove…

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana – ja ne mogu ništa. Ne pomaže ni promena kanala, ni dugme za isključenje. Ako i ne čujem, čuće drugi. Izgovorena reč uvek pronađe načuljeno uho, ja tu ništa ne mogu.

Kažu lajem – prkosno i u prazno. Otkud ta praznina, dokle seže? Lajem li ja na prazne ljude ili zato što sam postao prazan čovek?

Ništa me ne ispunjava osim bola i mržnje. Ništa me ne vodi osim želje za osvetom. Da, prazan sam. Ispražnjen od svakog sadržaja – sve mi je uzeto, sve mi je uzeto pa i osećaj vlastite vrednosti. Vi koji me kritikujete o mojoj vrednosti govorite kao o nečem što ne postoji i nikada nije postojalo… Govorite kako sam bezvredan, nedostojan vaše uzvišenosti, podmukao, nizak, bedan…

Jesam li…

 

Tunis

 

Ljubav – to je trzaj bure što proganja pustinjskog nomada u noći punoj zvezda. Ljubav, to je tako Evropska ideja putene odgovornosti, jednom, sad već iščezlom idealu.

Tunis je zemlja berbera i zaborava što bi da pokrije Kartaginu. Nije to zemlja koja razume šta vodi Parisa ili Jelenu. Ovde je i more, tek blagi nagoveštaj pustinje. Ovde jedan dvadesetogodišnjak još može da sanja pokret tela, igru, i da cela ta stvar ne bude lišena čari novog.

Tunis, ovo je zemlja plavih vrata i zavodljivih ideja što se kriju u skrovitim ograđenim dvorištima iza njih. Ima onih koji u Afriku dokaze tražeći ljubav, avanture, a meni je dovoljan izazov zavodljiva ideja, koja se krije iza vrata, koja još nisam otvorio…

 

Zavodljiva misao

Ljubav, to je nagrada na koju ne pristajem. Pristajem samo na stalnu borbu, želju i strast koja prati svako osvajanje.

Igrati igru ljubavi, meni je važnije je li ona uzvraćena ili neuzvraćena, ili od kratkih uzbudljivih prodora u nutrinu drugog bića.

Igrati se, dobijati, gubiti više nego što ti je dato, tragati, ponovo dobijati i gubiti… Biti živ… tragati… osećati mirise koji nosi noćni vetar… naslućivati lica i želju iza tih mirisa… moći ga pratiti…

Nije li to sve što mi treba?

 

Uzaludni pokušaj bega

 

Osetim, s vremena, na vreme

Kako je previše Ja u meni

I pokušam da se ispraznim

Od sebe

Od sadržaja koji sam upio

Od oduševljenja, ushićenja, emocija varljivih

Pokušam da se očistim

Od gorčine i tuge

Od misli

Od snova

Od svega što me veže

Za moj pojam samog sebe

Pokušam, ali ne ide…

Ostajem slepljen sa korenima i idejama

Bića koje sam postao…

O kako bi dobro bilo biti neko drugi

Bar na tren

Pomislim

I taj trenutak mi pobegne

I ja ostanem sam sa sobom

Nespreman, često da se vratim sebi

A nemam kud drugo da odem…

Ono što je ostalo

 

Sužnji, ili priča o crvčcima i mravima

 

Robovi puni divljenja gospodaru, ne razmišljaju o sreći. U dubini njihovog bića smisao se pronalazi u služenju nečem višem od sebe.

Nikada smisao života nisam uspeo naći u ličnoj sreći – uvek sam služio idealima i mislio i verovao da me to oslobađa.

Opet, sad mi izgleda, da sam život proveo kao rob.

Čini li me to nedostojnim ljudske ljubavi?

Čini li me to manje čovekom?

Ili više… gde leži istina između slobode i svrhe…

 

Izbeglice, ili ti priča o Arapskom proleću

 

On će izrasti u boli

On će izrasti u bedi

On će biti bez ikog

Znaće samo da ćuti i trpi

Samo to je naučio i ništa više

I ništa više neće dobiti od života

Ubiće ga to ćutnje

 

Moja je duša bolesna

Doktor konstatuje nedostatak kalcijuma  u kostima

Prećutkuje nedostatak slobode, vere, u duši

Kao da skelet uspravnim drži čoveka

Kao da svi ne znamo da je to uloga duha

Koji je slomljen, koji sam izgubio,

Koji luta između idealizovanih sećanja na prošlost

I varljive budućnosti

Negde izgubljeno u magli stoji stoji moje Ja.

 

Ko sam Ja, pita li se iko

Znam li Ja

Određuju li me sećanja ili ono što sam postao

 

Ahmet, Libijac, izbeglica iz zaboravljenog rata

Intervencije, za one sa lakšim sećanjem

I one što bi da zaborave

Korača plažama između pustinje i mora

Njegove oči vide lepotu, raskoš i blud

Vide sreću evropskih turista

Kojima ništa ne govore o njegovoj nesreći

Oni veruju da je nekulturno druge gledati u oči

Oni ne žele da vide njegove oči

Jer ko zna šta bi u njima mogli videti i prepoznati

Oni imaju moral, običaje i norme koji su tu da ih štite

Od samilosti i saosećaja sa drugima

Jer drugi su drugi nisu oni

Nisu oni koji pripadaju njima

 

Mrzi li osunčane evropske turiste

Njihovu sineshodlivost i jalovost

Ne zna se

Korača, napred, jer nema kud

Dalek je put do zelenih prašuma Bosne u kojoj će nestati

Ili barem, tamo, zadnji put biti viđen

 

Dok korača on gubi granice

Kad govori o putu to nisu samo pređeni kilometri

To je vera koja je prestala biti religija i postala nada

 

On želi ostati veran sebi, ali ko je on

Sad na kraju jednog velikog puta

On ima sećanja na bol koji potiskuje

I izmaštana sećanja na sreću koju nije upamtio

Ali koja sigurno postoji, jer sreća je dom

Ma kakav on bio…

A on ga je imao…

Dom je tamo negde, na početku velikog marša u slobodu

 

A gde je ta sloboda

Gde se uputio

Gde se završava ovaj marš

 

Nije li to u zemlji koja je uništila njegovu zemlju

Koja ne želi da ga primi

U kojoj će, ako je se dočepa, zauvek biti nevidljiv

Obespravljen, rob onih koji su mu srušili dom

 

Zna li to

Zašto baš tamo ide

Na ovo pitanje ćuti

Bez reči je prihvatio sudbinu

Jedino što će reći, jednom, pijan i utučen

Francuska je moja majka

Ko je više odredio moj život od francuskih bankara

Ko me je oblikovao

Učinio, onakvim kakvim me vidiš

Ja bežim iz svog pustinjskog doma

I idem svom francuskom ocu…

 

Ja – ono što je ostalo

 

Sveden na samoga sebe

I svoje bedne misli

Pišem ovo, ne bi li drugima stavio do znanja

Da još postojim

Da se još nisam predao

Da um još radi

I traži odgovore

I otvara nova pitanja

O kako je iznenađujuće to – kada iznenada zablista

Kadar da zapazi ono što mi je ranije promicalo

I činilo se neuhvatljivim, mističnim, dalekim,

Um se otvara, oči se zatvaraju

Sad vidim jasnije, nego onda kad mi je vid bio najbolji

Nesposoban da se više suočavam sa samim sobom

Još nalazim snage da verujem

Ali čemu to

Svet uzdiše ka meni u sporom tempu

Donosi mir i ravnodušnost onoga što umire

Ne mrzim više, čak ni, svakodnevni zatupljujući posao

Koji sam radio da bih imao od čega da živim

A zapravo me je trovao,

Puno više, od drugih otrova, koje sam gutao sa hranom

Pio uz aromatične tonove dobro sazrelog vina

Ili sitne poroke koji se lako praštaju

Sve sam to činio u potrazi za samim sobom

Kojeg nisam našao, iako sam upoznao puno ljudi

I voleo puno žena

Sloboda, ljubav, moć, zadovoljstvo,

Ništa od toga ne pomaže

Mada je ljudski

Kao i mnogo toga drugog

Ali šta je to čovek, pitam se,

Ni ovaj novi vid dostojne odgovore ne nudi

Pa ću se držati, starog, proverenog,

Onog koje je jedom zapisao Kami, a ja ga samo pročitao

I usvojio, poput mantre

Sve češće, kaže,  čovek mi izgleda kao nepravda u pokretu,

I ja shvatam bio sam nepravda drugima,

I drugi su bili nepravedni prema meni

Ali to je već prošlo

I sad su neki novi dani,

I neki novi ljudi

I ciklus se nastavlja

A ja tužno verujem da sam pametniji

I da imam britku misao da podelim

Iako je nemam,

Sveden na samoga sebe

Ja verujem da još ima nade

I pišem sve ovo da bi drugima poručio da još postojim…