Razorna

Izašli smo iz sobe u kojoj  je prikazan film na kome smo mogli da vidimo posledice koje je bomba ostavila na Hirošimu. Bili smo potreseni. Openhajmer je neprestano ponavljao: „Bilo je to neophodno“. Ostali su ćutali.

Godinama nisam mogao da zaboravim prizore koje sam video. Krivica me je nagnala da postanem vernik i potražim spas u "Bibliji." Nisam ga našao… samo priče o ženama. Mora da je i Bog mislio da je dobra ideja stvoriti ženu.

No, pokajao se, siguran sam u to.

Ono što smo mi stvorili bilo je mnogo manje razarajuće i smrtonosno…

I mnogo manje privlačno.

Plakat za Vadimov film ...And God Created Woman (1956)  (orginalni naziv -"Et Dieu... créa la femme")

Digitalni detektivi gospođice Hadson

Rođen mrtav, živeo mrtav, umro, i bio  mrtav-mrtav, a opet,  sve to nije bilo dovoljno da ga drži podalje od sveta živih u koji ga je ona upravo vratila. Da li je to bio razlog zbog kojeg ju je voleo? Ili su njegovi nagoni možda bili druge vrste? Nije još bio načisto sa tim šta i zašto oseća to što oseća prema gospođici Hadson, ali njegovi snovi jasno su mu govorili da to neće nestati. Koliko god to on poricao. Postojalo je nešto što njegovoj primisli nije dopuštalo da odustane od seksualnosti te žene. Nešto što on nikako nije trebao da oseća, ne ovakav, ali to je postojalo i nije bilo spremno da nestane. Pratilo ga je čak i u snovima... ako su misli uopšte sposobne za snove...

Ipak, on je imao tu sposobnost. Da sanja. Bar je pojam sna kakav je on poznavao najbliže odgovarao onome što se dešavalo kada isključi sve filtere i imobiliše telo.

Nepokretan, van opipljive realnosti i ograničenja egzoskeleta, prepuštao se slobodi misli koja ga je vodila kroz scenarije koji su daleko nadmašavali stvarnost. Tu je mogao sebi da priča priče, po želji deformiše zbilju i uživa u svetovima oslobođenim od relativnih i prolaznih vrednosti, bežeći u svet koje je sam, radi sopstvenog zadovoljstva, stvorio. Tu je bez ograničenja, osude i sablazni okoline konačno mogao da bude sa njom. Tu je bio srećan…

ako su androidi uopšte sposobni za sreću…

ali on ju je osećao. I rado joj se prepuštao.

Buđenje je uvek bolan proces praćen urešavanjem novostvorenog sveta. Jedino tad, u tom trenutku straha, osetio bi se ponovo živ. Tome bi ponajviše doprinosila bol gubitka, ali i strah izazvan rušenjem paradigmi i otrežnjujućim povratkom u realnost.

Otvorio je oči. Vratio se u svet. Ono što je ugledao bila je gospođica Hadson koja je podešavala rotacionu dinamiku Holmsovog androida. Iako bi ga svaki povratak u realnost nanovo sablaznio iskoristio je trenutak da osmotri Hadsonovu. Kratka smeđa kosa lelujala se sa jedne na drugu stranu dok je pomerala glavu zagledajući krupnim tamnim očima čas jedan, čas drugi, otvor za fino podešavanje mikro motora koji upravljaju zglobovima šake. Koščati prsti spretno su baratali alatom, a ona je vidno uživala u tome. Bila je čudak poput Holmsa i ni najmanje nije ličila na žene koje je ostavio za sobom u prethodnom životu. Ali takva kakva je, bila je izazov i želja kojoj je teško mogao odoleti. Pitao se zašto je to tako i dokle će potrajati.

Nije trajalo dugo. Sekund kasnije zaškripala su teška metalna vrata i u prostoriju su ušla dva čoveka u uniformama. Bili su to pripadnici odeljenja za trans humanu bezbednost koji su retko zalazili u ovaj deo zgrade. Sama činjenica da su sada tu, značila je da je po sredi neka ozbiljna, jasna i neposredna opasnost, te nema vremena za okolišanja. Bez odlaganja i bilo kakvog uljudnog ćaskanja odmah su prešli na stvar i počeli da iznose slučaj.  

Slučaj začudo nije bio komplikovan. Ubica je bio poznat i ni najmanje se nije trudio da sakrije i zamaskira svoj zločin. Tako je bar izgledalo na prvi pogled. Ali to nije bilo sve, ubica je imao i jednu značajnu prednost. Neposredno nakon počinjenog zločina pronašao je način da se kopira i uspeo da svojim kopijama inficira nepojmljivo velik broj ljudi. Ukoliko bi policija čak za nekoga nepobitno utvrdila da je u pitanju njegova misaono-logička kopija postavljalo se pitanje koliko ima smisla hapsiti i kažnjavati datu osobu jer, telo koje bi bilo kažnjeno nije pripadalo njemu, pripadalo je nekom drugom.

Drugi problem sastojao se u tome što je zločinac uspeo da ovlada tehnikama za brzo kopiranje sadržaja i uvek je mogao da se prekopira u neko novo telo koristeći se ljudskom lako vernošću,  neobaveštenošću i internet bezbednosnim propustima.

A bio je i domišljat. Da bi za momenat zbunio policiju i dobio na neophodnom vremenu, žrtve je položio tako da mesto zločina podseća na okultno ubistvo. Fotografije snimljene na uviđaju prikazivale su četvoro ljudi položenih u raku tako da svojim telima obrazuju kukasti krst. Tela su bila položena glavama okrenutim ka unutrašnjosti kruga, dok su im noge bile u kolenu savijene pod uglom od devedeset stepeni. Uz to, sve žrtve bile su balzamovane tako da ne dođe ni do najmanjeg narušavanja njihovog izgleda bez obzira koliko vremena protekne dok ih policija ne otkrije. Bilo mu je bitno da ih pronađu u stanju u kojem ih je ostavio, ili se bar potrudio da tako izgleda.  

Ovo nije bio čak ni novi slučaj. Leševi su otkriveni tek nedavno pri rekonstrukciji zgrade filološkog fakulteta, ali sam zločin desio se još sredinom 2014, u vreme kada tehnologija još nije dostigla nivo neophodan za trans humano kopiranje koje je zločinac koristio od tada. U stvari, on je bio i tvorac pomenute tehnologije, doskora priznati građanin, ali i hulja i politički protivnik kojeg se trebalo osloboditi. Dakle, čovek i zločinac po ašinima njihovog vremena. Holms i Vodson počeli su da naslućuju zašto su baš oni određeni za ovaj slučaj.

„Vi zapravo hoćete da iskoristite činjenicu da smo rođeni u vreme kada je celokupna realnost bila jedan prilično reduciran svet u odnosu na ovaj u kojem vi živite. Želite da iskoristite to što smo mi rođeni kao ljudi i što smo navikli da razmišljamo kao ljudi. Bolje rečeno, kao on. Mislite da će nam to dati prednost u odnosu na vaše detektive koji su rođeni u svetu nakon otkrivanja prave prirode sveta.“ Oglasio se Holms.

„Želimo na slučaju nekoga ko shvata život onako kako ga je ovaj čovek video u vreme pre svojih otkrića,… i pre nego što je postao hladnokrvni ubica.“

„Hoćete reći da niste dorasli tom zadatku?“

„Hoću reći da nam je potreban neko ko razume svet na isti način kao i on. Neko sa istom paradigmom.“

„I mislite da sam to ja?“

„Mislim da ste vas dvojica.“

„Ja nikada nisam bio detektiv, samo sam se družio sa Holmsom.“  Progovorio je Vodson.

„Ali ste bili lekar što je važnije. Barem za ovaj slučaj.“  Drugi oficir je klimnuo glavom, posmatrajući ih. Nije se previše obazirao na to što je algoritam obrazaca ponašanja  prepoznao njegovo držanje. Izraz na licu i pauze između reči otkrivale su ono što zaista misli – da mu Hadsonova opet traći vreme. Ipak, on je bio taj koji je došao njima, ili je to bila još jedna pogrešna pretpostavka. Votson se okrenuo prema gospođici Hadson i osmotrio je. Ničim svojim ponašanjem nije odavala umešanost u ovu stvar, što znači da postoji još neko… Ko god to bio, bio je još nevidljiv na sceni, ali kao u svakom dobrom kriminalističkom romanu, prisustvo se osećalo i delovalo poput gravitacije. Privlačeći ih. A nešto mu je govorilo da će ga uskoro upoznati.

Slikovnice 2 a ustvari je prva

Ovo beše prva slikovnica kojom htedoh ispričati sinovcu priču za laku noć.

Relja uči brojeve

Slikovnice

Naši roditelji u vremenu pre interneta i napadnih medija nama su čitali priče pred spavanje pa sam i ja poželeo da pročitam poneku svom sinovcu. Za početak morah ih napisati. To je bio lakši deo posla kako će se kasnije ispostaviti. Teži deo posla nama nevičnima u baratanju linijama i oblicima osta crtež. Stoga sam se ponekad ipak morao poslužiti nekom od blagodeti savremenih tehnologija i pozajmiti pokoji crtež koji ću ilustracije radi prepraviti. Onima koji su vični baratajnu olovkom, kredom ili četkicom savetujem da moje nevešte ilusrtracije zamene sopstvenim. Rezultat neće biti samo crtež ugodniji za oči, biće interakcija sa detetom i možda prvi korak upoznavanja sa likovnošću. Mji nevešti pokušaji mogu se videti i preuzeti sa potonjeg linka:



Relja u Beogradu

Loši izgledi

„Postoje samo dve vrste pacjenta“, mrmljao je lekar sebi u bradu, „oni koji žele da ih izlečim od smrti i oni koji žele da se izleče od bola. Kojoj vrsti ti pripadaš?“

„Medicina nije u stanju da izleči smrt?“

„Ne.“ Zavrteo je glavom.

„Još ne.“

„A bol?“

„Neki dobri psihijatri mogu da ubede svoje pacjente da odagnaju bol… ili da jednostavno ne obraćaju paćnju na njega.“

„Ali to je privid.“ Doktor je ćutao. Bilo je očigledno da ne želi da se upušta u dugačke bespotrebne rasprave sa pacjentom.

„Zašto sam ja onda ovde?“

„Ne znam, to ja tebe pitam.“ Sada je pacjent ćutao. Nakon toliko godina iskrenog prijateljstva po prvi put su se našli u novim ulogama i nije im bilo lako da izgrade odnos lekar – pacjent. Trebalo je prilagoditi se na novonastalu situaciju, a za to nisu imali dovoljno vremena. Prvi je progovorio lekar.

„Ti ne veruješ. Težiš da o svemu znaš istinu. Ja sam ti prijatelj, pa ću ti reći. 98% vremena lekari ne znaju šta rade. To vreme uglavnom potroše tumarajući u mraku neznananja šta se dešava sa pacjentom, nagađajući dijagnoze istovremeno mučeći i drigrajući pacjenta, nadajući se, da će nešto od onoga što su upotrebili pomoći da pacjent ozdravi. Medicina je u osnovi igra pogađanja i predviđanja, kako bi ti to znao da kažeš, sa malim izgledima na uspeh.“

„Koliko malim?“ Pitao je pacjent. Nije mu se sviđalo ono što mu lekar govori. Njegove reči nisu ulivale poverenje. Sasvim suprotno, rušile su ga. To je obično bio njegova uloga na kojoj se zasnivala dinamika njihovog prijateljstva. Sama činjenica da njegvo prijatelj ovako otvoreno govori o stvarima koje je do juče skrivao, odbijajući i sebi da ih prizna, izazivala je u njemu neku vrstu napetosti koja je rasla.

„Nijedan lekar nije do sada izlečio nijednog pacjenta. Bar ne od dve pomenute dijagnoze.“

„Kažeš li to svim svojim pacjentima?“ Napetost je polako prelazila u nervozu. Sa njom javila se i slutnja.

„Samo prijateljima.“

„Zašto?“

„Ne mogu da ih lažem. Ne uvek.“ Slutnja je menjala svoja lica. Lica, koja su bledela.

„ Šta još ne možeš da me slažeš?“ Lekar je oklevao par trenutaka tražeći dovoljno dobar način da mu saopšti. U tom kratkom magnovenju svesti, zloslutno lice budućnosti potpuno se deformisalo i istrulilo ostavljajući za sobom samo ogoljene kosti, a onda je čuo presudu.

„Tvoju dijagnozu… terminalna je.“

Sposobnost i značaj jednog uma

Bio sam profesor matematike... radio sa ljudskim umom... bio.

Dotukla me je singularnost  sveta u kome sedam milijardi ljudskih umova nije u stanju da spozna sveobuhvatnost sveta, a opet, u kome se bez imalo ustručavanja, pojedinačni um smatra kadrim doneti odluke koje će se svih ticati, i koje će imati dalekosežnije  posledice no što je životni vek bilo kojeg uma.

Moj um nije pojmio svet u kojem je živeo. Iskreno ga se gadio... i onda je jednoga dana odlučio da ga napusti. Ruka koja je držala pištolj samo je izvršavala njegovo naređenje

Haiku, o Izuzetnoj

Čežnja

Svemir se razleteo u milione komadaića a  ja sam postao jedan od njih. Trealo mi je vremena da postanem svestan toga. I još nešto vremena da postanem svestan ljubavi koju osećam prema još jednom fragmentu velikog prsaka. Sve bih učinio da se ponovo sjedinim sa tom 14,5 godina mlađom česticom koja mi nedostaje poasednjih 14,5 milijardi godina.

......

Ma

Postoji žena sposona da razume neizgovoreno, artikuliše nejasno, fascinira i zarobi oči, koje, kad je ugledaju, zaborave na stvarnost, prestanu da posmatraju i počnu da je upijaju. Dodirnula je moj um i nas dvojica sada mislimo samo o njoj.

I nadamo se da i ona ponekad pomisli na nas.

......

Osvetnik

Rat me je osakatio; moj mozak je u godinama kada su moji drugovi stvarali karijere i porodice još prepričavao događaje, koje su oni, koji su imali više sreće, odavno ostavili za sobom.  A onda je došao novi rat i ja sam se potrudio da ih podsetim na ono što su zaboravljali. Imao sam puno pravo na to. 

Sad za mene kažu da sam zao i da se svetim, a ja samo ispravljam greške i nepravde koje su oni zakopali u prošlosti.

......

Zemljotres

Teško sam disao. Unezvereno pogledom tražio ženu i sinove. Sve što sam pronalazio bila su uznemirena i uplakana lica žena, muka na licima muškaraca i par srušenih zgrada. Šut , dim. Rukoma sam stezao Anino malo telo.

Vrištala je, a ja nisam bio sposoban da shvatim da dete vrišti od bola, a ne od straha. Deca nemaju mehanizme neophodne da shvate surovu realnost. Realnost koje sam ja postajao svestan, realnost koju je pratio naknadni strah koje se postepeno uvlačio u moj tek probuđeni um.

Nikada nisam brže iskočio iz kreveta i trčao prekačući po par stepenica istovremeno u rukama držeći dete. Bio sam sretan što sam živ i pitao se ko nije bio te sreće da ga zemljotres poštedi.

Oko mene bilo je puno unezverenih ljudi. Sto šedeset i dva uma najednom opomenuta na sopstvenu smtrtnost hirom prirode.