Digitalni detektivi gospođice Hadson

Rođen mrtav, živeo mrtav, umro, i bio  mrtav-mrtav, a opet,  sve to nije bilo dovoljno da ga drži podalje od sveta živih u koji ga je ona upravo vratila. Da li je to bio razlog zbog kojeg ju je voleo? Ili su njegovi nagoni možda bili druge vrste? Nije još bio načisto sa tim šta i zašto oseća to što oseća prema gospođici Hadson, ali njegovi snovi jasno su mu govorili da to neće nestati. Koliko god to on poricao. Postojalo je nešto što njegovoj primisli nije dopuštalo da odustane od seksualnosti te žene. Nešto što on nikako nije trebao da oseća, ne ovakav, ali to je postojalo i nije bilo spremno da nestane. Pratilo ga je čak i u snovima... ako su misli uopšte sposobne za snove...

Ipak, on je imao tu sposobnost. Da sanja. Bar je pojam sna kakav je on poznavao najbliže odgovarao onome što se dešavalo kada isključi sve filtere i imobiliše telo.

Nepokretan, van opipljive realnosti i ograničenja egzoskeleta, prepuštao se slobodi misli koja ga je vodila kroz scenarije koji su daleko nadmašavali stvarnost. Tu je mogao sebi da priča priče, po želji deformiše zbilju i uživa u svetovima oslobođenim od relativnih i prolaznih vrednosti, bežeći u svet koje je sam, radi sopstvenog zadovoljstva, stvorio. Tu je bez ograničenja, osude i sablazni okoline konačno mogao da bude sa njom. Tu je bio srećan…

ako su androidi uopšte sposobni za sreću…

ali on ju je osećao. I rado joj se prepuštao.

Buđenje je uvek bolan proces praćen urešavanjem novostvorenog sveta. Jedino tad, u tom trenutku straha, osetio bi se ponovo živ. Tome bi ponajviše doprinosila bol gubitka, ali i strah izazvan rušenjem paradigmi i otrežnjujućim povratkom u realnost.

Otvorio je oči. Vratio se u svet. Ono što je ugledao bila je gospođica Hadson koja je podešavala rotacionu dinamiku Holmsovog androida. Iako bi ga svaki povratak u realnost nanovo sablaznio iskoristio je trenutak da osmotri Hadsonovu. Kratka smeđa kosa lelujala se sa jedne na drugu stranu dok je pomerala glavu zagledajući krupnim tamnim očima čas jedan, čas drugi, otvor za fino podešavanje mikro motora koji upravljaju zglobovima šake. Koščati prsti spretno su baratali alatom, a ona je vidno uživala u tome. Bila je čudak poput Holmsa i ni najmanje nije ličila na žene koje je ostavio za sobom u prethodnom životu. Ali takva kakva je, bila je izazov i želja kojoj je teško mogao odoleti. Pitao se zašto je to tako i dokle će potrajati.

Nije trajalo dugo. Sekund kasnije zaškripala su teška metalna vrata i u prostoriju su ušla dva čoveka u uniformama. Bili su to pripadnici odeljenja za trans humanu bezbednost koji su retko zalazili u ovaj deo zgrade. Sama činjenica da su sada tu, značila je da je po sredi neka ozbiljna, jasna i neposredna opasnost, te nema vremena za okolišanja. Bez odlaganja i bilo kakvog uljudnog ćaskanja odmah su prešli na stvar i počeli da iznose slučaj.  

Slučaj začudo nije bio komplikovan. Ubica je bio poznat i ni najmanje se nije trudio da sakrije i zamaskira svoj zločin. Tako je bar izgledalo na prvi pogled. Ali to nije bilo sve, ubica je imao i jednu značajnu prednost. Neposredno nakon počinjenog zločina pronašao je način da se kopira i uspeo da svojim kopijama inficira nepojmljivo velik broj ljudi. Ukoliko bi policija čak za nekoga nepobitno utvrdila da je u pitanju njegova misaono-logička kopija postavljalo se pitanje koliko ima smisla hapsiti i kažnjavati datu osobu jer, telo koje bi bilo kažnjeno nije pripadalo njemu, pripadalo je nekom drugom.

Drugi problem sastojao se u tome što je zločinac uspeo da ovlada tehnikama za brzo kopiranje sadržaja i uvek je mogao da se prekopira u neko novo telo koristeći se ljudskom lako vernošću,  neobaveštenošću i internet bezbednosnim propustima.

A bio je i domišljat. Da bi za momenat zbunio policiju i dobio na neophodnom vremenu, žrtve je položio tako da mesto zločina podseća na okultno ubistvo. Fotografije snimljene na uviđaju prikazivale su četvoro ljudi položenih u raku tako da svojim telima obrazuju kukasti krst. Tela su bila položena glavama okrenutim ka unutrašnjosti kruga, dok su im noge bile u kolenu savijene pod uglom od devedeset stepeni. Uz to, sve žrtve bile su balzamovane tako da ne dođe ni do najmanjeg narušavanja njihovog izgleda bez obzira koliko vremena protekne dok ih policija ne otkrije. Bilo mu je bitno da ih pronađu u stanju u kojem ih je ostavio, ili se bar potrudio da tako izgleda.  

Ovo nije bio čak ni novi slučaj. Leševi su otkriveni tek nedavno pri rekonstrukciji zgrade filološkog fakulteta, ali sam zločin desio se još sredinom 2014, u vreme kada tehnologija još nije dostigla nivo neophodan za trans humano kopiranje koje je zločinac koristio od tada. U stvari, on je bio i tvorac pomenute tehnologije, doskora priznati građanin, ali i hulja i politički protivnik kojeg se trebalo osloboditi. Dakle, čovek i zločinac po ašinima njihovog vremena. Holms i Vodson počeli su da naslućuju zašto su baš oni određeni za ovaj slučaj.

„Vi zapravo hoćete da iskoristite činjenicu da smo rođeni u vreme kada je celokupna realnost bila jedan prilično reduciran svet u odnosu na ovaj u kojem vi živite. Želite da iskoristite to što smo mi rođeni kao ljudi i što smo navikli da razmišljamo kao ljudi. Bolje rečeno, kao on. Mislite da će nam to dati prednost u odnosu na vaše detektive koji su rođeni u svetu nakon otkrivanja prave prirode sveta.“ Oglasio se Holms.

„Želimo na slučaju nekoga ko shvata život onako kako ga je ovaj čovek video u vreme pre svojih otkrića,… i pre nego što je postao hladnokrvni ubica.“

„Hoćete reći da niste dorasli tom zadatku?“

„Hoću reći da nam je potreban neko ko razume svet na isti način kao i on. Neko sa istom paradigmom.“

„I mislite da sam to ja?“

„Mislim da ste vas dvojica.“

„Ja nikada nisam bio detektiv, samo sam se družio sa Holmsom.“  Progovorio je Vodson.

„Ali ste bili lekar što je važnije. Barem za ovaj slučaj.“  Drugi oficir je klimnuo glavom, posmatrajući ih. Nije se previše obazirao na to što je algoritam obrazaca ponašanja  prepoznao njegovo držanje. Izraz na licu i pauze između reči otkrivale su ono što zaista misli – da mu Hadsonova opet traći vreme. Ipak, on je bio taj koji je došao njima, ili je to bila još jedna pogrešna pretpostavka. Votson se okrenuo prema gospođici Hadson i osmotrio je. Ničim svojim ponašanjem nije odavala umešanost u ovu stvar, što znači da postoji još neko… Ko god to bio, bio je još nevidljiv na sceni, ali kao u svakom dobrom kriminalističkom romanu, prisustvo se osećalo i delovalo poput gravitacije. Privlačeći ih. A nešto mu je govorilo da će ga uskoro upoznati.