Loši izgledi

„Postoje samo dve vrste pacjenta“, mrmljao je lekar sebi u bradu, „oni koji žele da ih izlečim od smrti i oni koji žele da se izleče od bola. Kojoj vrsti ti pripadaš?“

„Medicina nije u stanju da izleči smrt?“

„Ne.“ Zavrteo je glavom.

„Još ne.“

„A bol?“

„Neki dobri psihijatri mogu da ubede svoje pacjente da odagnaju bol… ili da jednostavno ne obraćaju paćnju na njega.“

„Ali to je privid.“ Doktor je ćutao. Bilo je očigledno da ne želi da se upušta u dugačke bespotrebne rasprave sa pacjentom.

„Zašto sam ja onda ovde?“

„Ne znam, to ja tebe pitam.“ Sada je pacjent ćutao. Nakon toliko godina iskrenog prijateljstva po prvi put su se našli u novim ulogama i nije im bilo lako da izgrade odnos lekar – pacjent. Trebalo je prilagoditi se na novonastalu situaciju, a za to nisu imali dovoljno vremena. Prvi je progovorio lekar.

„Ti ne veruješ. Težiš da o svemu znaš istinu. Ja sam ti prijatelj, pa ću ti reći. 98% vremena lekari ne znaju šta rade. To vreme uglavnom potroše tumarajući u mraku neznananja šta se dešava sa pacjentom, nagađajući dijagnoze istovremeno mučeći i drigrajući pacjenta, nadajući se, da će nešto od onoga što su upotrebili pomoći da pacjent ozdravi. Medicina je u osnovi igra pogađanja i predviđanja, kako bi ti to znao da kažeš, sa malim izgledima na uspeh.“

„Koliko malim?“ Pitao je pacjent. Nije mu se sviđalo ono što mu lekar govori. Njegove reči nisu ulivale poverenje. Sasvim suprotno, rušile su ga. To je obično bio njegova uloga na kojoj se zasnivala dinamika njihovog prijateljstva. Sama činjenica da njegvo prijatelj ovako otvoreno govori o stvarima koje je do juče skrivao, odbijajući i sebi da ih prizna, izazivala je u njemu neku vrstu napetosti koja je rasla.

„Nijedan lekar nije do sada izlečio nijednog pacjenta. Bar ne od dve pomenute dijagnoze.“

„Kažeš li to svim svojim pacjentima?“ Napetost je polako prelazila u nervozu. Sa njom javila se i slutnja.

„Samo prijateljima.“

„Zašto?“

„Ne mogu da ih lažem. Ne uvek.“ Slutnja je menjala svoja lica. Lica, koja su bledela.

„ Šta još ne možeš da me slažeš?“ Lekar je oklevao par trenutaka tražeći dovoljno dobar način da mu saopšti. U tom kratkom magnovenju svesti, zloslutno lice budućnosti potpuno se deformisalo i istrulilo ostavljajući za sobom samo ogoljene kosti, a onda je čuo presudu.

„Tvoju dijagnozu… terminalna je.“