Poklon

Poklon

Primila ga je. ... a onda nastavila da ga prima...

Učiteljica

Oduvek se bavila edukacijom; dok je išla u srednju školu drugarima je držala program seksualnog obrazovanja što su oni tad posebno cenili. Kasnije je uopšte nisu cenili – posebno kad su upoznali svoje buduće žene koje su je zdušno ogovarale. Kad joj je prekipelo, napustila je provinciju u kojoj smo odrasli.

Mislio sam da je više nikada neću sresti, ali ćerkin polazak u školi kao samohranog oca naterao me je da odem na roditeljski i tamo zateknem učiteljicu koja je i mene ne tako davno po nečemu naučila.

Sad je đake podučavala čitanju, pisanju, geografiji, lepim umetnostima... svemu onom što je program osnovnog obrazovanja predviđao. Ono što nije predviđao  je da će učiteljica naići na jednog od svojih starih ponavljača, a kao i svaki posvećeni obrazovni radnik posvetila se mom obrazovanju – seksualnom – posebno jer je učenik imao posebne potrebe i više nego dobro znao i razumeo njene potrebe... i znao kako da ih zadovolji...

Škola nije bila najbolje mesto za poduku pa je počela da nas posećuje. Kućne posete podstakle su daljnu želju za obrazovanjem koje pruža. Sad sam siguran da ću pokušati da savladam kurikulum... i zadovoljim visoke zahteve učiteljice... i one ne baš tako visoke... njene niske pobude posebno se trudim da zadovoljim... i dobro mi ide... tako bar kaže...

... a izgleda da je i mojoj ćerci krenulo u školi...

... mora da je sve to zbog ovih dodatnih časova koje pohađam... i zbog zalaganja...

Na zameni

Neispunjeno obećanje

„Obećavam da ni glasa neću pustiti“, rekla je svojoj konzervativnoj i ni malo maštovitoj cimerki kad ju je ova upozorila da u zgradi u kojoj žive i ‚zidovi imaju uši'. Možda upravo stoga odlučila je da ovaj put bude uzorna, konzervativna i ponajpre tiha. Jedini način na koji je mogla da barem pokuša da ispuni dato obećanje bila je dosadna i ne baš udobna misionarska poza. Jedini problem koji bi se mogao pojaviti bio je njen nekontrolisani smeh – napadi kojeg su je spopadali dok je bila sa kratkim – kada jednostavno nije mogla a da se ne smeje na svo to njegovo uporno navaljivanje da se predstavi većim nego što uistinu jeste.

Već prvi pogled na izbočinu u predelu šlica ubedio ju je da to sa ovim tipom definitivno neće biti problem. Plan je, dakle, bio pridržavati se misionarstva i uzorno, u skladu sa istim, zaveta ćutanja. To je barem bio plan.  Možda i ne tako loš... sve dok joj nije dosadio da ga se pridržava.

Jednostavno, nije bila od onih koje samo znaju da se izvrnu na leća poput kakvih kornjača i zamlataraju nožicama po vazduhu. Sunčala je ona svoje tabane i ranije ali ne ovako... nedostajao joj je pokret... saradnja dva tela... sve ovo bilo je suviše statično i dosadno... a onda više nije mogla da se pretvara...

Bilo joj je dosta prepuštanja i beskorisnog lenčarenja. Nikada nije bila od onih koje samo leže i čekaju da im se nešto desi. Momak je možda bio obdaren ali i mlad. Nezreo. Neiskusan. Skoro pa naivan. Biće da ju je upravo to i privuklo.

‚Trebalo bi mu pomoći', pomislila je, a onda je podigla kukove i spretno izbegla još jedan ubod njegove žaoke. Povukla ga sebi i rukom mu pokazala kako da se namesti, a onda je počela da se propinje tražeći skliski vrh njegovog koplja koje je još poskakivalo.

Pronašavši ga usminama je prelazila preko njega lagano kružeći kukovima i pokazujući neposustalom da se sprema da mu se otvori. Sve što je od njega očekivala bilo je da se ne preda ili lako posustane. Namera joj je bila da stvar okonča nabijajući svoje mesnate lopte na njegove kukove. Želela je da oseti kako je dotakla dno ali i progutala i poslednji centimetar njegovog ponosa i ostavila ga ogoljenog i razoružanog pre nego ga očima prostreli i natera da proključa. Obećala je sebi, ali i cimerki, koja se sad pravila da spava – u susednoj sobi, da će biti tiha – da će govoriti samo očima... obećala je još monogo toga... a onda ju je nehotice dotakla stvarnost, udarila je, lagano, kao da se njome poigrava, kratko je lupkajući po krajevima usmina, a onda, nezaustavljivo počela da prodire u njen život.

Oči su joj se raširile kao da gleda u bezdan, po prvi put svesna koliko se visoko nalazi i koliko će dugo padati. Na usmana joj zaigra osmeh ali samo tren kasnije stvarnost se pokaza prevelikom da je proguta, prevelikom da se sa njom olako poigrava... i osvetoljubivom... ogrezloj u nakani da je raspolvi i zarije se u nju mnogo više nego što je ona može primiti.

Prvo je potekla suza, a onda usledio uzdah i drhtaj što se prenosi od korena do vrha koplja  i tera je da se u istom ritmu sa njim trese otresajući polen sa njegovog tučka. Nakupljala je med, vrcala.. a onda prekršila sva obećanja data ljubomornoj cimerki, sebi, pa i ono dato matorom komšiji koji upravo smanjuje ton na televizoru osluškujući šta mu to zidovi šapuću – odjednom potpuno nezainteresovanom za utakmicu koju je čekao cele sezone... jer svi sada znaju da desilo se nešto mnogo značajnije...

Nešto što mogu da odaju samo uzdasi, dahtanje i pokoji vrisak... koji sad, već svi očekuju... i u kojem uživaju svi stanari njene zgrade... a opet, samo jedan sa tom privilegijom da ga posle vriska dočeka njen topao dah i jezik koji će se već postarati da izleči i za boj ponovo pripremi posustalo mu oružje...   

... a i nju čini nam se više nije briga za obećanja koja je dala... zaboravila je na njih... sada ima važnijih poslova...

Idealan par

„Bili su idealan par, on opsednut seksom, ona drolja.“

„Bili?“ pitam i kao odgovor dobijam samo saučesničko klimanje glavom iz kojeg zaključujem da je i on deo priče o idealnom paru. Pitam: „Šta je krenulo naopako?“

Kao odgovor dobijam: „Njihovi karakteri.“

Posle toga više ništa ne pitam.

Udarač na zameni

Nije mogao da veruje kada je video izveštaj detektiva za razvode. Mržnja prema ljubavniku njegove žene se zgusnula u tvrd kamen u stomaku. Nije znao šta da radi pa je otišao njegovoj kući da ga potraži. To mu je oduvek bio prvi poriv. Tamo je zatekao samo njegovu suprugu i odlučio da joj sve ispriča.

Očigledno je očekivala nekog drugog jer je bila smelo odevena. I očigledno nije očekivala muža a bilo je očigledno – baš takvog je priželjkivala...

Kamen koji je zaposeo mesto njegovog želudca se pokrenuo i počeo da silazi niz mokraćne kanale. Mošnice su ga bolele a njegov prijatelj se stvrdnuo kao kamena pesnica spreman na udaranje.

Primetila je to...

A reklo bi se da je i ona bila spremna da se sprijatelji... sa kamenom pesnicom...

Posle je rekla da joj se sviđa kako udara... kako se kreće... kako raspoređuje snagu pre završnog udarca... volela je serije... a on je znao kako da pojedinačne udarce poveže u omamljujući niz... i taj rad kukovima – izluđivao ju je – bio je tako brz da nikada nije znala gde je... izgledalo joj je da je svuda, da ju je obuhvatio sa svih strana, kao da ju je opkolio, poput velike muholovke progutao i sad pobedonosno skuplja svoje latice nežno je dodirujući po celom telu... volela je taj dodir i spremno mu se prepuštala... nadala se da neće prestati... nikada...

... sve ju je to podsećalo na muža, rekla je, ali i priznala – njen suprug bio je perolaka kategorija, ni blizu teškaša... a on je oduvek bio teškaš – i u ringu i van njega... zato su ga žene i publika voleli... zato ga je upravo zavolela žena ljubavnika njegove žene...

Prvo je pomislio - osvetio mu se... a onda se zagledao u ženu pored sebe i primetio koliko je zgodnija od one koja ga je izdala. I po prvi put u njegovoj glavi začeo se plan koji nije podrazumevao premlaćivanje onih koji se o njega ogreše.

Ostaviće grešnike na miru – da sami rešavaju svoje probleme – u međuvremenu on će se posvetiti bludnici koju je upravo upoznao.

Tako je bilo.

Tako su zamenili mesta.

 Nijedna od njih dve nije se bunila i svako je dobio ono što je hteo... i koliko je hteo...

Marina

Prijatelj me je pitao ko je ta žena u koju tako besramno buljim.

Odgovorih mu da je senka prošlosti, ali on nepoverova ni najmanje. A i zašto bi? Opčinjenost govori jače od reči. Uvek je bilo tako.

A ona me je opčinila. I nisam znao da li je to učinila nanovo ili je bilo dovoljno da podgreje želje za koje sam verovao da su davno uminule, a koje se sa njom pojaviše i koje mi pogled za nju prikovaše.

Opčinjen, ja sam, od ljudi odvojen, usamljen, ili možda ne tako usamljen u želji da joj se približim i budem pored nje... i budem deo nje... barem privremeno... barem na  tren...

... iako znam da ta nakana moja nikada neće pristati da bude samo tren... i da će zauvek težiti da postane večnost...

... izgleda da je i ona to znala...  znala kako da dozira moju želju, kako da obuzda moju nakanu i da podredi moju volju – sebi – toliko da zarad nje odustanem od nje...

... čak i kad je volim toliko da život ne osećam bez nje...

Samo zato što se život nada životu pored nje

Ali sve to beše iluzija

Znam

...a  i sada znam, i iznova, u iluziju verujem...

Jer drukčije ne mogu, jer drukčije ne znam. Drugačije neću. Makar mrtav živeo dok ne skapam odbačen, sam,  daleko od prijatelja koji me još mole da se zarad života odreknem nje.

A ja ne mogu i neću.

Jer živi u mislima mojim, i ponekad, samo ponekad, kao sada, oživi i otelotvori se pored mene.

A onda, istog trena, sve zabrane, molbe i kletve nestanu kao da ih nikad nije bilo

Čudesna žena. Naočita i visprena.

Znala je kako da zaveže misli – za sebe – a onda ih odveže i pusti mašti na volju da se poigravaju njenom i mojom budućnošću koja istini na volju nikada ne dođe i osta ubijena i zakopana u one iste misli koje nisu mogle da je napuste ni mnogo nakon me ostavila. I koje još uvek, po nekad uskrsnu, a  to uskrsnuće radosna je vest kojoj mi se srce nada.

A onda se nada razlije

a opčiniteljka me iznova sebi privuče... i evo me kako uživam u zarobljen u mislima svojim za nju zavezanim

Zauvek.

Tebi sto ne bi zadovljan izborima mojim

Odlučih da te stvorim  - da bih se nadživeo

Da kroz tebe upoznam večnost

Što mi padom u bezdan bi uskraćena

Odlučih da te stvorim – ali ti nehtede doći kod one koju izabrah

Da te sa njom izlijem,

Da te sa njom iskujem.

Ona ti ne bi po volji,

A meni takva nedovoljna,

Pa te tražih u skrivenim otvorima

Duboko pod vulvama žudnim

Što čekale su malj kojim te iskovah.

Svakoga dana stizaše mi misao o tebi

I bi to rosa što spuštah na rascvale cvetove

Spremne da ih oprašim.

Mojim šakama prijaše grudi druge žene

Ali ja tragah za onim što srcu tvom

I usnama tvojim pasaše.

A ti mi ih ote

Da na njih jezik svoj položiš

I da u njih zube svoje zariješ.

A ona ti to oprosti

Kao što majka oprašta

Zato što je ti, a ne ja,

za majku (svoju) odabra.

Zavisnost

Bivši zavisnik

Tip za stolom preko puta celo veče pričao je kako je pre samo tri meseca ostavio cigarete. Kada je pomenuo kako ih noću sanja shavtio sam da je vreme da ga ohrabrim. Uostalom, znam kako je, i sam sam nekada bio zavisnik.

„Imao sam problem sa zavisnošću. Više nemam. Potpuno sam se odvikao“,  izgovaram saučesnički. To ga ohrabruje, pa pita:

„Koja zavisnost? Od čega? Koji je bio tvoj otrov?“

„Seks“, odgovaram kratko,  dok me bledo gleda.

„I skroz si se rešio zavisnosti?“

„Da. Ne osećam više nikakvu potrebu.“ Zapanjeno me posmatra par trenutaka, a onda zaustavlja konobaricu koja je bila u prolazu, naručuje nam turu pića i grebe se za cigaretu.  Dok uvlači dim na licu mu je izraz zadovoljstva malog deteta.

Kao da je zaboravio sve što je pričao o štetnosti cigareta i katranu u plućima. Kašlje, ali ne odustaje, uvlači dim kao da mu je poslednji. Na posledku izgovara: „Draži mi je rak pluća nego apstinencija.“ 

Klimam glavom, razumem ga, znam ja šta je slaba volja, i sam sam tako više puta pre nego sam se konačno odlučio da prestanem.  I on će vremenom – prestati. Siguran sam u to.