Nemirna

Nemirna

Ona je moja nemirna uspomena, vrcava sreća, koja mi se hirovito vraća u snove. Ako je neko zaslužan za ono što tokom dana uradim to mora biti upravo ona – moja nemirna uspomena, ona koja mi ne da mira, i koju najradije prizivam.

Cena oholosti

Bio sam ohol, nisam video ništa dostojno svojih želja sve dok moju sujetu nije izduvala ona koja je sa prezrenjem posmatrala buđenje moje želje, oličene u njoj,  i koja je želela nekog dostojnog ljubavi, što neko kao ja nikako nije mogao biti.

Skrivena

Prilazim ti, ljubim te, prisljanjam svoje lice tvojem, dodirujem tvoju toplu usnu, spuštam se niz tvoj vrat udišući tvoj miris dok zaranjam svoje lice u tvoju plavu kosu. Privlačiš svoje telo tako da se naša tela spoje, a tvoje ogoljeno srce lupa na mojim grudima. 

Srećan sam kao nikada do tad, osećam da sam potpun i zadovjan i da više neću morati da se bojim one ciganske kletve, koje sam se najviše bojao, neću morati da umrem ne osetivši nikakvo dobro, jer ovo što osećam je dobro toliko da znam da sam kao čovek ispunio svoju svrhu i osetio ljubav. Iskrenu. Onu koja nikada neće nestati. Čak ni onda kada je više ne bude, kada ode negde, a ja ne uspem da je sledim…

Kako je sve to daleko, srećo moja… a opet tako blizu, kako su mi bliska ova sećanja… kako živa…

Kako smo sad daleko… kako su daleki naši dodiri, zakopani u prošlosti, kako je malo nade da ću ponovo licem prolaziti kroz tvoju kosu, da ću ponovo udisati tvoj dah, prastima i usnama dodirivati tvoje srce…

Tako si daleko… tako smo daleko… a opet, tako si mi bliska… kao niko pre tebe… kao niko koga sam nakon tebe sreo…

Skrivam te, srećo, od sveta, od ljudi, od zaborava, od tuđih želja… svega onog od čega te mogu sakriti, osim od sebe… jer od sebe te ne mogu sakriti… niti te mogu zaboraviti… jer kako od sebe sakriti onaj skroviti trenutak kada sam postao čovek… i onu uz koju sam to postao…

Čuvam te kao želju, kao nadu, kao snagu… ono što drugi ne vide, a što me goni dalje, i dalje, daleko do tog trenutka, od ovog trenutka, od svega što sam bio, što sam sada… ka onom što ću postati – zbog tebe, za tebe, za sećanje, za sebe, za život, jer ubedio sam sebe, da idem napred, uvek napred, ne osvrćući se javno, iako to često činim, pazeći da me ne vide kako to činim, dok te pogledom, kroz sećanja tražim, sa nadom da ću te naći, baš kao da ću naći onu ljubav, što je negde nestala, i naterala me da je sada tražim, nestašna i vedra, onakvu kakva je uvek bila, spremnu da se igra sa dečakom željnim da postane čovek i upozna je…

Pitam se šta će misliti o meni kada se ponovo sretnemo… jer i sam se pitam… Jesam li to zaista bio ja? Jesam li ovo sad ja? Ili možda ona očekuje od mene da sazrim…

Možda će je sresti neki drugi, novi ja… ali ko god bio taj čovek, kad god da te pronađe… ljubavi…. poznaćeš ga po pogledu koji će lutati i tražiti onaj trenutak kada si ga učinila ljudskim bićem… kada si ga naučila da voli… nešto što on nikada neće zaboraviti…

Hvala ti za taj trenutak, za ono što sam osetio, za ono što sam postao, za ono što ću postati… hvala ti…

onaj što treperi kad god ga dotakne misao o tebi…

Ubeđenja

Jedni veruju, drugi pričaju, neki sumljaju, a neki naprosto nisu zainteresovani ta debatu i gledaju svoja posla, takvi su ljudi, a kakav si ti? Možeš li da veruješ? Ili to smatraš naivnim i tražiš svoje odgovore? I čime se zadovoljavaš? Dokle si spreman da ideš u potrazi za istinom, koju cenu da platiš… ako upošte veruješ da istina postoji i da ona ne pripada gomili koja je uzvikuje… koliko ti je stalo do istine, a koliko do pripadanja… imaš li odgovore na ova pitanja… ili ti uopšte nije stalo…

Kafa, uz osmehe i poglede

Kakve su to bile oči, mogla je da učini da svet zadrhti kad samo podigne obrve, i taj pogled iza plvila njenih zenica, bio je tako strašan i opčinjavajući kao da dolazi odnekud daleko, sa nekog mesta van ovog sveta, dubokog i drevnog kao što je bunar želja, u koje su padale sve duše onih nesretnika kojima je dozvolila da joj se približe i budu dovoljno drski da se zagledaju u te opčinjavajuće oči, u koje su se istog trenutka zaljubljivali, i koje više nikada nisu mogli zaboraviti – ma koliko se trudili.

Takvu je moć imala – tako me je opčinila njima da i danas mislim na njih, na taj pogled, slučajno dobačen, u razgovoru, uz kafu, dok je široku šoljicu pridržavala prstima obe ruke čineći da moje telo uzdrhti od tog pogleda i želje da se izgubi u njemu… bar na jednan tren… iako zna da bi to bilo zauvek…

Tako me je zamađijala… opčinila… učinila svojim… zauvek…

Srne i vile

Danas sam šetao šumom i umoran koracima kojima sam cedio šećer iz organizma koji je prestao da sluša zašao u šumski dom. Nije bilo zla veštice, samo par konobara i po koji gost, kada sam ušao. Sunce je sijalo, kafa okrepljujuće mirisala, a muzika bila tiha, dovoljno tiha, da mogu da čitam… i zapišem po neki red onih vragolastih misli koje srećem dok šetam po planini… o vilama i srnama… A one, su ulazile i izlazile, glasno pričale i smejale se za susednim stolovima i mamile me lepotom i osmesima… srne i vile, vile i srne… a ja sam im uzvraćao ljubopitljivim pogledima i vragolastim mislima koje su lutale po šumi, i planini, i tražile plašljivu srnu skrivenu u jednoj drugoj kući u planini… na jednoj drugoj planini… ka kojoj vodi moj put… osećam to i pitam se kad ću krenuti na taj put… ka planini… kući… vili…

Rođene u ponoć

Rođene u ponoć moje želje, po nebu, crtaju mi mapu, rukm označavaju puteve koje pamtim, kao obećanje da će me odvesti do tebe. Pamtim ih… danima, godinama… te tragove, koje mi želje ostavljaju, u njih polažem nadu… i želju… i verujem… da ću te pronaći jedne noći i da ću se probuditi pored tebe – najveće od svih mojih želja.

Pitam se

Ne znam ništa o tebi, ništa o tebi ne čujem, pitam se ponekad o čemu misliš, čemu se nadaš da li te život usrećio ili izigrao, da li se još smeješ tim zaraznim smehom ili je preovladao onaj cinični duh kojim si oduvek odisala, pitam se da lu te ispunjava odvratnosti ili te ispunjava želja… kakva si… da li si se promenila ili si ostala ista… kakvom te pamtim.. kakvu sam te voleo… i kakva ćeš zauvek ostati u mom sećanju…

Pitam se II

„Zašto je čovekovo srce tako veliko a život tako mali? Zašto? Odgovori mi“, pitao sam Tvorca. Ništa mi nije odgovorio.

Možda nije znao, možda nisam mogao da pojmim, šta god da je još se pitam što je čoveku data tolika moć da oseti i u sebi primi svet, da ga neposredno upozna, a tako malo vremena da ga razume, ili bar pronađe odgovore na pitanja koja se ne usuđuje da izgovori.

Blizanci

Bila je moj Rem, ja njen Romul. Sanjali smo san o novoj zemlji, onoj u koju bi otišli i podigli imperiju. Ubili su je ti snovi, ili sam je ubio ja, samo zato što je više od brda i dolina, od ograde, verovala u ljude, i volela ih, onoliko koliko sam ja verovao u svoje snove.

Nje nema, ali ja još mislim na nju, i mislim da ću zauvek misliti na nju, čak i kad ostvarim snove, kad pokorim svet.

Ugrizi

Unosio sam se u to međunožje kao divlja zver u utrobu svoje žrtve. Bio sam vuk, koji je oblizivao otvor koji je upravo otvorio svojim ugrizima i uživao u slasti svakog zalogaja upijajući sve ukuse, šireći nozdrve ne bi li njima prikupio i udahnuo mirise kojima si odisala. Hranio sam se tobom, halapljivo, divlje, poput divlje zveri koja dugo nije jela, koja je preživela oštru zimu i upravo ulovila svoj plen… i koja zna da će uskoro da se pojave i drugi iz čopora i da će morati da brani svoj ulov… a nisam želeo da te delim… želeo sam te za sebe… i to si sigurno osetila u tim ujedima kojima sam napadao i grizao tvoje ogoljeno meso…

Pobuna i nevaljala

Pobuna

(mom narodu, koji je navikao da trpi)

Čovek ne može da živi stisnutih zuba. Nije stovren za taj vid protivprirodne poslušnosti -  a opet, to je jedino što se od njega očekuje. Ako vam neko šapuće na uvo, strpi se proći će, ne slušajte ga. Jedino što će proći je život. 

Promena dolazi samo uz pobunu, a ako živite stisnutih zuba, gutajući ponos i bes, ako se svodite na potrebu, i ono što vam je određeno, ako se pokoravate, toj volji koja nije vaša, ili iz skromnosti svoje potrebe, želite samo ono što vam treba, a znate da ni to nećete dobiti, i ako se toj volji i dalje pokoravate, i ako verujete u neki viši cilj, koji je negde van vas, zapitajte se zašto živite. 

Ako se i posle toga ne pobunite umrite. To je poštenije prema sebi, i siguran sam, jedino što vam drugi neće zameriti. 

Ali, ako u vama ima makar još malo života – pobunite se. I nastavite da se bunite… to vas čini ljudima…

Nevaljala

Noćas sam čitao Ljosu – Avanture nevaljale devojčice, i mislio na nju – nevaljalu devojčicu. 

Skrivena

Video sam tvoju tajnu i toliko mi se svidela da sam to saznanje u sebe sakrio od sveta, čuvajući tvoju tajnu, od pogleda drugih, čuvajući je za sebe.

Uzbudljiva

Stajala je sama, malo ispred šanaka, držeći čašu usku čašu za vino u ruci, očigledno čekajući nekoga da joj priđe. Bio je dovoljan jedan pogled na tu vrišteću lepotu zaodenutu u parče nenametljive tamne haljine pa da odlučim da to moram biti ja. 

„Hoćemo li da razgovaramo o polnom nagonu?“ pitao sam je.

„Zašto?“ odgovorila je pitanjem.

„Zato što se budi pored tebe.“

„Nemoj to da govoriš“, rekla je, ali ne kao neko ko se snebiva i kome je istovremeno i prijatno i neprijatno. Rekla je to poput stroge učiteljice koja prekoreva đaka koji trči ispred rude i pogrešno zaključuje stvari. 

Bilo je vreme da ja sada postavim pitanje. „Zašto?“ 

„Kad to kažeš, ti priznaš da nemaš strasti, a onda si nezanimljiv ženama.“

„Stvarno?“ O ovom nisam mislio. Nikada, a opet, sada kada je izgovoreno činilo mi se vrlo smislenim. Imalo je svoj rezon i nije se moglo ignorisati.

„Veruj onoj koja budi nagone – takva osoba mora da ima dosta iskustva u ovim pitanjima“, rekla mi je u uz osmeh.

Te noći sam odustao, od nje, znao sam kad se treba povući, i kad nemam skoro nikakve šanse. Ipak, nešto sam naučio. Poverovao sam i poslušao je i promenio priču koju sam koristio da priđem ženama koje su me uzbuđivale. 

Bio sam uspešniji, možda i zato što sam reč nagon zamenio sa uzbuđenje. Ko uostalom ne želi da bude uzbudljiv. Da mu se dive. Žene to vole – tu svoju oholu snagu da probude nečiji život, čitav nečiji svet. 

Od tog susreta prošlo je dosta vremena, a ja sam u svoje vreme upoznao nekoliko uzbudljivih žena i sad često mislim o njima.

Iza njenih vrata

Iza njnih vrata

Konačno sami iza vrata ostavljamo svet. Nek sam vodi svoje brige. Vodi me kroz mrak u malu dečiju sobu u kojoj je odrasla. Spolja u sobu se kao duh uvlači neka prigušena svetlost sa ulice. Tiho je. Oboje znamo da je ta tišina neodrživa još od trenutka kada njeni prsti krenu da iz pantalona izvlače moju košulju. Pratim njenje pokrete i želju. Svlačim joj zelenu haljunu koju je večeras nosila. Širim joj noge i prodirem u njenu ovlaženu unutrašnjost, lagano do najdubljeg mraka. Bez reči, u tištini počinje naš ljubavni ples. Prima me, pušta da prodrem u nju, a naša tela prave most preko kojeg će jedna duša preći i izliti se u drugoj. Ogoljen, prelivam se u njenu ogoljenost. Na trenutak sam zarobljen, ali sa njom, a onda se most koji su izgradila naša tela uzdrma i ona me oslobađa i ja se se vraćam u svoje telo, a zatim se nađem napolju, sa željom da se opet vratim. Sa željom da me opet primi krećem ka njoj, a ritual se ponavlja, iznova, kao da smo oboje zarobljeni u vremenu, kao da se vreme, kao i osećanja, zgusnulo u meni, sve dok se ne oslobodi, dok me ona ne oslobodi, i dok ja, i moja osećanja ne potečemo, slobodno, ka njoj. Tako ona komanduje mojim vremenom, mojom željom, mojim životom, jer ona sad ne drži zarobljen jedan, već sve moje organe, pa i moje srce, pa i ono mekano što se zovemo duša – i nju drži zarobljenu i sretnu u tom zareobljeništvu što se naziva njeno telo. Sretnu, jer pripada njoj, kao što joj i ja pripadam, kao što svetlost meseca pripada svetu koji smo ostavili iza vrata i koji se neprimetno poput duha uvlači kroz prozor njene sobe i miluje joj tabane dok joj ja golicam dušu…

Prokletnik

Osuđen na prokletstvo od prvog do poslednjeg dana – takav mu je život dodeljen, i on ga je protraćio, nesvesan ni sveta, ni sebe – po navici, i to ne nekoj, životario je dok je mogao. Nikada mu volja došla nije i nije imao šta izgubiti kad je smrt naišla, pa joj se predao, onako kako je i živeo – bez volje, a ona ga je uz gađenje i prezir morala uzeti.