Mojoj Ma
Osobi koju sam najviše voleo nikada nisam rekao
da je volim, a sada više nemam šansu da to uradim. Na kraju ostanu sećanja i
neizgovorene reči, one koje još nosim u sebi i nemam kome da ih kažem: „Mama,
volim te – tvoj plavi dečak.“
Gospodarica noći
Bila je gospodar noći. Bila je zvezda na nebu.
Iskra koja leti sa jednog u drugi predeo tame. Tople i vlažene, mekane, poput
njenog tela, iskrenog poput zavereničkog obećanja, datog u tami noći, koje žudi
da ugleda svetlost dana.
Takva je bila ta noć. I svaka druga. I kako da
onda ne položim svoje oružje pred onom koja gospodari noćima i čini ih
uzbudljivim i smislenim.
Živim tako od noći do noći. Za noć i nju. I sve
bih dao da je ponovo vidim, pa i sunce. Toliko mi je stalo do Danice, ili kako
se već zove ta noćna zvezda, koja privlaču sinove svetla i nas leptire.
Zvezde
Ima li svet
da ponudi nešto veće od zvezdanog neba, pitam se, a zatim se izgubim u mislima, koje
lutaju pod kapom nebeskom. Ima li, postoji li, nešto jače od zvezda sposobnih
da nadjačaju tamu u kojoj smo svi rođeni, i ljudi, i misli, i zvezde…
Prijatelj
Ugledao sam ga, po prvi put – bio je stranac.
Sreo sam ga drugi put – imao je ime i prošlost.
Sretao sam ga dovoljno često da postanemo
prijatelji.
Jednog dana je nestao, a ja sam osetio prazninu.
Uskoro sam zaboravio ime, pa lik, sada se sećam
samo glasa, dubokog i punog. I pogleda kojim je osvajao srca publike koja ga je
volila, prijatelja koji još isčekuju da se vrati iz izgnanstva u koje je
dobrovoljno otišao – sa mesta na koje ga je njegova priroda odvukla.
Alepo
Urlam, a svet ćuti. Nije ga briga. Zašto živim?
Pita li se neko… u svetu… ili nikoga nije briga… Možda svaki čovek urla… a ja
ga ne čujem… Možda smo toliko daleko jedni od drugih… Možda nas jednostavno
nije briga za druge… Možda…
Pismo prijateljici
Teško je biti slobodan T. ja to nisam umeo da
kažem – morao sam da napišem roman, i da ga ne završim, da za sve optužim
sudbinu, a ti si mi rekla samo. „Uvek postoji izbor“, a ja sam gomilao reči –
tražio opravdanje… i nisam ga našao… nisam čak ni shvatio… Možda sam Marku i
Luciferu dopustio da osete slobodu, ali samo na kratko, jer morali su biti
ispravni – to je bio imperativ viši od života, viši od sudbine… zla kob koja me
je do dana današnjeg pratila, a voleo bi da sam mogao da grešim, da sam znao
kako… Nemoj ovo pogrešno shvatiti, nisam bezgrešan, već okovan grehom – svojim i
onim koji mi je predhodio (mom rođenju)… greh mi je blizak, bliži od ljudi,
bliži od života, a o njemu ne znam reći ništa do da je drugačiji od greha sveta
koji me okružuje i možda upravo zato strašan i neoprostiv… ko zna… teško je
umeti biti slobodan… a opet, uvek postoji izbor, treba ga samo naći… Želim da
ti kažem… da te obavestim, da ga još tražim… pravi izbor… i njemu primeren greh…
u kome bi kao blagodeti ovog života mogao uživati dok god mi to život dozvoli…
Starost
Imamo toliko toga, a u isto vreme toliko toga je
već izgubljeno.
I uvek ta žal za mladost. Toliko optužujućih
misli koje naviru sa godinama… koliko smo snova ostvarili… zašto smo odustajali…
ima li još nade da ostvarimo još koji san deteta koje smo nekada bili…
Pre kiše
Bio je slomljen čovek, isceđen, prazan, bez nade,
ali još ponosan – nikada nebiste rekli da je njegovo telo ljuštura u kojoj još
postoji zarobljena jedna mlada duša koja je odavno izgubila bitku sa svetom i
ljudima, a sad postaje svesna da će izgubiti bitku i sa vremenom, ali još nije
sprema da se preda – bar ne bez borbe.
Znao sam ga dugo, i možda sam baš zato mogao da
primetim te male pomake na putu u ništavilo kojih ljudi obično nisu svesni.
Primetio sam kad se jednog dana nasmejao, a osmeh
mu više nije dodirivao oči, i znao sam već tada, kao i on, da je poražen… po ko
zna koji put… i da više nema snage… ni duha… ali mu lepo vaspitanje ne da da se
preda i klone pred svima… i nastavlja, po navici, onako kako najbolje može,
iako zna da ga više njegov duh nigde ne može odvesti… i da će se ugasiti… i
uvenuti kao stablo koje je predugo odolevalo suši, nedočekavši kišne oblake…
ali nastavio je da se smeje… i ja sa njim…
i da se radujemo suncu…
istom onom koje nas isušuje…
O jedonoj engleskinji
Engleskinje mrze ideologiju – i veliku, i malu.
Nije im prirodno da u nekom trenutku isključe mozak i da ga posle ponovo
uključe. Kod njih mozak svo vreme radi – nema mahnitog prepuštanja trenutku, a
uživanje je nekad uzdržano, opet, uvek racionalno. Na neki način se može reći
da su čak oprezne, u meri, u kojoj je primereno biti oprezan u životu. I imaju
stav. I ne možete ga porušiti samo zato što ste se sa njom valjali u postelji
pre sat ili dva. Njen život distanciran je od hazarderstva i zanosa žena sa
mediterana.
Voleo sam je zato što je imala stav i znala da
uživa onako kako ja nisam znao – uživanje je divno sve dok nije težak rad sa
neizvesnim posledicama. Uživanje je uživanje, ne posao, ne mesto dokazivanja
muškosti, ne takmičenje dva ega i namenjeno je uživanju u životu a ne
produženju vrste i ne treba ga ozbiljno shvatiti… već pre kao komediju – zato se
među čaršafima treba što više smejati, odmereno stenjati i nikad i nizbog čega
ili koga plakati, ni od sreće… jer šta uživanje ima sa srećom, možda će se
jednog dana i sresti, uživanje i sreća, ali to ne sme biti cilj ili bože
oprosti zahtev – seks i smeh – gromoglasnan, igranje uvojcima i obilni doručci,
izjutra, i intelektualni razgovori u krevetu, dok smo goli, nikad ih nisam
shvatao, ali sam ih voleo, toliko da sam ih uveo kao praksu, kad god sam mogao,
sa ženama koje su došle posle nje, sa kojima bi ona siguran sam, lako i bez
problema, postala prijatelj, sa kojima bi javno delila informacije i davala
savete, ali strogo i samo kad je pitaju, ne brinući se previše o svetosti
intime, jer to padanje u vatru insistiranja na čednosti, to je za ove sa juga,
a ne za unuku mornara koji je služio u floti koja je gospodarila morima i
suncem – toliko da joj ni sunce nije moglo pobeći u mrak…
Voleo sam svoju engleskinju zbog svega ovog, i
još mnogo toga, zato što je bila strašna poput britanske mornarice kad se naljuti
i milosrdna poput Florens Najtingejl kad odluči da se brine o nekom i za nekog…
i zato što sam ja bio taj neko... i što sam uz nju rastao poput afričkih dečaka
svakoga dana zadivljen nekim novim trikom, stavom, idejom…
Voleo sam je kao što mornar voli more, voli
jedrenjake, voli vetar, kao što se vole brod i okean, ali nisam bio spreman na
to da će jednog dana otploviti, a upravo se to desilo onoga dana kada su he
sebi prizvali neki novi horizonti koje je otišla da traži.
Nisam krenuo za njom, uplovio sam u mirnije vode,
vratio se poznatom – Mediteranu, i od tad plovim samo poznatim vodama, al još
po nekad mislim na ženu širokog horizonta, moju, tako ću je nazvati, moju
enegleskinju.
