Ponoćni razgovori

Ponoćni razgovori (prenatalni divan sa Rakel)

U tebe investiram svu moju nadu, napisah, a ona mi se obrati iz neprozirne tame. Navikao sam na samoću... i njeno prisustvo... Nisam znao da li su samoća i njeno prisustvo bili povezani ili sam samo lakše mogao da ga osetim kada sam sam... A nisam bio sam... Ona je bila tu... Oduvek... od prvog udaha... od trenutka kada sam otvorio oči i ugledao svet...

U tebe investiram svu moju nadu...

„Ne radi to, nikad me nećeš moći napustiti.“

Misao – može li čovek napustiti želju... ili sudbinu... može li...

„Napustiti – pa mi se još nismo ni sreli“, odgovorih joj uz osmeh.

„Ali ti znaš ko sam ja i povlađuješ mi i pre nego dođem na svet“.

„Znam. I ti znaš. I mene znaš bolje od svih. I možda si me zato i izabrala.“

Sudbina – reč koju ne spominjemo. Reč koja nas spaja.

„Može li ćerka izabrati oca?“

„Mislim da može“

„Kako?“

„Tako što pošalje majku da ga podseti“

„Misliš da sam to uradila?“

„Ti si sudbina, zar ne?“

„A majka? Šta je ona?“

„I ona je sudbina.“

„A ti?“

„Ja sam onaj koji vas čeka...i nosi... oduvek...“

„Pa kad ćeš to priznati majci?“

Ćutim. Tišina i tama me okružuje. Skriva. Ali može li me sakriti dovoljno od sudbine... stidim se devojčice koja sada vidi moj skriveni, intimni nenametljivi osmeh. Skriven je u tami... skriven od sveta... Ne i od nje... Moj duh ogoljen je pred njenim... Spolja gledano ništa se ne dešava... Samo tišina... ali to je naša tišina... ona koja nas ispunjava... koja nam je dovoljna...

Trenutak se produžava i lagano klizi u duboku noć...

Par dana kasnije, setiću se ovog razgovora i na poleđini Borhesove knjige koju sam u tom trenutku čitao zapisaću ovu pripovest o tajnom razgovoru koji smo vodili... o Ma... i sudbini... Ona i ja. Sudbina.

Ogledi iz nadrealizma

Ogledi iz nadrealizma – o prirodi sveta i spoznaji istine

Ako je verovati kvantnoj prirodi univerzuma, koja se prožima kroz sve infinitezimalne deliće stvarnosti, nema više istine. Posebno ne naučnih (istina). Ipak, među naučnicima se još nije rodio novi Niče da objavi smrt idola (ideala). Zahvaljujući toj sretnoj okolnosti svet još uvek funkcioniše. Do kad će, ne zna se...

Upustvo za rad odgajivača percepcije – kriterijumi za formulaciju uspeha na primeru Balkanca – dinarski tip

Sve svoje uspehe mogu da zahvalim sreći ili nedostatku dokaza.

Iz percepcije okoline doznajem da to nije nikakav problem i ostali su takvi – bar ovde. Ponekad poželim da poverujem da sam bar doprineo takvoj percepciji, a onda se vratim u stvarnost i shvatim da je ona pre posledica nezainteresovanosti drugih za mene, što se može smatrati povoljnom okolnošću i preduslovom uspeha kod nas. Smatram da sam izabrao plodno tlo za svoj sveukupni razvoj. Posebno naglašavam činjenicu da sam ovu odluku doneo vrlo rano i primenio je već prilikom rođenja. Takvo požrtvovanje moralo je uroditi plodom – uspehom koji mi se pripisuje. Kao što vidite stvari i nisu tako slučajne...

Konverzija

Pitala me je kojoj religiji pripadam, iz nekog razloga to joj se činilo važnim. Odgovorio sam da verujem u slobodnu ljubav, na šta me je nagradila šamarom i prekornim pogledom.

Sa tim istim prekornim pogledom sretao sam se povremeno. Uglavnom, kad bih joj podigao suknju. Ređe kad bi je spustio.

Može se reći da smo u to vreme uglavnom razmenjivali poglede i da ja nisam imao naročitu želju da je konvertujem, ali se to uprkos svom prekoru desilo.

Sada mi taj prekorni pogled nedostaje. Srećom, svega drugog ima u izobilju, baš kao što njena nova uverenja nalažu.

Grešnik

U religiji slobodne ljubavi ljubomora je najveći greh. Sledeći u kategorizaciji grehova je brak, pa posesivnost i vezanost. Uzdržavanje je dvostruki greh, koji ne činite smao sebi, već i drugima. Ima tu još grehova...

Srećom preobraćenje je moguće, a uživanje je siguran znak da ste na pravom putu i da još možete zaslužiti spasenje.

Potrebno je samo da radite na tome... ali to već nije teško... Znam par njih koji su se spasili i već u ovom životu sa obe noge zakoračili u raj...

Lucifer - buđenje

Lucifer

Celu noć penjao se uz planinu.

Stigao je na vrh.

Nije osećao ništa.

Nije bilo nikakvog ponosa ili gordosti, čak ni želje. Bio je na vrhu i bio je mrtav. Prazan. Sam.

Noć je bila vedra, a njegove oči zurile su u mrak.

Predugo.

Možda večnost... možda samo tren... ko zna... ko može da izmeri intimno vreme između dva otkucaja srca jednog anđela... ili je to bio ceo jedan život... ili monštvo njih... ko zna osim njega... a on zna...

Predugo je gledao u tamu... i ona mu je odgovorila tamom... gustom i neprobojnom... poput one koju je dugo nosio u sebi...

A onda je na noćnom nebu zasijala jedna zvezda.

Pa druga.

Pa još jedna...

Svetlost dalekih zvezda probila se kroz tamu, kroz vreme...

Univerzum mu se ukazao...

Možda je imao i poruku... ali on još nije mogao da je nasluti...

Znao je samo da pripada ovde. Ovom nebu ispunjenom zvezdama.

Izgubio je pojam o vremenu. Nije više znao koliko je dugo stajao na ovom mestu.

Spustio se par koraka ispod vrha. Naslonio se na golo stenje koje ga je okruživalo. Još je bila noć. Na nebu su sijale zvezde koje će uskoro izbledeti sakrivene iza plavetnila neba. Misao – Venera će smeniti mesec. Još jedna – Hesperos i Fosforos. Danica. Hladan dah iz kojeg se rađa novi dan.

Prvi put posle toliko vremena Lucifer je gledao rađanje zore...

i poželeo da ponovo zasija kao Sunce...

i jedan san mu se vratio...

san o slobodi...

 a onda je postao svestan sebe...

i onoga što je morao da uradi...

Kriminalac

„Ovom telu ne pristaje osmeh“, reče legionar koji ga je zakivao za krst.

„Ali to je sve što ti imam dati“, odgovori mu kriminalac.

„A tražim li ja to od tebe?“

„Traži i daće ti se“.

„Ja nisam od onih koji mole druge da im udele po svojoj volji“.

„A opet, služiš i pokoravaš se“, odgovori mu kriminalac.

„Da ne bih bio poput tebe“, odgovori legionar.

„A zar je greh biti poput mene?“

„Greh je – obećati i pustiti ljude da se nadaju... gde je izbavljenje koje si obećao...“ I ne rekoše više jedan drugom, jer sve bi rečeno. I razapeše Barnabu tog dana. I ne dođe sloboda koju je obećao ljudima koji su ga pratili na putu patnje... i prođoše vekovi... patnje u tuđini... pre nego ugledasmo slobodu... ne onu obećanu...već onu koju je pozvao da se useli u naša srca...