Spor čovek

Spor čovek

 

 

Čovek čiji je pogled zagledan u tačku koja postoji još jedino u njegovoj mašti, trudi se da se suoči sa sobom. Sa onim što je još ostalo od nekog prethodnog Ja koje više ne postoji.

Piše, ili mu se to kroz zapisane reči obraća duh tog nepostojećeg Ja. Nije siguran. Kao što nije siguran ni da li postepeno i nepovratno gubi razum.

Nekada je mislio da nije moguće ispričati sopstvenu priču bez samo obmanjivanja. Pita se da li je ceo život obmana ili su to samo sećanja koja idealizuju neko drugo vreme. Nekada, kroz ono što napiše uspeva da uhvati i poneku svesnu misao umetnutu između pripovesti koju mu saopštava podsvest.

Stran je sebi u svojim pričama. Misli da će to prevazići ako počne da piše duže forme.

Piše detektivske romane, mračne, vlažne, lepljive, bliske poput kriminala koji ga sad okružuje sa svih strana. Tamo poput kakvog superheroja iz stripova njegove mladosti snovima ubija zlikovce, i beži pred korumpiranim predstavnicima zakona  koji nisu kadri shvatiti šta se dešava u njegovoj glavi. Izgleda da to nisu ni čitaoci, jer knjiga se slabo prodaje.

A možda je razlog i to što se sada slabo i retko čita. Nije siguran u uzrok svoje slabe čitanosti.

Stajanje u mestu ga umara. Kretanje u krug takođe. A na to, takođe, izgleda da se, na posledku, svelo sve.

Sav život u krugovima i jednoj velikoj spirali. Čemu onda znanje što smo ga sticali po školama i barovima, pita se, a odgovora nema. Vremenom prestaje da očekuje da će ga dobiti.  

Svet je izgrađen na labavo i loše sklepanim pretpostavkama, kao i život, kao i um, koji tek sa godinama uspeva da shvati svoje zablude i konstrukcije koje je na njima izgradio.

Sad vidi život jasnije. Zna da je to skup zabluda i promašaja. Sad shvata kako je sve izgrađeno na klizavim temeljima.

Dirljiva mu je sva ta razgolićena otupljenost svakodnevnog, običnog života, nesposobnog da se izrazi u svojoj praznini. Rad, posao, očekivanja, toliko zabluda sazdanih na praznini koju ništa od ovoga nije uspelo da popuni.

A sve je stariji, i stvari se odvijaju sve brže. Sve je manje snage i volje da se na njih utiče.

Čemu? Ishod je ionako već unapred poznat.

Tako je uređen svet, kojem ne pripada, a koji ga svojata i broji u svoj poredak stvari.

Je li u pitanju sudbina ili nesposobnost da se stvari dublje razumeju? Ko zna? Podsvest mu nije kadra to odgovoriti. Ne sada.

Možda će to i moći nekom drugom pričom. Saznaće već kada je pročita i u njoj prepozna sebe. Do tada mu ostaje samo da piše.

I objavljuje…

 

 

Sova, mesečina i zalutala misao što mi se vraća

Pruge

Kad te dodirnem osetim drhtaj. Rukom ispišem liniju po tvom telu. Kao da slikam na zlatnom runu, život pulsira ispod mojih prstiju što putuju po uvalama i prevojima tvoje geografije. 

Ostavljaju li moji prsti trag na tvojoj koži? Može li se ispratiti linija krvi ostala na katedrali u Barseloni? Tamo gde su krvavi prsti dodirnuli svetinju. 

Moj prst natopljen u požudu, i znoj, kakav trag je ostavio na tebi? Privremen? Trajan? Neupadljiv? Ili možda skroz neprimetan? Šta je pisala moja ruka dok je šarala po tvom telu? Znaš li, sećaš li se?

Ili je, možda, moja želja otišla dalje od moje ruke, i smelije ispitivala srce što drama ispod kože? Tražeći možda trag ljubavi u tebi? Naslućujući požudu koju čuvaš da oslobodiš, jednom, kada moji prsti ponovo šaraju pruge po tebi?

Ostaju li upisani u tvom telu drhtaji ove noći i jutra što se rađa. Dobijaju li tako zebre i tigrovi svoje šare? Jesu li crne pruge trag na mestu gde su prošli moji prsti? A belina, ostaje li ona, iza poljubaca i dodira jezika? 

Još sinoć tvoja koža činila mi se kao tabula raza, a sad vidim tetovažu moje želje ponosito iscrtanu preko tvoga tela. Može li je haljina prekriti? Ili sapun i mirisna kupka (sprati)? Do kad će biti na tvom telu, ovo obilježje požude i želje? Je li to samo znak da sam te imao ili poruka odaslata svetu poput objave pripadnosti? 

Do kad će trajati delo i obilježje moje? Do večeras? Zauvek? Šta će ova tetovaža o meni reći? Da sam te voleo? Da sam jedva dočekao da putujem po tvom telu? Da sam te obelježio poljupcima, u nadi, da ćeš ostati moja. Da postoje prevoji i doline tvog tela posebno izazovne, koje volim ljubiti, više od nekih drugih, manje uzbudljivih linija tvog horizonta. Da te još umom dodirujem po njima, u nadi da će da mi se vrate, da ponovo na njih spustim svoje usne. 

Otkočen razum vidi pruge na tvom telu. Poput zebre što prilazi pojilu moja misao putuje tvom telu, samo da oseti miris tvog tela sačuvan na mestu gde su ga ljubile moje usne.

Uznošenje

Kažeš da sam obziran prema tvojoj lepoti, al to što osećam, to je strahopoštovanje vernika zatečenog u postelji planinske vile, odlučne, žednog da napoji. To je strah i želja koju oseća svaki jahač zmajeva kad svoje telo prislanja zmajevom u iščekivanju da se vine u nebo. To je strah i uzbuđenje pogleda bačenog u bezdan provalije, što se otvara pod zmajevim krilima, pri svakom zamahu, i vetar u kosi. Nije to mirni osećaj blaženstva i sreće. Ne. To je osećaj straha i želje. I strah te je, da te želja ne proguta, dok joj se prepuštaš i osećaš kako ti se ona daje i kako te uznosi.  

Ljudima sa razlogom nisu data krila, a opet, ima vila, i zmajeva, i žena plamene kose, što jašu zmajeve i ljude, što na nebo mogu odvesti čoveka. Pružiti mu da dodirne belinu meseca i oseti pad.

Znam, vinućeš me u plavetnilo noćnog neba obasjanog mesečinom. Pustićeš me da osetim tvoju krv i uzdah i toplinu što budi nadu. Probudićeš moju nadu, što žudi za uzbuđenjem i dodirom tvog tela. Pustićeš me da verujem da sam sposoban da naučim da letim, da sam gospodar svoje duše i tvog tela što mi se nudi i besramno daje. 

I biću vernik, te ideje, ko zna koliko. Večnost, ili možda tren? A onda, ćeš mi se iskliznuti i ja, strmoglavljen, pretvoriću se u pad. 

Jer, ja sam čovek, stvoren bez krila, a ti vila obdarena za let. I to se neće promeniti… ni mene urazumiti…

Znam sudbinu ove noći. Kao i sudbinu svoju. Sva upozorenja vidim. Čujem vrišteći pad što dolazi. Ništa ne slutim, sve mi je jasno.

A jasna je i želja i potreba što me tebi vuče. I da, razumem želju, ne mogu je obuzdati…

Zato ti se sa razumom, a bez njega predajem.

Poljubi me… dopusti mom umu da tek tad poleti…

Sova, mesečina i zalutala misao što mi se vraća

Sova na prozoru našeg doma, obasjana mesečinom, uči ptiće da lete u noć. Mesečina punog meseca otkriva ono što već dugo slutim – pod krovom skriva gnezdo i ptiće koje noćas uči da lete.

Unutra, belina otkriva naša tela, spojena u grču strasti, prepuštena jedno drugom. Moj pogled napušta krila, što se gube u tami noći, tražeći te skrivenu među čaršafima.

Nalaze te, i nalaze ono skriveno pod pokrivačima. Otkrivaš mi se poput želje, sa željom da otkriješ sve o meni. Vreme polako gubi smisao. Zatvoreni u kavezu strasti ostaju nam samo dodiri kojima ispitujemo jedno drugo. A željni smo ispitati sve. I pokazati sve. Ovde, u toplini sobe, okrenute prema šumi, i reci i svetu od kojeg smo pobegli, da bi ostali sami, dovoljno, da ne kažem pristojno, udaljeni od podozrivih ušiju, načuljenih, u nadi da čuju naša šaputanja. A ne znaju, da u noći punog meseca, šaputanja nestaju poput krila mladih sova što lete u noć. Smenjuju ih uzdasi i tišina u kojoj zarobljavamo želju, pre nego joj se predamo.

I tad, vreme stane, i prostor, i svet. Ostajemo samo mi, i to je sve što je bitno. Prepušten želji puštam um da luta po belini noći i on odlazi daleko od mene, kud, nije mi poznato.

Posle se pitam, kud putuje moja mašta u trenutku skučenom između uzdaha i mirisa. Kud putuje, zna li se kuda je krenula, ili ću to otkriti tek kad mi se godinama kasnije vrati kao sećanje na ovu noć ispunjenu belinom punog meseca. Napolju sove hvataju druge ptice, dozivajući svoje ptiće, ja ih ne čujem. Čujem tvoje srce i dah što izlazi i kreće ka meni. U noći podrhtavanja odabiram da pamtim tvoje najžešće uzdahe.

A šta ćeš pamtiti ti?

Ili možda ne želiš da pamtiš, već da te podsećam…

Svaki put iznova…

Nadam se da je tako.

Zbeg

Zbeg

(05.08.2020)

Još nije umrlo u meni.

To, što me goni.

Tu je. Osećam ga. 

Samo reči beže, neuhvatljive, pred mislima i olovkom. Nisam ih kadar zapisati. Lete misli, jave se i nestanu. Budnim me trže, reklo bi se da me muče i to ne bi bila laž. To unutra, što želi napolje, to je muka, od koje bežim u sebe, a ona je tu, i želi napolje. Mora da progovori, pa makar i kroz mene. 

Ko to progovara dok zapisujem reči, tek oformljene, crvenom hemijskom u svesku, odakle ću ih možda još jednom prepisati pre nego ih objavim. Ko? Čija se to svest na mene spustila i sad me koristi kao početnu tačku svoje objave svetu. 

U Boga ne verujem. I on to zna. Ako ga ima. Siguran sam da ni on ne veruje u mene. Do sada bar nije pokazivao da veruje. Sva je prilika da će tako i ostati. 

Pa ko onda drži (ovu) besedu jezikom i glasom mojim. Progovara li univerzum nekada kroz ljude, ako već ne progovara kroz ptice, iako one umeju da lete, a ljudi baš i ne umeju. 

Znam, naučio sam to na vežbama prinudnog sletanja. To je jedino što sam naučio od letenja. Da zaglavim glavu među oblake i kad je teško, neizdrživo, da sletim – prinudno. 

Moj život je jedno veliko prinudno sletanje. Ne samo moj. Takav je život generacije, naroda i mesta gde pripadam. Vreme ateriranja. Bez goriva, bez točkova, bez kočnica. Uz lom i buku kidanja ono malo lagane strukture stvorene da nas zaštiti od katastrofe što ne prolazi. 

Juče sam čitao Đidu. Anatomiju (jednog) morala. Juče je bio onaj dan u godini, kada se gadim ljudi i kuća oko sebe. Zato što su moji. I zato što su u jednom ratu, koji se obijao o glavu nesretnicima poput stoke naguranim u traktore, u koloni, bez kraja, naplaćivali vodu. 

Tu, na prvom metru zemlje Srbije. Znam, pričala mi majka koje više nema. Ispričala i zanemela. Potom umrla. Od tuđe sramote. Tu, na pragu svoje zemlje koja je se odrekla. Koja se svih nas odrekla. Zato što gomile nepismenih, zadriglih birokrata, koji su još tu, na istim mestima, na kojima su bili i onda, sem možda, ako ih nisu prepustili svojoj deci, određuju sudbinu svih nas što nismo njihova deca.

Đido je bio u pravu. Zato je i robijao. I mi smo u pravu, i eto, još robijamo, za budućnost njihove dece, jer svoje ili nemamo, ili ćemo ih ispratiti sa onim – ne okreći se sine. I željom da se zaista ne okrenu, da ne vide zlo. I patnju. I jad. Sunovrat u kojem ostajemo, jer smo zbog ljubavi prema rodnoj grudi odlučili daćemo pre da crknemo no da odemo. 

Ima to nešto, još u meni, al, ne zna kako da progovori, a da ne zaplače, za vremenom koga nema, za ljudima koje je izgubilo.