Samom sebi

 

Samom sebi

 

Pisati o životnim iskustvima ili iz životnog iskustva i percepcije sudionika, ili bar svedoka, nije dobro. Ni za koga, posebno ne za onoga ko piše, a reklo bi se ni za onoga kome se piše, jer uvek se piše nekom, čak i onda kada nam nije poznat onaj na čija vrata percepcije kucamo.

Kritički osvrt na prošlost koja bi da ostane zamagljena – kome to treba?

Zaboraviti prošlost i nastaviti živeti, to bi imalo smisla, kada bi bilo moguće, kada, književni likovi i karakteri, ne bi imali svoje avatre, oličene u slikama života i dušama koje su nas dodirivale. Kada nas svaka miso ne bi vraćala nazad u pokušaju da ispravno proživimo jad koji nas proganja.

Toliko roma o ratu, predaji, preljubi, pljački, tvrdim srcima i suzama koje teku niz reku bez povratka… Čemu to? Postoji samo ograničeni smisao doživljenog koji možemo oživeti rečima i toliko toga što će ponovo ostati neizgovoreno i izgubljeno.

Tako je malo reči za ono što bi želeli reći, a tako je teško preko ivice usana procediti jedno „Izvini“, bar jedno „Oprosti“, za sve ono što sam bio i što nisam bio, a ovo sadašnje ja bi želelo da sam bio.

Čemu pisati reči izvinjenja sebi kada neće biti nikog da ih pročita… jer takva je priroda sveta i života koji nam je dat.

 

Pre kraja

(parafraza sećanja na Sabata)

 

SFRJ je stvorila nešto sasvim suprotno od onog što je trebalo da iznjedri.

Trebalo je da ljudi vole jedni druge. Da stvore budućnost koju će zaveštati mladima. Progres je bio neumoljiv, a prava neotuđiva, dok je se nisu odrekli oni koji su tvrdili da je (država ili partija ne sećam se baš jasno) bacila u tamnicu Boga, ili Bogove, bez kojih nema života i smisla, ni na ovom, ni u svim drugim životima.

Onda je pao zid i partijski aparatčici su pustili Boga na slobodu, počeli da se krste i klanjaju, krenuli na hadžiluke i okupljaju svoja ugrožena stada.

I molili su se.

Boga to mora da više nije zanimalo (tako je to sa rekovalescentima) jer je dopustio da se ubijamo i mrzimo - možda grešim, al tako mi se danas čini.

Prvo je izdahnuo progres, pa ekonomija, potom prava, zajednička svojina, onda su javna dobra postala privatna i postalo je normalno naplaćivati vodu i vazduh i zdravlje i kupovati radna mesta za poslove slične kulaku i robovlasništvu u kojem su jedni vlasnici, a mnogi robovi, samo zato što to, oni koji su vlasnici, tako kažu, jer izgleda nema koga da se buni, a priča se i da nikoga nije briga, pa ni Boga, ako ga ima, jer još ćuti i nije ga briga da li vodimo ljubav ili rat. Valjda je to i hteo, kada nam je dao slobodnu volju… i pravo glasa u višepartijskom sistemu…

Komunizam je kažu omanuo (a da ga uistinu nije ni bilo). Pita li se iko, da li smo omanuli mi ljudi, da li smo se ogrešili – ne prema ideologiji države, već prema ljudima – braći i sestrama, poznanicima, prijateljima.

Da li bi bilo ispravnije da smo više od Boga, voleli čoveka pored sebe.

Pitam se, tako, nekih dugih letnjih noći, dok čitam besmrtne knjige  prepune univerzalnih ideja jedne revolucije (Francuske, a možda i naše) da li bi nam bilo bolje da je Bog ostao u zatvoru, a čovek duže bio pušten na slobodu.

Pitam se, a odgovora nema. Samo, nemo ćutanje.

Retrospekcija

 

Pre kraja

(u iščekivanju motocikliste)

 

Dođu godine kad se čovek isprazni od sadržaja, od želja. Život je još tu, u tebi, a smisao ode negde drugde i čovek bude samo praznina.
Pojavi se tada neko, đavo će ga znati otkud i zašto i ispuni tu prazninu. Pomisliš tada, ja postojim između tebe i kraja, a kraj se prikrada i sve ti je bliži.

 

Retrospekcija

 

Pepeo koji je prethodio požaru i svetlost koja je prethodila senci – šta govore o nama? Koliko retrospekcije je potrebno da se zagledam u sebe? Šta ću saznati kad pogledam u ogledalo okrenuto u prošlost? Hoću li, nakon toga biti kadar, ikada, zagledati se u svoje umorne i poluslepe oči?

 

Na dan kada su u Pirotu rušili garaže

 

Sve je više onih koji bi da mi oduzmu sve ono na šta nikada nisam polagao pravo. Kao da je buka koju stvaraju oni, što veruju da poseduju svet, ta, koja odlučuje o univerzalnom pravu na život i sreću, pa je onaj koji ćuti lišen ovog prava, jer je iz pristojnosti odlučio da se njim, ili nekim fiktivnim vlasništvom nad zemljom, koja nas je sve rodila, ne razmeće, te je odlučio da ćuti i time, gle čuda sebi samom oduzme sva prava.

Investitor, koji raspolaže novcem, o čijem poreklu nikada nećemo ništa čuti, izgleda, po prirodi zakona, ima pravo da prava drugih suzbija. Posebno u slučaju kada, ti drugi, nemaju novca, ili iz puke pristojnosti ćute. Činjenica da pomenuti novac nikada nije postojao i da je pozajmljen od budućnosti upravo onih koji će na njega plaćati kamate samo je razlog više da se upravo ovoj grupi suspenduju prava i oduzme što je više moguće.

Matematika ove sramne računice je jasna. Što im se više oduzme, to su i manjoj mogućnosti da se odupru onome što im se radi. U jednoj drugoj kalkulaciji ljudskih prava i sloboda vidljivo je nešto drugo. Zašto onda zatvaramo oči pred zjapećom jamom propasti u kojoj srljamo, zašto odbijamo da vidimo ono što bi svima moralo biti jasno?

Iz pristojnosti više ne bi smeli da ćutimo. Iz pristojnosti, ako već ni zbog čeg drugog.

 

Pobuna

 

Pobune protiv sveta odavno su zamrle. Umesto toga, samo ova smešna, egom ispunjena savest što me muči i tera na čamotinju, što donosi život, na koji se pristaje bez volje i iz straha, od čega i zašto, ne znam. A biće da me nije dovoljno briga, jer da jeste, već bi našao način da spoznam razloge, ukoliko postoje.

Da, ukoliko postoje, jer sve manje verujem – posebno sebi. I sve više se gadim – sebe i drugih, podjednako.

Shvatio sam da se nisam ubio samo zato što nisam imao koga ubiti, a sad pokušavam živeti sa tim saznanjem i tom osobom.

Pokušavam, jer rekoh već, nemam ni snage ni volje da se pobunim. Odbijam da pristajem i živim po automatizmu, bez pobune. Za sada…

Praznina

 

Praznina

 

Prazni snovi i košmari

Otupeli mozgovi i oštri jezici

Nedorečenosti i potreba da se dosanja svet

Ožiljci nevidljivi na slikama kubista

I jedna žena koja plače.

Upravnik logora obećao je

Da će boravak u logoru

Učiniti prijatnim.

Mašta determiniše tela

Za kojim se okreću glave

Pesnika na ulici.

Šta znači ljubav u školi za snove.

Suspendovani život nikako da se pokrene.

Čeka onemogućen,

Bez pitanja i volje.

Onesposobljeni um registruje slike

Ili sećanja,

Nije siguran.

Noć je tamna,

Buđenje je tako daleko.

 

U predvorju čekaonice

 

Plašim se smrti

Znam da je moje vreme kratko

Nikada neću doseći večnost

Život je čekaonica prepuna ljudi

Koji ne idu nigde

Ili svi idu na isto mesto

Čekanje je problem

Ne želiš da čekaš

Ne želiš da ga skratiš

I onda, svi ti ljudi

Što čekaju na raznim peronima

U mojoj i čekaonici pored mene

Razmenjuju reči

A reči su usiljene

Ispunjene radošću, strahom i tugom

Silovane reči u potrazi za smislom

Jednom ću otići

Moj strah prestaće da siluje reči

I one će ostati

Slobodne među vama

Jednoga dana ću otići

Sa nadom

Da će reč i čovek pronaći utehu

I smisao

U onom što sam govorio

 

Vernici

 

Nekada davno čitali smo iste knjige. To više ne radimo.

Distanca među nama sve je veća. Sve manje razumemo onog drugog.

Ko zna, možda bi bilo drugačije da smo čitali neke druge knjige.

 

Koreni

 

Drveće je vezano korenjem za zemlju. Ono putuje sporije. Evo, već trideset godina je prošlo od kako smo prodali traktor da bi kupili hranu. Sećanja na zbeg blede. U glavama ljudi, kojima sam sad okružen, to je samo jedan datum.

A šta je meni?

Ne znam.

Znam samo da svakoga jutra pogledam niz dvorište, u nadi, da će konačno stići i šuma koju pamtim. U njoj sam se igrao, pre tog dana, kada sam morao da odem. Bila je mlada – poput mene. Znam, stići će jednog dana – moje šume.

Stići će…

Nadam se pre, nego ponovo odem.

 

Skrivanje pod tepih

 

U nadi da će mi poverovati, da sam normalan, da se ne razlikujem, guram svoje patologije pod tepih. A tamo je sve manje mesta. I sve je više onoga što treba sakriti pre nego nađe svoj put i procuri iz mene.

 

Ona prva, Crvena i Crna, iz života stvorena

 

Čiji to jauk odzvanja u mojoj duši? Plače li to Crvena na obali Crnog mora? Ili anđeo Mihael, što se drznuo da podigne mač na Lilit koja je mogla postati moja majka, da je nije izdao onaj, što ju je čekao i zaklinjao se da je voli. Ko plače? Čiji to krik odzvanja kroz vekove?

Njen, ili njenih kćeri, što ne žele da se odreknu sebe i žude za jednakošću, obećanom, a izgubljenom, koju bi sinovi neki Adamovi da im zauvek oduzmu, po istom onom pravu, po kojem je i on načinio greh koji je prethodio svim drugim grehovima.

Kad će naučiti da smo svi stvoreni jednaki, pred bogom i pred ljudima…