Mesečina,
lavež i tužni krik koji se diže ka noćnom nebu
„Zavijajmo“,
kazao je pas.
„Zavijajmo“,
rekli su ljudi.
I
onda su neki lajali, neki zavijali, ali onog ko im je naneo zlo, ili možda
samog zla, lično, nije bilo na vidiku.
Na
noćom nebu punom silinom sijao je mesec. Nije bio siguran da li je taj zvuk pun
emocije bio upućen baš njemu. A opet je slušao. Bez reči. Nije razumeo ništa. U
glasovima koji su dopirali mogao je samo naslutiti bol.
Nije
video kako ga se to ticalo.
Shvatanje
problema, ili čime zaokupljamo mozak
Uvek
su mi se dopadale mlade studentice koje su mi dolazile na praksu. Obavezno bi
imale neverovatne ideje o tome ko je njihov profesor i kakav je privatno. Netačne
naravo. Bile su lak plen... ili su mi bar dopuštale da u to verujem...
Kada
nanjušim prolaz prelazim na uigranu kombinaciju rečima: „Ovaj um imao je
potencijal za istraživanje samog trenutka stvaranja. A onda je ušao u
pubertet...“
„Šta
to znači?“, zbunjeno bi pitale.
„Od
tada se bavi samo onim što se dešava pre stvaranja.“ Studentice matematike sa
ovim odgovorom bi posebno imale problem. Srećom i ona je bila jedna od njih. Dovoljno
ljubopitljiva... i zrela...
„Bavi
se singularitetom?“ pitala je.
„Ne“,
odgovorih joj, ispijajući poslednju rakiju tog dana. Osećao sam kako se svaki deo
mog tela fokusira na nju. Bio sam spreman...
„Pa
čime se onda bavi“, upita, ne baš tako naivno.
„Problem
prvog poljubca... problem vođenja ljubavi...“
Zenice
su joj se raširile... ne od straha...
Bez
reči
Pitam
se... živim u nadi... i strahu...
Pitam
se... mogu li još jednom da prevarim publiku... samo još jednom... i da zatim
prevarim sebe... da u meni ima još reči...
...
i da ću ih jednog dana već nekako iscediti iz sebe...
...
i nadam se da će taj dan brzo stići... i da niko do tad neće primetiti da sam
bio bez reči... i da sam ćutao.... jer nisam znao šta da kažem...
...
ne zbog samocenzure... ne više... više zbog bezidejnosti i bolesnog
ništavila koje dolazi kad jednom zaćutite.
Telo
na astalu
Moje
telo na astalu... i toliko tela koje stoje u toj prostoriji pored njega... mog
tela... ono što sam nekada bio Ja... a šta sam sad... šta ću postati...
sećanje...
i
vidim suze... ali ne čujem ništa... i ne mogu da progovorim... i više od smrti
boli me tišina... i to što idem u tišinu...
a
poslednje sećanje koje će na mene poneti ovi ljudi... ova tela... koje čeka ista
sudbina... biće ova scena... oni će pamtiti zvuk... jecaje... ja više neću
pamtiti ništa... postaću tišina... možda to treba da bude poslednja reč...
tišina...
