Kasper,
jedna kratka pripovest o nemirnom duhu
Sedeo
sam u poslastičarnici i jeo tiramisu kada sam osetio da mi duh napušta telo i
odlazi da pravi sneška belića na obližnjem trgu. Kako je trg bio zauzet
demonstrantima i novogodišnjim tezgama, a sneg nije padao dovoljno brzo da
nadoknadi onaj otopljeni, duh je zaključio, da, s obzirom na zakone, koji od
vlasnika kuća i lokala zahtevaju čišćenje snega sa javnih površina, snega
nikada neće biti dovoljno da se sneško završi, pa je odlučio da sneg potraži na
planini.
Jahorina
i Kopaonik nisu dolazili u obzir zbog snobizma koji je na njima vladao, a
Balkan je bio predaleko, a i sneg je tamo bio pogodniji za nordiske sportove
što jednom alpskom snešku nikako nije odgovaralo – reputacija se valja čuvati,
posebno ako ste sneško belić. Izbor je pao na Zlatibor, ali se s obzirom na
stanje duha, istom nije svideo ovaj turistički diznilend, a i osoblje po
hotelima i kafanama (posebno naglašeno u Milunkinom konaku i oronuloj Čigoti),
više nije bilo kao nekada. Zato je odbegli duh, bez tela, samo poršetao pored
jezera, a onda se izgladneo popeo do hotela Palisad, koji ga je dodatno
razočarao osobljem ili nedostatkom istog, što nije lako utvrditi, jer teško je
pouzdano znati šta duhovi zameraju hotelijerima, ali premda je naratorov duh
povremeno znao da završi u krevetu sa Vistonom Čerčilom i cigarom, i sa
navedenima, posebno cigarom, rapsravlja o marketingu, isti može sa dovoljnom
pouzdanošću tvrditi da, dotični duh, koji je utekao između dva zalogaja kolača
nikada nije voleo da zalazi u hotele koje nemaju konsijerža i ribu ne služe u
četvrtsatim tanjirima, što je po mišljenju jednog duha bio minimum pristojnosti
za jedan hotel, pa je odlučio da se vrati u naratorovo telo, koje je zatekao
kako se prežderava tiramisuom. Pošto je primetio koliki komad kolača je telo
progutalo i svarilo pre njegovog povratka došlo je do svađe između duha i tela.
Razočaran
telesnim slabostima duh je posle dva gutljaja kafe odlučio da opet prošeta i
ovog puta odlutao do planinskog prevoja, o kojem nije znao ništa drugo osim što
je na tabli, pored puta, pročitao ime naselja Jasenovo. Tamo je snega istini za
volju bilo, ali mu se nije svidelo hučanje vetra i zavijanje jednog ružnog
dugodlakog psa, kojem se nije dopadalo što vlasnici sada imaju jednog psa
kratke bele dlake i velikih klempavih ušiju. Ljubomora između kućnih ljubimaca
prerasla je u otvorenu zavist, čim je belodlaki nasilnik oteo kost koja se
duhu, a i psu duge dlake, reklo bi se, činila idealnom za nos sneška belića – u
navedeno vreme sve šangarepe usled velike hladnoće bile su smrznute i valjalo
ih je zagrejati na odgovarajući način. Ni na ovom mestu duh se nije dugo
zadržao, naime, usled slabe naseljenosti nije bilo pozorišta, a predeo je
oskudevao i u kiparstvu i drugim oblicima moderne umetnosti, pa se duh nije
mogao uvlačiti u kamene skulpture antičkih heroja i diviti njihovoj (svojoj)
mišićavosti, koje debelo telo koje se prejedalo baklavama i tulumbama, a iz
kojeg je znao povremeno da utekne, nikada neće imati. Pre nego je zbrisao
odavde bestelesni je ostavio račun na šezdeset devet konvertabilnih maraka za
ribu koju je pomorio u susednom ribnjaku – uglavnom pastrmku, pošto kečige i
soma nije bilo. Dok je uz huk vetra bežao sa planine pratio ga je lavež
dugodlakog iz kojeg se jasno moglo nazreti da ovaj ne misli plaćati njegove
račune.
Za
to vreme telo se pravilo da čita neku smešnu knjigu Vudi Alana, mada istini za
volju, u Banja Luci teško da bi ko primetio da u poslastičarnici sedi jedno
telo bez duha i čita knjigu. Čitanje, posebno knjiga, nije bio omiljeni sport u
krajini i telu bi se više isplatilo da se pravilo da je odvaljeno od alkohola,
jer onda ovu nelogičnu pojavu razdvojenosti duha i tela konobari nikada ne bi
primetili, a ovako su od početka bili sumljičavi, jer čitanje knjiga svakako
izaziva podozrivost kod lokalnog stanovništva. Srećom, valjda usled naleta
šećera u krvi, duh bi se brzo vraćao i intervali odsutnosti nikada nisu predugo
trajali. Izlazak duša iz tela ovde nisu bili uobičajena rabota, ali
zahvaljujući internetu ni potpuno nepoznat fenomen. Bilo je bitno samo sprečiti
mušteriju da ne zbriše, a ne plati, a šta radi sa kolačima i mislima i ne baš
toliko –bar što se konobara po poslastičarnicama tiče.
Još
dvaput tog dana duh je bežao iz tela, reklo bi se po jasno utvrđenom modus
operandi – iz nekog čudnog razloga prateći planinske puteve i kafane. Znamo da
je pokušao da priča sa ovčicama na Mačkatu i da se šeće preko visećeg mosta na
Rzavu. U oba slučaja je omanuo. Verovatno, jer ovce nisu bile zainteresovane za
priču, a više ni tako naivne, a što se drugog pokušaja tiče, ostalo je nejasno
koji deo mosta pripada Mlinarevom snu, a koji zamku preko puta, te koliku
mostarinu i kojem objektu treba da plati, pa se usled ovih pravnih nedoslednosti
duh opredelio da se spusti do Prilika i malo oslušluje antene radioteleskopa.
Tu priča postaje zamršena, i na momente teška za praćenje i razumevanje, jer i
on kao duh i vanzemaljci, čije signale antene osluškuju, a koji se inače, još
nisu javili, spadaju u slične pojave i teško ih je jasno razlikovati, pa se duh
pribojao da bi mogli da ih pomešaju, pa da bi izbegao krizu identiteta odlučio
je da smesta ispari sa navedenog mesta i vrati se u poslastičarnicu.
Shvatio
sam da se konačno vratio u moje telo pošto me je prošla jeza, a glasovi dece
koja se prežderavaju domaćim bombonama postali smisleni i razumljivi mom mozgu.
Nakon
ovih neprijatnih iskustava – duh je bezobzirno ostavljao telo u javnosti, što
je činilo da mi obrazi pocrvene, iako nije bilo rasprave i javnih scena – ovo
dvoje dogovorilo se da nevernosti duha odvijaju u potaji.
Napuštao
je telo, samo dok bi ovo ležalo u krevetu i odlazilo do filharmonije kako bi
prisustvovalo probama hora Bečkih dečaka – tako je barem telu govorio. Istini
za volju znalo je da odšeta i do nekog drugog kreveta u kojem bi ležalo neki
podjednako nestašan duh.
Disclamer: Usled zagarantovane diskrecije i
mogućnosti tužbe narator je dalju razradu gornjih navoda, u stilu modernih
novinara prenebregnuo i propustio da bliže objasni u tekstu, pa o ovome neće
biti daljeg pomena, što je i logično, jer zamislite kako bi priča uvrnuto
izgledala kada bi sadržala pasus u kojem telo tuži duh za neverstvo i za
svedoka poziva naratora koji poseduje i dotično telo i dotičan duh da potvrdi
šta je njegov duh radio u trenutcima kad odluta... dakle, zaustavimo se samo na
napisanom, zanemarimo ovaj pasus i produžimo dalje na epilog ove pripovesti...
Ovakva
otvorena veza između duha i tela potrajala je neko vreme, dovoljno dugo da
nestašni duh obiđe Istambul, Petu aveniju, Dubai i par Pariskih bioskopa, a
onda se skrasio pored duha koji bi često znao da navrati do njegovog tela. Ne znamo
koju je tehniku pri izlasku iz tela koristio ovaj duh, ali smo sigurni da ima
neke veze sa mislima... znate ono, pomislim ponekad...
