Grimizna sofa

Grimizna sofa

Šalje mi poruku, da me čeka. Kaže: “Sleti na bezbrojna moja ležišta, na moju nagost za tebe pripremljenu.” I ja letim, ka njoj, i njenoj željji, ka slasti koja me čeka. Letim, ka jedinoj pobedi dana, jedinoj pravoj pobedi života nad onim porzaičnim, bledim, neželjenim, nepotrebnim trenutcima i poslovima koje radimo samo da bi sebi omogućili taj kratki beg u sreću. Letim, kao da sutra ne postoji. Postoji samo moja želja i jedna želja koja me čeka. Samo mene – ona koja me je odabrala, od svih ljudi ovog sveta – mene. Letim da joj se predam, jer to je sve što želim, da joj se predam, da mi se ona preda.

Postoji li ljubav koja je veća od predaje – mislim da takve forme nema. Nije ni bitno. Ni meni, ni njoj. Ovo je naša forma ljubavi, naša želja, i skrivena strast.

Spremna, čeka me na grimiznoj sofi. Zatičem je u lotusov cet izvijenu, kako čeka svoju žar pticu, dok pupoljci njeni čekaju da budu ubrani. Šumski mirisna, otmena i obnažena, zahteva da joj priđem. Namamljen osmehom, omađijan željom prilazim. Uranjam u blud i predajem se. I nije me stid predaje moje. Pitam se što se ranije nisam predao. Zašto sam čekao. Zašto je dan morao da traje ovoliko dugo. I koliko će trajati noć. Da li je noć dovoljno duga za sve naše uzdahe. Kad me dodirne više ne mislim i ne pitam se ništa, osim njenog prisustva, više nije mi važno.

Traži me i ja se dajem. I ona se daje. I traži još.

“U tebi je skrivena moja želja, u tebi spava moja čežnja, kome još mogu pripadati ako se samo tebi dajem”, kaže i pušta me da dotičem njene tajne od čega joj oči, u trnu, postaju sjajne kao ugraci koje gutam poput žderača vatre. Grlo i utroba, od tog pogleda mi gore, nekim prijatnim žarom.

“Zaposeo si sav prostor moje utrobe i neba. Kako da živim bez tebe. Dan je bio dug i sad mi je potreban komad tebe da se oslobodim praznine i jada samoće koju živim sa drugim ljudima”, kaže pre nego što njen jezik, poput košute, što kapi rose liže sa trave, ne počne da kruži po mom telu, a pokreti, koji prate geoglife mog tela ne odvedu njene usne prema jagu. Obožavam to njeno nisko spuštanje usana. Drskost sa kojom to radi. Želju koju osećam u toplom dahu koji predhodi ugrizima i poljubcima.  Ujeda me i grize, parče po parče, utrobe moje, i ja na trenutak poverujem da sam Prometej, a da je ona Pandora, a da je ova nada što me obliva i vodi najveća pošast koja će me zahvatiti… i nije me briga… jer čovek sam, a ne bog… i pošast ljubavi i sreće može da me izjeda… rado ću joj se predati….

I predajem se, i ona se predaje, a mesec nemo svojim belilom rasteruje mrak i samoću oko nas.

I noć traje dugo, a prekratko za nas… Onda iz tame izranja sunce i ja joj šapnem, “buđenje”, iako ni oka nismo sklopili… a ona se nasmeje radosno i izađe na svetlost da pozdravi zvezdu što nas budi i skuva jutarnju kafu…