Golubica, vila i zmaj – rađanje sna o slobodi

Golubica, vila i zmaj – rađanje sna o slobodi

Jednog jutra jedna ranjena golubica sletela je na rame usnulog janičara. Umesto da je otera iz čakšira izvadio je pola šake semena i stao da je hrani zrno po zrno. Bojao se da naglo ustane da je ne bi uplašio i oterao. Život koji je vodio, otkako je odveden od kuće, bio je vojnički škrt i često nasilan. A i on sam, znao je to, postajao je istim takvim.

A onda je taj golub, niotkuda, sletio na njegove grudi i tiho gugutao dok ga nije probudio. Beli golub, onaj, kojim su nekad najavljivali mir, ili predah tokom bitke, znak spasenja, a čuo je još, da kažu, i da je to Sveti Duh i da se on retko spusti među ljude. Nije znao puno o onome što sveštenici pričaju među sobom i čime truju raju, ali znao je to, jednostavno je osećao, ovo je bio znak sa neba, upućen njemu.

Pristao je da se golubica smesti na njemu, da se ugnnjezdi u nabore kaputa. Nije mu bilo bitno šta bi to biće, koje je baš njega odabralo, moglo da bude. Bilo je toplo, onom ljudskom toplinom koja mu je često nedostajala. I to mu je bilo dovoljno.

Sledećeg jutra došla je ponovo. Nije je oterao. Pustio je da se sšćućuri i slušao tiho gugutanje.

Dolazila je još par dana, uvek izjutra, pred zoru, onda kada bi bilo najhladnije, a logorska vatra počela da se gasi. Dolazila je da se zagrije, prvo je mislo, a onda je postao svestan inja koje se diže i ovo mu se više nije činilo logičnim. Zašto bi bela ptica koja može da leti i izbegne podizanje hladnoće, sa tla, spuštala se na tlo, upravo onda kada je najhladnije pri zemlji. Zar tad ne bi trebala da potraži neko drvo i smesti se u krošnju, na nekoj od viših grana? Ali, ona to nije radila. A nije joj ni davao svaki put semena, ne zato što je bio škrt, već ga jednostavno nije uvek imao kod sebe. Ne, ponašanje ptice se nije moglo objasniti.

Jednom je čak pokušao da je otera pokretima ruke. Mahnuo je par puta iznad ptice, ali ona se nije pomakla. Kao da se ne boji.

I drugi su primetili pticu, u početku su ga zadirkivali, ali su brzo njihovi podsmesi utihnuli, a zamenio ih je pobožni strah o kojem nisu želeli da pričaju ni sa njim, ni međusobno, ali im se on video na licima i nije se mogao sakriti. Možda su mislili da je nesretna ptica đin, ili da je tu svakog jutra smešta neka nevidljiva ruka đina, a protiv bića vatre ljudi malo šta mogu, i možda ga njegov đin zaštitnik čuva u bitci, jer otkako golubica dolazi nijedan se mač nije probio ni blizu njegovog tela.

Neki su opet mislili da je u pitanju neka vila, one često znaju da se približe i druže sa ljudima koji zalutaju u planine, a ovaj pohod vodio se u planinama, i evo ima već par meseci kako su tu. Možda je to neka jedna od šumskih vila, pomislili bi, koja je ostala bez svog doma i koja je došla da ga muči svojim prisustvom, jer je njegova ruka zapalila šumu koja je ogolila planinu. Šta god da je – sveto je, i ne treba mu se zameriti.   

Niko nije znao, niti razumeo, zašto taj beli golub svakoga dana dolazi baš tom čoveku. Svako je imao po neko objašnjenje, ali ga je mudro držao za sebe. Nije bilo pametno pričati o tome. Sultan je oštro kažnjavao glasine o svetcima i čudima, sama pomisao da se na jednog janičara spušta sveti duh bila je jeres koja ih je mogla koštati glave. Ništa bolje nije bilo ni sa drugim mogućim objašnjenjima. Valjalo je držati jezik za zubima.

Janičar nije znao šta da radi. Pogledi ostalih vojnika jasno su govorili o čemu misle. Ni on sam nije bio ništa bolji. Kako su dani odmicali, a konačna bitka bila sve bliže i njega su mučile razne misli. Nijedna nije bila dobra.

Bojao se da progovori. Bojao se da bi ga mogli čuti i obesiti ako bi se pročulo da priča sa golubicom, ali ako ne progovori nikada neće znati da li je ovo samo ptica koja se navikla na novog gospodara ili je u pitanju nešto drugo. Najviše ga je plašila mogućnost da je u pitanju đin. Sa bićima vatre nije se bilo pametno zamerati. Ali, ako jeste, zašto je baš njega izabrao.

Jedne večeri odlučio je da legne na zemlju podalje od logorske vatre i tu zanoći. Dorata je vezao na uzglavlju tako da može da nanjuši ako bi im se neko pokušao privući neopaženo.

Nije spavao te noći. Pred jutro, baš pre nego se zvezda Danica počne smenjivati sa mesečinom golubica ponovo dođe i spusti se na njegovo rame, načini korak dva, pronađe odgovarajući nabor u kaputu i smesti se polagano u njega.

Janičar je drhtao, strah je bio parališući, ali ipak, on je progovorio. Tiho, da ga drugi ne bi čuli, prošaptao je: „Ko si ti? Zašto svakoga jutra dolaziš do mene?“

Golubica nije odmah odgovorila, samo je lagano okrenula glavu prateći pogledom da li neko može da ih čuje. Potom je rekla:“ Na tvojim sam grudima našla mesto i dom za svoje krike”.

Glas kojim je progovorila bio je poznat janičaru. Pripadao je jednoj od žena i devojaka koje je njegova jedinica pronašla pored jedne izdvojene daščare tokom predhodnog pohoda. Te žene bile su silovane i ubijene, te ostavljenje nepokopane tako da ih pobunjenici mogu pronaći. Bila je to surova kazna i upozorenje šta će se desiti sa pobunjenicima kad konačno sultanove trupe osvoje njihova uporišta.

“Ne boj se”, rekla je,”nisam došla da te mučum, ni da te umorim, nije tvoja krivica ono što se desilo. Nije me tvoj ud dotakao, niti tvoja sabla posekla. Ničim mi nisi učinio zlo”

“Pa zašto onda dolaziš? Zašto meni?”

“A kome bi drugom, do detetu svom majka mogla doći?”

Janičar nikada nije upoznao svoju majku. Znao je samo da je odrastao u medresi ispred koje je ostavljen i da su ga sveštenici odgojili i da postoji neka tajna zbog koje su se uvek prema njemu posebno odnosili. Nikada nije znao koja je to tajna, ali osećao je od prvog dana da u sebi nosi neku vatru koja će jednoga dana prkuljati iz njega.

“Ja ne mogu biti tvoje dete, suviše si bila mlada”, prokulja iz janičara. Vojnici koji su ležali na nekoliko metara udaljenosti podigoše glave, ali kako nije bilo nikakve opasnosti opet utonuše u san.

“Bila sam mlada i kad je prvi put vaša vojska osvjala ovu planinu. To nije sprečilo jednog agu da ne uzme. Ja nisam htela da gajim dete u mržnji među hrišćanima, zato sam te ostavila sveštenicima.”

“Šta sad hoćeš od mene. Ja nisam tvoj sin.”

“Vreme je da znaš ko si. Da razumeš svoj bes”, rekla je a zatim odletela. Trenutak kasnije čula se truba i vojnici su počeli da ustaju. On nije znao da li da ustane, da li je to počeo da ludi, pričinjava li mu se sve ovo. Tog dana približavali su se, sa zadnje strane utvrđenju sačinjenom od nasipa zemlje i balvana. Bili su na domak pobede i borbe su bile sve žešće. Dva  puta toga dana neka nevidljiva ruka spasla ga je sigurne propasti. Prvi put kada se u jurišu našao usamljen ispred drugih, skoro pa okružen, neko od ustanika je pogrešio i prosuo grčku vatru čime je odvojio ustaničke mačeve od njega. Vatra mu je pomogla da pobegne. Drugi put njegova jedinica je upala u zamku ali se deblo koje bi ga spljoštilo, da se na vreme otkačilo, nije ni pokrenulo jer je vojnik koji je bio zadužen za presecanje konopaca bio zahvaćen vatrom.  Posle toga su se povukli dublje u šumu i borbe su prestale. Svima je bio potreban predah, a njegovi komandanti su odlučili da se povuku kako bi se pregrupisali za konačni napad.

Te noći, janičaru nije dugo san dolazio na oči, a onda je izmoren konačno zaspao.

Sanjao je vatru. Svugde oko njega vatra. On u vatri, sa isukanom sabljom, a niko mu od neprijatelja ne prilazi. Paralisani su strahom. On izlazi iz šume, a na nebu se pojavljuje ognjeni zmaj. Nikada pre nije video to mitsko biće, nije bio siguran ni kako zna da je baš zmaj u pitanju, ali bio je siguran u to. I u to da mu zmaj neće nauditi. Zmaj je sletio i pustio da ga uzjaše, a zatim se vinuo u nebo. I eto njega jaše zmaja i očima neba gleda na planinu, na logore, na tvrđavu u kojoj se pobunjenici spremaju na odsudnu odbranu. Odjednom, on vidi kako se njegovi drugovi opijaju i kako igraju burbut i kako prave planove šta će sve opljačkati u prva dva dana nakon pada tvrđave, a ima i onih koji pričaju o tome kakve su ovde žene i kako če čerečiti prvo muškarce, a onda i žene, i kako će sultan biti zadovoljan, a možda im i pored dva obećana dana za pljačku, da i neku nagradu na platu. Vidi vezira u njegovom šatoru kako se poigrava sa nekom od robinja. Sve to vidi. Još to ne zna, ali vidi još nešto, raspored jedinica, puteve koji su blokirani i one koji to nisu. Drago mu je da su njegovi drugovi nasmejani, skoro da može da oseti njihovu sreću kojoj se približava vrhunac – još samo malo. Zadovoljan je onim što vidi, ali onda ga zmaj odnosi prema pobunjenicima i on po prvi put vidi njihova lica okovana strahom, brigom, tugom. Prvi put čuje reči kojom očevi hrabre sinove i majke pripremaju ćerke na zlo za koje misle da se više ne može izbeći. Čuje jauke i suze, gleda unezverene seljake spremne da se susretnu sa smrću. Vidi odlučnost na njihovim licima. Vidi nekog sveštenika koji daje poslednje pomazanje - jer oni ne veruju da ima spasa, a opet spremni su da umru boreći se za njega.  Negde na obodu palisada vidi neku ženu kako pokušava da uspava dete u kolevci. Odjednom, do njega dolaze reči pesme i on ih prepoznaje. Reči pevaju od zmaju koji će doći i spasiti dečaka. I kao da ih je zmaj čuo, zmaj se spušta na malu čistinu pored kolevke. Janičar silazi sa zmaja i upućuje se ka ženi i kolevci. Odjednom znaj nestaje, a na mestu na kojem je stajao stoji jedna žena. Nikada nije video takvu ženu – crvene kose, plavih očiju, sitna poput vile, ova žena ne liči na ljudsko biće. Odnekud u sećanje mu dolazi ime Ravijojla. Ne seća se gde ga je već čuo. Prilazi visokoj ženi koja ljuljuška kolevku i u njoj ugleda lice deteta – to je njegovo lice, ili možda nije, možda je to dete njegovo ili njegove krvi, ali kako je to moguće, on nikada nije bio ovde, a opet taj mali plavi dečak liči na njega – toliko liči na njega da ga on prepoznaje kao krv svoje krvi, okreće glavu prema visokoj plavuši, odjednom i ona mu se čini poznatom. Jako poznatom – nije li to žena koju je godinama sanjao a nije znao ko je. I otkud ta ljubav koju odjednom oseća prema njoj. Odkud ovaj san, odkud on u njemu, ko su ove žene, ko je ovo dete, teška misao uzrasta iz stomaka i hvata ga za gušu – nije u stanju da je izgovori, ali zna, oseća, da je istinita.

Budi se. Na njegovom kaputu šćućurena je bela golubica. “Ko sam ja”, pita.

“Mislim da znaš”, odgovara mu golubica.

“Reci mi”

Tišina.

“Majko”. Izgovara ovo po prvi put, tiho, pobožno, sa očima u suzama.

Ponovo tišina.

Konačno golubica skoro nečujno progovara. “Zmaj… ti si zmaj, zato te vatra nikada ne može dotaći.”

“Ali zašto…”

“Upoznao si svoju sudbinu, i svoju sestru, ona će te štititi.”

“Šta treba da uradim…”

“Znaš. Oduvek si to znao. Ne boj se sudbina te je odvela, sudbina te je dovovela. Bio si najmračniji trenutak mog života. Ponovo je mrak. Tama je svuda oko nas. A treba nam svetlo. Koje samo zmaj može doneti.”

“Ali šta može jedan čovek, protiv ovolike vojske”

“Ti nisi čovek, tvoje su sestre vile, ti možeš ovaj svet da gledaš očima neba – iskoristi to. Spasi one koji su tvoja sudbina.” Bilo je to poslednje što je rekla. Zatim je poletela. Negde na obodu logora jedan strelac pripremao je svoj luk. Kad ju je ugledao zategnuo je strunu i pustio strelu koja ju je oborila.

Zmaj to nije video, ali je osetio kako je čelik rasporio golubije telo. Po prvi put osetio se sam, osetio da ne pripada taboru u kojem je, da je njegov tabor sa druge strane. U njegovom životu sve je bila laž. Sve do ovog trenutka, do ovog bola. I upravo ga taj bol formira, kao ličnst, kao ono što će postati.

Nema više vremena za čekanje, ustaje, uzima sablju i skače na dorata. Na nebu zvezda danica uskoro će zameniti mesec. On zariva mamuze u konjske sapi i kreće ka planinskom vrhu na kojem je utvrđenje. Usput uzima jedno koplje, to se ispostavlja mudrom odlukom. Uskoro će mu zatrebati da se obračuna sa stražarima. Obračun je brz, njegovo iskustvo i njihva nespremnost uskoro ostavljaju trojicu noćnoh čuvara logora stropoštane u sopstvenoj krvi dok on hita prema uzvišenju i kapijama grada. Nema ni najmanju ideju kako će ubediti pobunjenike da je sad njihov, ali veruje da ga sad sudbina vodi. A ona ga očekuje  - na drvenoj kapiji grada. Stoji na palisadu, obučena u istu onu odeću u kojoj ju je sanjao. Dok prilazi ona podiže kapuljaču i njena neprirodno crvena kosa vojori na vetru poput zastave.

Kada ujaše u utvrđenje, vrata se zatvraraju za njim, a ljudi sa oružjem u rukama ga opkoljavaju. On nije siguran šta da im kaže. Pogled mu je skoncentrisan na onu drugu ženu koju je video u snu.  Čudno mu je što nigde nema kolevke i deteta.

Crvena se probija i hvata ga za ruku. Pogledi im se sreću i on u njemu pronalazi slike koje je video predhodne noći. Pita je: “Vidiš li”. Ona klima glavom. U njegovoj glavi se rađa plan. Podeliće se u dve grupe, ona će izvesti ljude, a on će sa nekolicinom njih brananiti utvrđenje. Turci neće primetiti da se dobar deo ljudi izvukao kroz šumu dok ne bude prekasno. Kada to shvate i ustreme se na njih biće kasno. U utvrđenju više neće biti nikog, a on će sa najboljim borcima udariti u bok turskih snaga. Planina će im dati prednost. Na blagoj padini njihovi će konji biti brži od turskih, i tuci neće moći iskoristiti strelce dok ne bude prekasno. Za ovaj plan ne treba velika konjica samo dobro mesto na kojem će ih udariti. Ako ona izvede ljude odmah kroz nebranjene džepove ovo će se odigrati na mestu na kojem će sve biti naklonjeno njima.

Deo pobunjenika odlazi sa zbegom. Dovoljno da izdrže prvi udar. On sa ostatkom snaga priprema grčku vatru. Zna da će ga vatra štititi. Tog dana upotrebiće je po prvi put posle toliko vremena i on će dobiti nadimak vatreni, a onda će se posle nekog vremena otkriti istina i svi će znati da je on poslednji muški izdanak reda zmaja. I da ima pomoć sa neba. Pričaće se i da mu pomažu vile, a da je sva raja na njegovoj strain. Glas o njemu pročuće se kroz celo carstvo, a onda će krenuti i na sever i biće mnogo krunisanih glava koje će želeti da ga upoznaju. Ali to se neće nikada desiti. Prvenstveno zato što je on već tada znao da neće biti poslednji u redu zmaja. I da je zmajeva krv ponovo spremna da se pomeša sa ljudskom. I da će biti još zmajeva. A njih je trebalo naučiti svemu onome što on nije znao kao dečak. Trebalo je izbeći sve greške u koje urođeni bes i otpor mogu odvesti čoveka. I on je to morao da ih nauči. Ali to je bila budućnost koja će se tek roditi. A tog dana zahvaljujući jednoj skrivenoj prošlosti i pomoći sa neba rodiće se ne samo priča o jednom zmaju i vili koja je vodila ljude. Tog jutra rodiće se nada, koja će do kraj dana prerasti u san – san o slobodi, onaj isti koji i danas ljude sa te planine tera, negde iznutra, da žive sa vetrom u kosi… i ponekad jašu ognjene zmajeve… a priča kaže da ima i vila… i prelepih žena…