Zrela

Zrela

Tebi krenuh, jabuko moja. Prođoh polja i livade, u voćnjak uđoh, pod krošnjom bujnom još jednom te pogledom potražih. 

Jabuko moja zrela, dođoh, da te uberem, da te sebi kući nosim.

Pamtim te u cvatu, pamtim radost kad ugledah po prvi put cvetove tvoje. Pamtim tvoj miris, kojim si cvetala, i belinu latica i obećanje punoće ukusa, što mi dade, dok još pupoljak bi. Pamtim stidljivu radost i strašljivu nadu, kojom te, je pogled moj tražio, dok si rasla. Pamtim stidljive izdanke i kako si se lišćem skrivala od pogleda moga. I sunce koje te je grejalo, i mesec koji te je belinom mamio – pamtim. Pamtim i kada sam ugledao jabuke tvoje i kako su rasle i punile se – iznutra negde narastajući, i svaku oblinu i boju koje su imale, od kada narastaju, skrivene ponekad lišćem, a nekad ne, skoro pa drsko izložene pogledima, mameći ruke koje će ih prihvatiti, ubrati, sebi odneti. Pamtim, kako su rasli i punili se plodovi tvoji, kako su jabuke prerastale šake dečaka, narastajući upravo toliko da mi u šaku stanu, i to tako da ih prstima mogu samo sa jedne, one zrelije strane uhvatiti... i kako je ona druga strana, tvoje obline, ostajala nedokučiva i kako sam za njom žudio. Pamtim.

I evo, prilazim ti drhtavom rukom, da te dodirnem, da te uberem i sebi kući odnesem, da te na prozor stavim, a onda, kad glad za tobom osetim, da te ugrizem i pustim jezik da u sočnosti tvojoj uživa... jabuko moja...