Ljubavno pisamce

Ljubavno pisamce

Želeo bih da ti šapnem na uvo erotski poziv sastavljen od najopscenijih reči. Poput voajera željnog da ukradem prizor intimnosti zamišljam telo koje mi se besramno nudi u želji da probudi moju želju. Zamišljam istoriju tvoga tela, romantično obećanje nežnog promiskuiteta, poziv muškom u meni, spremnost na avanturu želje od prvog dana.

Po duši avanturista, opet nespreman za revolucionarni poriv i herojska dela, u tebi tražim i nalazim zadovoljenje. Ti si uzbuđenje kojim pobeđujem dosadu svakodnevnog koja razara moj život. Ti si radost koju skrivam i tajno konzumiram. Izvor neprimetnog osmeha koji tek ponekad zaiskri u pogledu mom. Ti si i ljubav. Istinita i tajna. Ti koju svet naziva avanturom, moj si način da zagrlim svet, da se narugam smrti u lice.

Ljubav, to je tvoje ime. Ljubav, različita od one prozaične, iz koje je ispražnjen nekadašnji sadržaj, jer ti nikada nisi prošlost i uvek si sadašnjost, a ponekad i budućnost. Nikad se nećeš pretvoriti u ugovor uzajamnih obzira, pristojnost, uviđavnost. Ne. Ti ćeš uvek ostati divlja. Nepredvidiva. Skrivena. A opet, otkrivena, meni, koji bi da te svlačim na nabrojeno načina. Pogledom. Dodirom. Poljupcima. Mislima. Ponekim delom.

Šta je muškarac do fetus sa seksualnom željom. Bez individualnosti, bez svesti, bez volje, ali sa nagonom, koji odbija da prestane da žudi za tobom, koja mu jedina na ovom svetu možeš pomoći, koja možeš utoliti žeđ i pružiti sreću, bar na teren, šta sam ja bez tebe? Šta, do ubogi usamljenik nesposoban za radost.

Postojim li ja bez tebe, sad kada znam da si ti tačka u kojoj se sažima sav moj identitet. Čovek sa ljubavnicom postaje čovek. I ostaje čovek. Ali šta sa njim biva ako izgubi ljubavnicu? Nastavlja li da postoji kao čovek?

Sumnjam. Možda individua nastavlja da postoji kao sena u moru sena koje nazivamo društvom, ali gubitak određujućeg je takav, da muškarac brzo shvati da ne postoji bez one koju je zvao ljubavnicom. A ona? Ona će zauvek ostati ljubavnica. Sposobna da voli. Dovoljno poželjna da je neko ljubi.

I gledaće te tada ljubavnik izgubljeni pogledom neutešnim, tim najvećim čudom koji čovek poseduje, a neće te videti, jer obnevideće i neće mu biti spasa, jer onaj ko izda svoju dušu izdao je sebe, a duša ne prašta. A duša to je ljubavnica, shvatiće prekasno, tek kad te izgubi, nesretnik, koji te gubi, jer u tebi leži, ne samo avantura, već sva njegova radost i želja postojanja. Ko te izgubi izgubiće sebe. Zauvek.

Želim, stoga noćas da te ljubim, i dodirima umivam. Da probudim u tebi želju koja plamti u meni, čim pomislim na tebe. A mislim neprestano. I strahujem da te ne izgubim…jer ne mogu da postojim bez tebe…

Ja koji slabo koristim reči i ne umem da se izražavam poetski, nisam kadar svoja osećanja i želju nagurati u rečenice. Jer one se cepaju pritisnute onim što ti želim reći. A želim ti to reći, moje drugo ja, svakoga dana iznova, jer nijedna ljubav ne može preživeti ćutanje.  Zato oprosti neukost moju, kojom poželeh, da te pozovem na avanturu noći pred nama. Oprosti rečima, jer njihova je poruka ljubav, a ljubav, to si ti i ja kada usnama putujem po tebi, željo, koju sanjam.   

Krivica koja izjeda svedoka što je ćutao

Krivica koja izjeda svedoka što je ćutao

Ona plače, ja ćutim. Verujemo da nam je Bog svedok, ali njega nema.

Niko od nas ne progovara. Godinama.

Godinama kasnije, preko svog posrednika, prvo progovori Bog. Traži od nas da ćutimo. I mi ćutimo. Iz straha. Šta ako nas ne primi u carstvo svoje?

Bolje je ćutati. Biti odan. Ne mogu da verujem, ali mogu da ćutim. Da li je to dovoljno da na meni više nikad ne iskali bes?

Postojim. Kao mutavac. Tihi svedok, božije i ljudske volje, koja nije moja, jer ja više nisam čovek. Ćutanjem sam izgubio i to pravo.

Koga je briga. Ljudi, verujući, one koje voli Bog, imaju sva prava. Oduvek je tako.

Mene nije voleo. Šta da se radi. Njegovoj volji se ne prigovara.

Ćutim. Nemam više šta reći, a nema nikoga ni ko bi čuo.

Ćutim, kao što sam ćutao onoga dana kada je plakala.      

Ćutim i ne zaboravljam.

Ponekad, noću, sanjam taj dan i to mesto. Nekog drugog hrabrijeg čoveka. Nekog sa glasom, koji bi progovorio.

Sanjam, a ne mogu biti.

Čovek. Neko ko govori, ne okreće glavu, neko ko može da voli, nekog ko bi mi možda oprostio, ali ko nisam postao. Sanjam, jer tu još postojim.

Sanjam mučne snove koji su odraz mučnog života, sanjam plavog dečaka, koji odbija da poraste, željan da ostane u svetu koji je prethodio ovom.

Zavidim mu. Na svetu koji je imao, pre nego što sam ga ja razorio.

Ćutanjem.

Benito Mali

Slučajno

Ako religija nužno mora da opstane, jer potiče i oslikava prirodu čoveka, ja kao moderan čovek, biram jedinu razumnu religiju, dakle slučajnost. Pravila ove religije nalažu sumnjičavost i preispitivanje, a put do božanstva omeđen je zakonima statistike, koji pružaju uvid i omogućuju spoznaju božanskog nauma, tek oličenog u nekoj slučajnosti što nas je upravo zadesila.

Koliko slučajnost zaista upravlja našim životom, najbolje govori i to da će granice našeg socijalnog dosega uglavnom biti određene slučajnošću, dakle, porodicom u kojoj ćemo se obresti (u trenutku silaska sa nivoa principa na nivo života).

Ako me pitate kako se ova religija praktikuje, poručujem vam da se prepustite slučaju. A on će vas već negde odvesti. Posle to nazovite sudbinom. I videćete da je ispunjena. Odjednom će vam se činiti da je sve neminovno, još od prvog trenutka.

Možda je i ovo što pišem slučajnost, a možda je i to što čitate slučajnost, ili možda sudbina. Ostaje da vidimo…

Benito Mali

Postojao jednom jedan diktator toliko posvećen propagandi koja ga je dovela na vlast, da je neprestano ubeđujući svoje glasače ubedio sebe da je on najveća blagodet koja je zadesila narod od kako postoji pamćenje.

Kada su mu, jednom, glasači, usled velikog pljuska na dan izbora izašli na glasanje u manjem broju, te je posledično osvojio manje glasova nego što je umislio da ga sleduje, u izlivu besa zapretio je bratiji da će se ubiti, pa neka oni vide šta će onda. Iako su im privilegije uveliko zavisile od vođe, preplašeni podanici nisu ni reč zucnuli plašeći se vođine reakcije, što je opet on, vožd, shvatio kao besramnu izdaju i mogućnost sopstvenog hapšenja pa se kako bi izbegao zatvor ubio na najlepši mogući način kojeg se mogao setiti.

Otišao je uz podsmeh – predozirajući se opijatima državne proizvodnje. Bio je siguran da sad, kad se ubio, da će se bar oni verniji podanici osetiti kažnjenim. Ni do toga nije došlo. Pojedini su svakako bili iznenađeni njegovim činom, ali niko se nije osetio kažnjenim time što je diktator napustio svet. Naprotiv, činilo se da je svima laknulo.

Možda ga je upravo stoga istorija, zaboravila i zaobilazila. Niko nije želeo da ga se seti, jer to bi značilo da, onaj koji ga se seti mora da se seti i sramote sa kojom je živeo u vreme umišljenog, velikog vođe.

Tračara

Ljudi ne vole da čitaju, ali vole priče. Zato ogovaraju. Iako mi se ova društvena pojava nije previše dopadala u prošlosti, vremenom, dakle sa životnim iskustvom, počeo sam da je posmatram drugim očima.

Neočekivano, počeo sam da cenim domišljatost pojedinih tračara, a moram priznati, da me je posebno fascinirala činjenica da su priče koje su prenošene sa usana na uho, u najvećem poverenju i između nas, uz obavezno zaklinjanje na diskretnost i to, da priča neće (od vas) procureti dalje, što se redovno dešavalo, uvek uspevale da evoluiraju na najrazličitije, često fantastične načine. Nivo fantastičnog u priči bio bi tako dobro povezan sa očekivanim, da ni najtvrđi zagovornici činjenica, nisu uvek mogli ostati ravnodušni prema uzbuđenjima koje je dobra masna priča mogla da izazove. Ako bi pri tom imalo i malo nedoslednosti, to se svakako, iz obzirnosti prema pripovedaču, nije primećivalo. Kolika je uloga podsvesti u ovome nije mi poznato, ali može se naslutiti da nije beznačajna.

Vremenom, naučio da cenim jednu vrstu tračara. Takozvanih, kafe tračara, koje su uz obaveznu šoljicu kafe, znale ne samo da prepričaju čaršijske priče, nego da opet, zahvaljujući kafi, u prevrnutoj šolji, jasno vide implikacije koje na mene i moje mesto u priči i uopšte životu, imaju trenutna dešavanja, te kako se u toj stvari, pozicionira onaj nedokučivi sudbinski element, koji se upravo ocrtao u talogu ispijene šoljice kafe. Da, voleo sam one što su čitale sudbinu i predviđale budućnost ne propuštajući da je stave u kontekst najnovijih ogovaranja. Bilo da su bile ciganke gatare, moja majka, njene sestre ili poneka devojka za koju sam se nadao da će upravo sebe videti u talogu kafe.

Na nagovor jedne od njih, davno, počeo sam da pišem. Moje priče nikada nisu dostigle taj nivo uverljivosti i kolorita, niti imale toliko obrta, koliko su pojedine alapače, kako su ih pogrdno nazivali, uglavnom oni koji su ih bezrazložno mrzili, mogle da priču uvrću i kroje prema zahtevima publike. Treba li napomenuti da su to činile u trenutku, podražavajući očekivanja iste. Svaki pisac samo bi im pozavideo na toj umešnosti.

Razmislite ponekad o svom okruženju. Možda otkrijete da su najveće tračare podjednako talentovane, kada je u pitanju rečitost ili osmišljavanje najneverovatnije radnje sa velikim piscima čiji glasovi i danas odzvanjaju u vašoj glavi. Razmislite, možda pronađete razloge da prihvatite njihove usluge i besplatno učite o pripovedačkom talentu od najboljih – vama pouzdanih tračara.