Silovanje pisca

Slika: Whest Is Dhead, Dijagram Howarda Slatera, 2013.

Besan sam. Besan na sebe. Više nego na druge. Zašto? Sada bar imam svo pravo da svoj bes usmerim ka drugom, mom izdavaču ili prevodiocu, ili gomili drugih šarlatana koji se petljaju u moj rad i tumače ga, ili gore interpretiraju. Platio sam prevod, a dobio interpertaciju, i to tako jadnu interpertaciju da je mogu samo štampati na toalet papiru, jer normalan Amerikanac ili Englez njom može samo da obriše dupe.Tekst koji su mi poslali toliko je nesuvislan da niko kome je Engleski maternji jezik nije uspeo da shvati šta je „Pisac želeo da kaže.“ Kako da im objasnim da nije do pisca već do one prevodilačke ljige koja se do pre neki dan klela u svoje uzvišene sposobnosti da moj roman prevede tako da bude lak i dostupan za čitanje i onima kojima je naša kultura daleka. Fine je hvalospeve  sam sebi spevao, pa čak naterao i izdavača ako se tako može nazvati neko ko ima štampariju, ali ne prefinjenost ili suptilnost tako neophodnu da se izgradi elementarni osećaj za umetničku vrednost, da mu ako ne poveruje, a ono bar značajno povlađuje kada je posao u pitanju.

Naravno da sam kivan na sebe. Kako sam mogao da ne primetim sav taj usiljeni pokušaj da se na brzinu nešto proda pod parolom srećne okolnosti da nam je dostupan tako visok kvalitet za tako malo novca. Pregovori između izdavača i pisaca u Srbiji pre liče na trgovinu lubenicama ili paradajzom, ali ne onu na pijaci jer se tu seljak sreće sa krajnjim korisnikom njegovog proizvoda koji je često podjednako jadan kao i on, ne, ovi pregovori pre liče na one nategnute rasprave kad nakupci naoružani novcem i kamionima pohrle u selo kako bi iz seljaka opaljenog suncem i brigom ubrali što više profita. Jedina sličnost sa pijacom je u galami koja prati ove nazovi ozbiljne razgovore o tome kako preneti poruke i reči do publike. Galama, laž, izvrtanje činjenica i istine uz obavezno egocentrično postavljanje sopstvene ličnosti u centar univerzuma to je sve što ozbiljan čovek može uvideti i sa čim se mora pomiriti ako misli objaviti nešto u ovoj gluvoj i slepoj zemlji na margini Evrope. Ko mi je kriv kad sam ovde rođen.

Ali mesto rođenja, roditelji, rod, zemlja i kultura se ne biraju. Dobijamo ih rođenjem i tek poneko odvažan uspe da promeni nešto od ovoga. Bilo tako što emigrira, pobegne pa nakraju porekne sopstveno poreklo, bilo da se uhvati jalovog posla menjanja stvarnosti koja ga okružuje. Bolje je pobeći. Otići dok si mlad. Ali ne mogu svi ovo. Oni koji ostanu, a ne mogu da se pomire sa stvarnošću moraju je menjati. To je uostalom jedina intelektualna obaveza koju stičemo obrazovanjem.

Ali koga briga za promene? Što se zavaravam? Koliko je vremena potrebno da pojedinac promeni svoje okruženje? Koliko odricanja? Nismo svi stvoreni za to. Ne može svako biti Gandi ili Ataturk.

Sećam se nekada mi je omiljeno štivo bila Malapateova Teorija državnog udara, pa i ako sam znao sve što je neophodno, iako sam čak imao i ljude koji bi me mogli podržati, pa i krenuti za mnom, nikada se nisam usudio na nijedan nasilan korak u borbi za ono što mi po prirodnom pravu pripada. Nisam zahtevan. Ne tražim mnogo. Samo sreću i ponekad neko zadovoljstvo.

Godinama sam gledao kako mi tu istu sreću kradu, kako njom trguju i podkusuruju se razni političari, lideri, vođe naroda, a sve tobože uz ozbiljnu notu brižnosti nad mojom sudbinom i budućnošću. Gledao sam i ćutao. Nisam se bunio. Nisam protestovao. Zviždao. Izlazio na ulicu. Znao sam da nema svrhe. Ipak znao sam još nešto. Znao sam, imao sam sva neophodna tehnička znanja, ali ne i dovoljno jaku volju da ovo prekinem. Uostalom to je jedna od stvari koju te uče na akademiji. Štiti i služi. Kako nisam hteo da štitim hulje koji sebe smatraju državom napustio sam službu i počeo da pišem. Verovao sam da je to bolji način da se prenese poruka, da se slepom i gluvom, obogaljenom i prezaduženom narodu kaže da nešto mora da se promeni, da ljudi imaju pravo na sreću, na slobodu i na izbor, i da nas je Tvorac stvorio jednakim te ne postoji nijedan etički ispravan razlog da slušamo i služimo huljama i dušebrižnicima, dvoličnim alama koje zarad sopstvenog interesa trguju i u bescenje prodaju naše živote.

Ljudi ne shvataju apstraktne pojmove i konstrukcije. Bar ne većina. Oni se oslanjaju na ubećenja na stavove i uverenja koja im u mozak ulivaju mediji i medijumi, jer to bi bilo ispravno ime za gomilu prodavača magle i majstora masovne hipnoze koji su u stanju da omađijaju i okuju um prosečnog građanina. To što ih novinari nazivaju uvaženom gospodom, analitičarima, političkim liderima ili vizionarima nije njihova suština već samo bedna maska koju oni redovno i bespogovorno održavaju jer je to uslov njihovog političkog opstanka.

Sećam se kako sam se jednom danima jalovo trudio da jednom nazovi intelektualcu objasnim nonsens na kojem počiva naš pravni sistem. Čovek je preživeo rat i razaranje i dugo je  morao  da vodi pravnu bitku da povrati nešto od imovine. Nikako nisam mogao da mu objasnim da je država ništa drugo do pravna floskula, apstrakcija na papiru, koja u prirodi ne postoji i ne važi ni za jednu životinju osim čoveka. Jadni čovek nije mogao da shvati da država nisu njeni građani i da imovina države pripada državi, to jest, papiru, ugovoru, koji njeni građani nisu potpisali, a koji je za njih obavezujući i nepogovoran, i da se iza tog papira može sakriti bilo ko i uraditi bilo šta, a da za to ne odgovara, jer, se odgovornost ionako uvek sa vladajuće elite prebacuje na one iste građane koje ionako niko ništa ne pita. Nikako mu nije bilo jasno zašto on sam sebi mora nešto plaćati za nesreću i bol koju mu je neko drugi naneo.

To da je država vlasnik tvog bića, intelekta i života nikako mu nije bilo jasno. Neće mu postati nikada jasnije, posebno kad događaji budu počeli da sustižu i prestižu proklamovanu stvarnost. Zarobljen u tom svetu nerealnih isčekivanja i iskrivljene realnosti živi i danas nesposoban da shvati svet oko sebe.

Jedno vreme pokušavao sam da edukujem ili bar osvestim ljude. Činio sam to svakodnevno bilo da sam se prepirao u pivnici ili kroz kolumnu u novinama. Verovao sam da je uloga intelektualca da otvori i reši pitanja. Verovao sam da mogu da utičem na okolinu, svet oko sebe. Ali više ne. Što da se zaluđujem. Nemam ja nikakav uticaj na društvo. Šta god da trabunjaju o društvenoj odgovornosti pisaca, to je samo puko trabunjanje. Pa niko i onako ne čita knjige. Mi živimo u eri slike. U pornopgrafskoj eri, u kojoj se poruke razmenjuju samo putem slike. Televizija je progutala svu moć koju su nekada imali nezavisni intelektualci. Ni da se sam Niče pojavi ovde ne bi ga primetili. Ostao bi nezapažen, neprimetan zatrpan iza svojih večnih dela koja niko ne bi čitao. Čitanje zahteva napor. Zamara oči. Traži vreme i da uključiš mozak.

Ko danas ima toliko vremena da može da ga olako baca na čitanje nekih knjiga, ili traganje za skrivenim istinama u njima. Od kad su izmislili hipertekst i pretraživače ljudi čitaju samo neophodne fusnote. Internet je doneo novu modu kod publike. Čita se kao što se priprema ručak. I jedno i drugo je uostalom hrana. A danas je u modi samo instant supa. Istreseš prethodno obrađenu esenciju, promešaš, pustiš da proključa i saspeš u sebe. Sve za deset minuta. Umesto velike knjige film, umesto novele spot ili klip na youtube. A tamo obavezno vizualno prihvatljiv iliti zgodan interpetator koji u najbolju ruku polemiše ako već neautoritativno nameće svoju interpetaciju onoga što je rečeno.

Živimo u svetu lepih sa stavom. Naravno, ne antički lepih i klasično obrazovanih. Ovo je vreme usiljene samoproklamovane lepote koja osim estetske nema nijednu drugu vrednost. 

Ako već mora da se čita onda bolje da to radi Ivona. Čemu sva moderna tehnika ako ne koristimo blagodeti koje nam pruža. Zašto da se neko zamara čitanjem kad su ljudi izmislili softevr koji umesto nas čita. Doduše Ivona je izum koji je slepima trebao da približi svet knjiga, ali ko sad haje za to. Uvek je bolje slušati prijatan glas iz mp3-a nego čitati tekst koji nam program čita. Uostalom tako smo slobodni za druge bitnije stvari,..., probijanje kroz jutarnju saobraćajnu gužvu ili spremanje posuđa u mašinu za pranje. Slobodne ruke uvek mogu da se korisno upotrebe, a ako pojačaš zvučnik glas će se već čuti. Ako nešto i ne čuješ uvek možeš program da vratiš na željeno mesto.

Eto u takvoj sredini ja se odlučim da pišem, i onda mučim sebe godinama kako bih napisao nešto što ostaje nedostupno širokoj publici. Ko mi je kriv pa sam rođen na Balkanu, i što neki slavenski jezik nije pobedio u ratu kultura. Imali smo svoju šansu u dvadesetom veku, ali smo je izigrali i sad moramo da se prilagođavamo drugima. Primorani smo da govorimo najmoćnijim jezicima ako želimo da nas neko razume ili bar sasluša. Ali nije to samo sudbina malih naroda, a ne, jezik najmoćnije ekonomske sile, najvećeg tržišta opsataje. To je zakon. Zbog njega će nestati i večni grčki i talijanski i portugalski, pa, možda čak i španski kojim govori više od pola planete. Kakav tužan kraj za narod prepun ambicija koje su kapetane terale preko mora, i stvarale pustolove i misionare koji su prelazili pustinje i krčili prašume. Šta će na kraju ostati? Hoćemo li se uopšte sećati moćnog Rima koji je pokorio svet, Španaca koji su u dubini kopna protivno svakoj logici pravili lađe ili ambicije sa kojom je šačica Pizarovih vojnika porobila najveću silu svog doba? Ili ćemo proći kao Kartagina i Sparta, kao jeftina inspiracija za Holivudske filmove koji pre osluškuju očekivanja publike nego imaju ikave veze sa realnošću...

Za sad je siguran samo engleski. Možda opsnane još nemački ili francuski, čisto zbog tvrdoglavosti i ekonomske moći njihovih naroda, ali to je malo verovatno. Evropske nacije nestaju. Evropa stari. Nema poroda. A sa umiranjem ove generacije ekonomska moć se seli dalje na istok, u Kinu i Indiju. Kakav će to paradoks biti kada ga svi shvate, da engleski opstaje ne zbog inperije u kojoj nikada ne zalazi sunce već zbog odavno oslobođenih kolonija u kojima se deca i danas rađaju u dovoljnom broju. Šta vredi kapital koji niko nema da nasledi i uveća. Jedina šansa za Evropu je da uskoro neko pronađe način da se život produži u večnost. Samo tako bi mogla zadržati svoje vodeće mesto u svetu.

Ne može se reći da Evropljani ne rade na tome, ali to je još jedna prilično morbidna i moralno upitna priča, kao uostalom i nekontrolisano, stalno, neodgovorno i opasno povećanje broja stanovnika planete.

Kineski mi je uvek bio dalek. Nisam verovao da moje slovenske priče imaju ikakve šanse da nađu publiku u ovako dalekoj i stranoj kulturi. Engleski je bio očigledan izbor. Barem nam je zapadna civilizacija dala iste korene i poglede na svet. Veća je šansa da tekst bude bliži nekom Englezu ili Amerikancu nego nekome sa dalekog Istoka. Verujem da bi ga shvatili u Iranu, ali već u Indiji u najboljem slučaju bio bi čisto akademsko naklapanje. Žvrljotina bez smisla i živog duha. Nisam želeo da se to desi.

I tako sam odlučio da ga prevedem na engleski.  Ali kao ni sve u ovoj zemlji bez identiteta i jasnih etičkih vrednosti, ni ovo nije jednostavno. Nije dovoljno samo da čovek pošteno plati i da za uzvrat očekuje uslugu pristojnog kvaliteta. U zemlji hvalisalaca potrebno da neko kontroliše lupeže i samoproklamovane stručnjake najvišeg ranga. I tako sam  angažovao prijateljicu koja je pregledala ovu besmislenu hrpu reči i slova, koja mi je dostavljena kao prevod. Kad bi bar neko mogao da vidi ono u šta sada gledam. Koliko je samo crvenog i ljubičastog, koliko stvari koje su pogrešne, nejasne, neodređene i za ispravku? Da ne kažem da niko ko je čitao tekst prevoda nije razumeo o čemu se uopšte govori? I sad mi još za ovu brljotinu traže da je platim. E, pa neću.

Imam dostojanstva i pameti. To što je oni nemaju nije moj problem. Rekao sam da ću platiti prevod i od toga ne bežim. Ali ovo nije to. Ovo je slobodna interpretacija. Nešto što ja nisam rekao. Gad se čak nije ni udostojio da doslovno prevede ono što je rečeno već se služio opisima prepričavajući tekst. Da je angažovan kao glumac to bi možda mogao i da shvatim. Ne i da odobrim, ali mogao bi da shvatim da neko ima želju da delo oplemeni unoseći deo sebe i dajući mu lični pečat. Zato uostalom i postoje glumci, reditelji i teatar. Oni su izvođači. I ništa osim sopstvene ličnosti i talenta nemaju da ponude delu. Ali i oni su naučeni da pokorno slušaju Tvorca. Jasno im je da nisu ništa drugo do obične dvorske lude sa kojima Tvorac teksta postupa kao sa lutkama i scenografijom, dajući im podjednako slobodne volje i prostora za slobodnu interpretaciju.

Ruku na srce oni su danas popularniji od nas. Bolje su plaćeni. Cenjeni su u društvu i zovu ih kulturnim radnicima, dodeljuju im nagrade, a tinejdžeri se prosto utrkuju u tome ko će sakupiti više njihovih postera, klipova i izjava. Da, medijima su interesantni. Današnja kultura ionako više poštuje i ceni dobar glas i stast, lepe crte lica i vitku figuru, gestikulaciju i pokret nego skrivene istine i simboličke slike koju glumci i pevači treba da prenesu publici. Ali uz sve to, opet baš među njima, izvođačima, otme se smela misao koja ih vrati na svoje mesto. Ko je uostalom veći? Ko je bitniji? Marija Kalas ili Verdi? Fotografi, dizajneri, animatori bez imena i smisla za veliku lepotu i večnu istinu ili renesansni majstori? Vorhol ili Mikelanđelo? Vanfleteren ili Leonardo?

Ne, i interpetatorima je jasno kako stvari stoje. Oni znaju hijerarhiju. Znaju ko je Tvorac i kome se klanjaju i kome moraju biti pokorni. Oni uostalom ne postoje bez volje Tvorca. Sećam se kako sam se sam osećao malo i beznačajno kada su me prvi put uporedili sa Tvorcem. Ja mali beznačajni administrator iz IT sektora, a ona Tvorac svih razloga zašto ja postojim i primam platu. Kako sam je samo mrzeo. Kako sam na počinak odlazio smišljajući razne načine kako da joj napakostim, kako sam je se kasnije bojao i kako je očajnički želeo pored sebe. Sreća pa je bila previše zgodna za mene. Dovoljno zgodna da se nikada ne usudim da je startujem, i javno saopštim moja osećanja. Verovatno bi obrisala pod sa mnom... Ili bar izduvala nerealno naduvan balon mojih ambicija. Odakle mi samo i pomisao da pucam tako visoko? Mora da mi je neki od predaka ipak bio Portugalac.

Srećom znao sam tad kao i sad da prigušim svoju ambiciju i da je uteram u kalupe ostvarljivog. Znao sam da se izmirim sa sudbinom. I vremenom prihvatim je kao prijatelja. Ali ne baš bilo kakvog prijatelja. Ovo prijateljstvo donelo mi je jednu privilegiju. Možda je nisam odveo u krevet, ali postala je moja intelektualna ljubavnica. Dovoljno da se i sam preobratim, i od konzumenta postanem narator. Da i sam postanem Tvorac. 

E, pa sad kako Tvorac imao sam i ja svojih momenata. Prosto ne mogu a da ne spomenem svo ono uživanje koje su mi pružale glumice gladne uloga, nagrada i slave koja je neumitno morala da dođe nakon što neka predstava ili tekst otvori neko značajno socijalno pitanje, ili bar šokira publiku svojim stavom ili likovnošću. Ne mogu da kažem da je sve moja zasluga, ali bez mene toga ne bi bilo i one su to znale. Bilo je to divno vreme obostranog kurvanja. Ja više nisam bio mlad i lep, bio sam čak ružan i debeo, nimalo nalik na njihove kolege i vršnjake. Nisam imao ni novac kojima su ih producenti privlačili, ali moje ime na scenariju značilo je nominacije, a vrlo verovatno i nagrade, nešto što svaka glumica poželi. Neke pre neke kasnije, ali sigurno kao  svi i one su želele da daju smisao i steknu ili potvrde svoju reputaciju. Svako želi da bude nagrađen, pa makar i pohvaljen za ono što radi. Po tome se ne razlikujemo, bez obzira da li je u pitanju babasera koja je život straćila perući klozete iza bircuza ili vrhunski umetnik koji žudi za priznanjem i nagradom za životno delo.

Obilato sam koristio njihovu sujetu i ambiciju zabijajući se u njihova tela, gurajući svoj polutvrdi ud koji je sa godinama gubio na čvrstoći i potenciji, a one su mi se bezpogovorno predavale i mudro čekale da im se zahvalim na jedini način na koji sam mogao. Da, kurvao sam se, a moje sam konkubine umesto novcem plaćao ulogama koje sam za njih pisao. I uvek bih se radovao svakoj novoj generaciji lepih i netalentovanih glumica, ćerki uglednih kriminalaca i državnika koje su sve dobile na srebrnom poslužavniku. Sve sem svoje potvrde, koju su morale zaraditi klečanjem na kolenima i ceđenjem moje muškosti.

Da li se stidim? Ne. A i zašto bih. U kupleraju života svi smo kurve. Nisam ih terao ili zlostavljao, ja sam ih kupovao smislom i ambicijom, a drugi su pored ambicije bili skloniji utrošiti i nešto kapitala. Što da ne? Ionako nije njihov. Ionako neće osiromašiti zato što se razmeću tuđim novcem.

Živimo u vremenu ogoljene istine. Pa što je onda i ne reći? Pornografija je ionako majka Velike Francuske Buržoaske Revolucije. Zašto stvari ne reći direktno, neskriveno, bez okolišanja. Zašto se ja uopšte razmišljam šta ću reći onoj dvojici idiota. Najbolje je istinu reći direktno i u lice. Uostalom, mnogi je drugačije neće ni shvatiti.

Još pre par godina, pre rata i Interneta, pre pojave masmedija i globalnog sela ljudi su slušali jedni druge. Danas to ne rade. A i zašto bi. Političari ne odgovaraju na pitanja koja im birači postavljaju već samo na ona koja postavljaju sami sebi, novinari se bave samo onim što prodaje tiraž, a čak i da nije tako niko se ne bi upuštao u raspravu ili dokazivanje. Istina je relevantna, istina je ubeđenje... a internet svima bez predrasuda i zabrana dozvoljava da kažu ili objave bilo šta. Istina je ono ubeđenje, onaj stav koji je popularniji i ima više poseta, lajkova ili prijatelja. Zar tako nisu izrasle i sve današnje religije, iste one koje su nekad bacale šizme i kletve na nevernike i odpadnike i do neba se zaklinjale na vernosti sopstvenom bogu i klele u pravovernost svog učenja. U društvenim odnosima masa uvek pobeđuje. Volja mase je istina, i to ne treba poricati i zaboravljati.

Pa zašto sam se ja onda upošte trudio? E pa kao i one glumice koje sam trošio na zabavu i koje sam smatrao nižim bićima samo zato što nisu dosegle smisao sopstvenog postojanja i ja sam stario brže nego što sam se nadao, a smisao mi je sve brže i dalje uzmicao. Šta vrede male istine malih ljudi zatvorenih u sopstvena geta? Moj Ego je rastao i rastezao kožu koja je kao kod reptila postajala sve manja i tešnja. Granice mog geta postajale su mi premale. Gušio sam se. Bio mi je potreban svež vazduh. Nove ideje i miris sveta koji postoji van mojih sramnih umišljenih granica. Grčio sam se i stezao, tražio sam smisao o u nečem većem od mene. A neki veći spoljašnji svet činilo mi se, bio je spreman da me prihvati.

 Ali otići tamo, pomeriti granice značilo je koketirati sa senzibilitetom tamošnje publike, a ako ne to ono bar govoriti jezikom velikih ideja. Jezikom koji je prepoznatljiv i prihvatljiv svima. Engleskim jezikom koji sam ja sa godinama zanemarivao i koji je toliko zarđao u meni da nije bilo ni smisla ni potrebe da pokušavam da se direktno na njemu obraćam publici.

Znao sam da se u prevodu mnogo toga izgubi i promeni do neprepoznatljivosti. Istorija je prepuna grešaka u prevodu koji su tako snažno oblikovali našu stvarnost da se ponekad čovek zapita šta nas je više oblikovalo ovakvim kakvi jesmo. Ono što smo razumeli i dobro preveli, ili očigledne greške i zabune. Već dve hiljade godina hrišćani se bore protiv Lucifera koji je navodno pali anđeo samo zato što je prevodioc pogrešio i nije shvatio metaforu. Čak ni među naučnicima koji izučavaju istoriju religije teško je pronaći one koji iza metafore vide Nabukodonosera ili Nerona. Amerikanci su bacili dve atomske bombe na Japan samo zato što je prevodilac pogrešio i pogrešno preveo odgovor koji su dali pokušavajući i da prihvate uslove i da zadrže barem elementarno dostojanstvo.

Najveća nesreća prilikom prevođenja nije to što se nešto nepovratno izgubi, jer je skoro nemoguće prevesti metafore i simboličke slike, već očigledne i nenamerne greške koje potiču iz različitih kulturnih pozadina kojima su izloženi ljudi koji nemaju zajednički jezik. Ako je JHVH hteo da kazni ljude što su se drznuli da podižu spomenike ravne njegovim, onda nije mogao gore da nas kazni nego nas je kaznio vezivanjem jezika i stvaranjem jezičkih barijera. . Ali ko se još seća Vavilonske kule i posledica koje je njena izgradnja ostavila za sobom.

A kad god nema direktne komunikacije prostor ispune nekakvi samoproklamovani tumači i prevodioci koji se nikada i niučemu ne slažu, kod kojih je sve relativno i koji sebi daju mnogo veću slobodu nego im pripada. Sećam se svojih prvih pokušaja da prevedem neka svoja dela. Kao i uvek, kako to već moja kultura i vaspitanje nalaže pokušao sam sa ženama. I kao i svaki muškarac birao sam ih po izgledu i prijemčljivosti, a ne po kvalitetu.

Kako usotalom da čovek oceni kvalitet nečijeg rada dok on još ne postoji. Tu se veruje na reč, a žene već imaju prednost kad su u pitanju uverenja. Srećom pa je u većini armija zabranjeno da žene budu profesionalni kadar. Sigurno bi se već neka našla da ubedi generalštab kako je upravo ona ta koja treba da vodi rat.

I ja sam verovao nekim devojkama da su idealni prevodioci za mene. Možda sam malo previše očekivao od njih. One su želele brzu zaradu i bile sigurne u kvalitet svog rada. To što su bile književno nepismene i svoje poznavanje jezika svele na puku reprodukciju gradiva svojim đacima nije im predstavljalo neki problem da se predstavljaju kao veliki jezički znalci. Kada su se ispucale i propisno izbrukale dokazujući da ne samo što ne znaju jezik na koji prevode, već i jezik sa kojeg bi trebalo prevoditi nije im smetalo da se upuste u raspravu i svađu sa mnom.

Iskreno bio sam spreman da pomognem bilo kojoj od njih, samo da je to želela. Bile su mlade, zgodne, pune sebe. Mirisale su na voće i bademe, bile odevene kao za modnu pistu. Bilo mi je zaista žao kada sam konačno morao da presečem i napustim ideju da knjige trebaju da prevode lepe žene koje su tek završile fakultet. Na kraju nisam propustio da ih izvređam. Nisam to učinio iz ozlojeđenosti ili besa. Po prvi put, zahvaljujući jednoj plavuši koja mi je posebno bila prirasla za srce, uradio sam to iz dobrih namera. Verovao sam naime da će ih istina opametiti i spustiti na zemlju. Da će im pomoći da vide realnost. I da će zahvaljujući tome, i same, kao i ja nekada, preći put od podanika ka Tvorcu. Ali, to se nije desilo. I danas sve do jedne predaju u istoj školi. Samo su se neke udale, a neke ne. Za bogate učenike, ili njihove očeve naravno.
  Sećam se izraza besa na licu jedne od njih kada sam joj rekao da je nepismena i da ja od nje ne tražim njenu interpertaciju, već dosledan prevod. Rekao sam joj da je dobar prevodilac isto što i fotokopir mašina i da ostavlja identičan otisak kao što je na orginalu. Kada je počela da se buni morao sam da dodam da je za prevodioca neophodno ne samo da zna jezik na koji prevodi, već i da elementarno poznaje i razume maternji jezik, što one niti su znale, niti su bile zaineteresovane da pitaju. Same su tumačile značenje staroslovenskih srednjovekovnih arhaizama, same donosile zaključke ko je ko od neimenovanih bića i likova kao i samovoljno prevodile njehova imena čak i kada su ona bila poznata u međunarodnoj literaturi.

Sramno. Nedostojno.

Takva lepota, takva beskorisna lepota, tako straćen intelekt i godine provedene u klupi. Sećam se da sam još rekao da su njene noge jedina stvar koja je na njoj bolja od starog fotokopira od požutele plastike. Ako je to sve čime se zadovoljava onda nije čudno što je smatraju objektom i ponašaju se prema njoj kao prema stvari. Jer ona nije bolja od mehaničkih stvari. Štaviše, gora je. Na šta bi svet ličio kada bi arheolozi počeli da natpise prevode i tumače po slobodnom ubeđenju, a ne prema činjenicama i dokazima? Na šta bi svet ličio kada bi političari počeli da tumače zakone, a pravnici da ih donose? Na šta bi ličio naš svet kada bi se stvari koje su proverljive ostavljale  na slobodno sudisko uverenje? Zaista sramno. Zaista porazno. Ali osim besa ne izazvah ništa drugo. Ne, nisu se promenile. Ni jedna. Promenile su samo odnos prema meni, jer sam ih bože moj vređao. Kao da je iznošenje činjenica vređanje? Kao da je bolje živeti u ubeđenju nego u istini.

Dugo posle toga tragao sam za ozbiljnim prevodiocem koji bi mogao bar uz elementarni kvalitet da prevede neki roman ili pripovetku. I gde me je odvelo svo to traganje? Do ovog samoporoklamovanog idiota kojem sad treba da na fin način, da se bože moj ne bi nedaj bože uvredio saopštim kako je njegova usluga ispod svake granice prihvatljivog i kako je nemoralno i neprihvatljivo da za nju još traži novac. Jer ja ga neću dati. Ovo nije ono što sam tražio. On je izmenio moje reči. Ni jednog trenutka se nije udostojio da pita za značenje. Verujem da je bio ubeđen da je ovo traćenje njegovog vremena koje je tako dragoceno i skupo. Uostalom njegova veština je tako značajna i bitna. Kao da će neko pa čitati te moje gluposti. Ne, on nema vremena na bacanje. Vreme je novac. Uostalom koga briga za poruke, bitan je proifit. Da nešto znam uostalom ne bih bio ovakav jadnik i ne bi mi trebali likovi kao što je on.

Ježim se i od same pomisli šta sam u stanju da im obojici kažem. Dobro, shvatam da ljudski rad treba uvek platiti. Ali mene ovde interesuje krajnji rezultat, a ne pokušaj. Dobra volja ne dovodi do kvaliteta. Samo beskonačno ponavljanje i postepeno usavršavanje mogu da daju dobar kvalitet. Da samo nije ovoliko crvenog za ispravku, pa da mu ponudim da ispravi tekst pre nego platim, ali ja ne vidim način kako da mu to ponudim. Toliko je grešaka da je besmisleno ispravljati. Bolje je i brže raditi ponovo. Kao da dižemo Skadar na Bojani. Što za dan uradimo noću se poruši. Možemo kriviti vile, ili višu silu, ali kameni zidovi ne padaju sami od sebe. Ili se neko pošteno namuči dok ih obori i sruši ili padnu usled defekta u dizajnu. E to je problem. Ceo dizajn je problem, a niko neće to da prizna.

Pikaso je jednom rekao: „Ko hoće nešto da učini nađe način, ko neće ništa da učini, nađe opravdanje.“ Dogovorom bi se mogli pronaći modusi da se greške isprave, ali ovo nije moguće. Jer samo priznanje da greške postoje ugrožavaju ego i sujetu. Vređaju dostojanstvo ličnosti... Tako je to u Srba. Bitniji je pojedinačni ego i dobrosusedski odnosi nego kvalitet, efikasnost ili ne daj bože ispravnost onoga što radimo. Napasti nečiji rad znači napasti njegovu ličnost i dostojanstvo...Naši stručnjaci su vrhunski, nepogrešivi. Svake godine naši lekari pobiju na hiljade pacijenata bez da za to odgovaraju ili osećaju grižu savesti. Naši sudovi donose protivpravne, neustavne i nehumane presude, a pravnici gube sve sporove čim izađu iz malog i beznačajnog dvorišta koje su uredili kao svoje igralište. Opet javnost je ubeđena u njihov kvalitet i bezgrešnost. Ovo je zemlja u kojoj vojska izgubi sve ratove i još se smatra nepobedivom silom koju niko ne sme ni da pogleda popreko. Ismevamo zasotale i primitivne Turke kao da smo mi vladali 500 godina Antiohijom, a ne oni Srbijom. Ovo je zemlja u kojoj se istina stidi i skriva, a veličaju samo samoproklamovane vrednosti. Ovo je jedina zemlja u kojoj je ego pojedinca manji od značaja države. I kako onda sukobiti se sa tim egom, kad on nije navikao na racionalne vrednosti? Ovde je umišljaj veći od racija, a stvarnost se oblikuje prema ličnom doživljaju. Kako onda sukobiti te dve stvarnosti, a ne doći u sukob, kako izbeći iracionalnost i eskalaciju?

Ćutanjem?

Ne. Ne želim da ćutim. Suviše dugo sam ćutao. Suviše dugo sam se slagao sa svima i pokorno se mirio sa sudbinom. Ne. Ne. I Ne. Sećam se da me je jednom deda učio kako je najveća sramota koju čovek sebi može dopustiti ona koju svakodnevno viđamo i na koju se skoro i ne obziremo. Sramota da neko umesto nas odlučuje,...., o nama, za nas, zarad naše dece i budućnosti, zarad velikih ideja koje nam usađuju u glavu i kojima je često običnom čoveku preteško se odupreti....

Moram da se bunim. Ne mogu i neću da pristanem na sve što mi se nudi i servira. Negde mora biti početak, pa što ne ovde? Izbor je moje pravo. Slobodan izbor.... A moj slobodan izbor je da ne prihvatim više ništa što me ne zadovoljava i ne ispunjava bez obzira šta o tome neko misli.

Isteraću ja ovo pa kud puklo da puklo. Vreme je jednom da pokažem svoj stav. Uostalom ovo je moje delo i nedozvoljavam da ga neko menja. Iz bilo jojih pobuda. Ne interesuje me šta je u pitanju. Neznajne ili arogancija. Ove reči sam Ja i neće ih menjati neki prevodilac po svom nahođenju. Šta me uostalom briga koji su njegovi motivi.

……

Ovo je dobro prošlo. Nismo štedeli jedni druge. Rekli smo sve šta smo imali. Pogrdno naravno. Kao i uvek sve se svelo samo na međusobno vređanje. Pljuvali smo se, pretili jedni drugima tužbama, batinama, moćnim prijateljima i nevidljivim zaštinicima. Pominjali smo familiju, supružnike, decu... sve u negativnom kontekstu, sve u cilju da što više izvređamo i ponizimo onog drugog.

Ozbiljna analiza i civilizovan razgovor nije dolazio u obzir. Još od prvog trenutka. Već tada sam zauzeo svoj stav i nisam imao nameru da ga menjam. A i zašto bih kad sam u pravu? Kad nisu ponudili nijedan prihvatljiv ili bar razuman kontraargument.

Argumenti poput „idi na google tamo je sve besplatno“ ili „šta ti znaš“ po meni nisu dovoljno valjani. Doduše možda grešim. Ubeđivali su me i u to. Nisu me doduše ubedili. Možda i zato što je osim navaljivanja i neprestanog ponavljanja besmislica meni nije ništa drugo ponuđeno kao odbrana ili barem objašnjenje za ono što sam dobio. Negde na ovom svetu verovatno postoji i mesto gde se poslovni rezultati dokazuju i brane logikom, kvalitetom, cenom, ali ne ovde. Ovde se takve stvari smatraju neuljudnim i bezveznim. Uostalom gde bi dospeli kao društvo da to radimo? Možda upravo ovde gde jesmo. U izolovanoj zabiti na granici Evrope daleko od civilizacijskih vrednosti koje neumorno proklamujemo, a od kojih smo sve dalje. Uopšte siromaštvo iz kojeg se izvuku samo oni najbeskrupulozniji lupeži koji ništa osim svoje sebičnosti nemaju da ponude. Baš ovakvi kao njih dvojica. Nije im palo ni na kraj pameti da obrzlože makar jednu primedbu ili da dokažu da je pogrešio kontrolor. U svojoj usiljenosti podsećali su na one radnike zastave koji su se kleli u svoj proizvod. Yugo!

Da, baš na njih su me podsetili. Pa i Yugo se izvozio u Ameriku. I njega su hvalili. Kako je prošao svi znamo. Proglašen je za najgori automobili ikada uvezen u SAD. Za one koji su ga pravili on je naravno i sada najboje što je ikada napravljeno. Činjenica je da su i oni izbegavali da ga kupuju. Ali to je verovatno iz nekog višeg meni sasvim sigurno zamagljenog i nejasnog razloga. Uostalom vala biti pošten pa priznati. To su bili dobri i pošteni ljudi koji su teškom mukom zarađivali svoj hleb. Priznajem nije lako biti metalski radnik. To je teško i pošteno zanimanje. Uostalom metalac je bio i drug Tito. Ne govori li to dovoljno o tome kakav je to soj ljudi...

Neko mora da primeti ... i ono što vređa... Pripadam jednom čudnom narodu kojeg je teško voleti, a lako prezirati. Narodu čija je bezgranična energija bila straćena na pečenje rakije i lokanje... i pripito sanjarenje o sopstvenoj veličini... i ulozi.

Nekome sa strane teško bi bilo da shvati naše političare u bilo koje vreme, bilo da su u pitanju 70-te, 80-te, ili 90-te. Toliko nabusito busanje u prsa i veličanje sopstvene uloge u svetu. Ona bivša država stvarala je umišljaj da  se svet deli na dva bloka i nesvrstane koje smo opet Mi stvorili i vodili. Naši ljudi tog vremena sebe su ambiciozno stavljali u sam centar svetskog poredka, ignorišući stvarnost preuveličavali svoj značaj do mere kada bi porastao i preko groteske, kada bi postao podjednako smešan, jadan i zapanjujuće nerealan.

Tu osobinu zadržali smo i danas. Nije ona bila samo fatamorgana tog vremena. Umišljaj i iskrivljenje stvarnosti dominantna je crta karaktera prosečnog Srbina i danas. Potpuno je nebitno i irelevantno to što nas stvarnost demantuje, kritiukuje i opovrgava na svakom koraku. Stvarnost je ionako stvorena da u njoj žive neki drugi ljudi i narodi, ona nije stvorena po meri našeg čoveka. I zašto se onda ja čudim i zaprepašćujem. Bilo je logično da predvidim ono što će se desiti. Bilo je neophodno da znam budućnost istog trenutka kad smo se sreli. Dovoljno je bilo da realno sagledam sagovornike i da vidim gde vodi ovaj put. Ali, ja sam poput onog svakog prosečnog Srbina... verujem... obično drugima. Na reč! Bez da tražim dokaz. Rođen sam da pratim druge. Ni malo se ne razlikujem od naroda koji prati slepca... a i kako bih... to mi je u krvi... svima nama... i tako jednoga dana počeo sam da pratim, da verujem, postao sam sledbenik... lika i dela... kada čovek jednom stekne ovu lošu naviku on je se nikada ne otrese. Na kraju ga ona otera i u grob.

Ne znam odakle mi samo ideja da se sad na sredini puta predomišljam. Odakle mi ideja da mislim. Nije moje da mislim. Ne, na engleskom. Za misli na drugim jezicima zaduženi su drugi. Da ja to mogu ja bi sigurno odmah počeo tako da mislim. Ne bi se izražavao maternjim jezikom. Uostalom izgleda da sam i tu na tankom ledu jer ili ga svi drugi ne znaju ili ga ne znam ja.  Nakon toliko pridika sklon sam poverovati da sa mnom nešto nije u redu. Možda su u pravu. Možda je zaista sazrelo vreme da se preispitam.

Uostalom samo ja koristim reči u značenju koje su one imale pre Vukove reforme. Šta mi to znači? Pa ni oni iz njegovog vremena ne bi me najbolje razumeli, a kamoli ovi sada. Kakav je smisao govoriti zaboravljenim jezikom. Da sam smeo da pomenem pitao bi ih za latinski i Sanskrit, pa ako se okuražim možda i za aramejski onog što se kune u svoju veru. Pitao bi ih, nije li cela evropska civilizacija upravo nad mrtvim jezikom izgradila svoja najveća naučna dela. Nisu li filozofi svoje misli izgovarali na latinskom vekovima nakon što rimskog carstva nije bilo. Na kom jeziku je napisana Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica ili Utopia, ili bilo koja druga knjiga...

Pitao bi ih, ali ne smem. Ako ih to pitam moraću da se branim što ne koristim ćirilicu koja je naše pravoslavno pismo. To što ju je osmislio jedan bogumilski sveštenik ionako nije važno. Ili pak jeste, ali pominjanje tih izdajnika i jeretika samo bi dolilo ulje na vatru. Ne, neke je teme bolje izbegavati ako želimo da vodimo iole civiliziovan razgovor. Dakle, razgovor u kojem se pretnje ne izriču direktno, ne maše pesnicama i ne pominju krvava majka i kopilad.

Pokušao sam da vodim takav razgovor. Ako postoji njihov bog, on mi je svedok. Očito nedovoljan. Ili možda nedovoljno ubedljiv. Ako i postoji, on ne vodi računa o jereticima i fukarama poput mene. Nije njegovo da se zamara ili da svoje vernike kori zbog nas koji u njega ne verujemo i stalno mu nešto prebacujemo. On je uostalom odavno rekao kako treba sa nama izdajnicima i vucibatinama. Najbolje nas je odstraniti. Po svaku cenu.

Moram priznati da se ovog mudrog saveta moji sagovornici pridržavaju. Njima nije baš najjasnije šta neko kao ja traži u ovoj zemlji. Ako mi već ništa ne odgovara, najbolje je da odem. U tome se slažu i psihijatri. Izgleda da ni oni nisu čuli za drugu opciju. Da se stvari promene. Ili tu opciju treba unapred diskvalifikovati kao ekonomski neisplativu. Znam li ja uopšte koliko je napora i truda, da negovorimo novca potrebno da se stvari promene?

……

Silovanje pisca. Samo tako mogu opisati ono što se dogodilo... i ono što se još događa. Ja sam ono što govorim. Ne ono što imam, ne ono što posedujem, ne to kako izgledam ili kako sam prihvaćen i ocenjen od strane društva. Moje biće pored svog telesnog postojanja ima i ono drugo. Bestelesno! A to drugo određeno je samo mojim rečima. Istim onim rečima koje koristim da iskažem misli. Mislim dakle postojim. I postojaću sve dok sam u stanju da mislim. Dok sam u stanju da spoznam svoje ja i razlikujem ga od bilo kojeg drugog ja koje meni ne pripada i strano mi je, koje ne samo da ne prepoznajem kao sopstveno, već ga se neskriveno i gadim.

Moje telo čine reči, znaju li oni uopšte koliko je naporno isčekivanje pravih razboritih reči koje će ukazivati na ton i smisao mojih misli. Imaju li uopšte ideju koliko je teško predvideti i kontrolisati mentalne projekcije, njihovo pojavljivanje, ponavljanje, zapisivanje, pa tek onda ispravljanje i uobličavanje u ono što će postati radni tekst nekog romana ili priče.

Znaju li koliko je hrabrosti i snage potrebno da se iznedre i uobliče najsmelije zamisli rečene i iznete na papir. Znaju li išta o procesu kojim im prethodi ili o muci sa kojom se rađaju moje reči. Znaju li čega sve moram da se odreknem kako bih došao u neophodna stanja svesti da napišem makar i ono provizorno.

Siguran sam ne znaju. I ne interesuje ih, i u to sam podjednako siguran. Nemaju oni vremena da misle na mene. Moraju misliti o sebi.

A ja im dođem kao neki neprijatelj. Moraju me stalno zauzdavati, korigovati, ispravljati… kao da sam malo dete. Oni moraju misliti za mene… jer ja to nisam sam u stanju. Bar prema njima. Besan sam na sebe što sam uopšte dozvolio sebi ovaj razgovor, i što me sad gomila idiota ubeđuje kako oni bolje od mene znaju šta je dobro, a šta ne. Oni su tu da me kontrolišu… Sa kojim pravom? Da me ispravljaju… sa kojim pravom? Da donose odluke umesto mene… Sa kojim pravom?

Pobesneo sam. Nisam mogao više da se kontrolišem. Stegao sam šake.

……

Da li me je moj bes vratio u stvarnost ili gurnuo iza nje? Da li ja dobro ocenjujem stvari i događaje koji me okružuju? Znam da moj stav sigurno pati od izvesne doze subjektivnosti, ali koliko ona zaista iskrivljuje objektivnu realnost.

Iskrivljenje stvarnosti, ignosrisanje stvarnosti, umišljaj, sve su to subjektivne kateregorije koje utiču na našu percepciju. Znam da na njih ne mogu uticati toliko da ih iz svog doživljaja isključim. Mogu da se isključim, ali samo u izvesnim fazama... Onda kad više ne mogu da podnesem stvarnost. Onda kada bežim u sebe i svoj unutrašnji svet... onda kada sam „dobar čovek“... tako zovu one koji na sve pristaju ćutke, bespogovorno... koji sve primaju u sebe i bezvoljno čekaju zasluženi čir na želudcu...

Predugo sam bio dobar čovek. Sada je vreme da budem samo čovek. I da se pobunim uvek kad mi nešto ne odgovara.

Moje knjige govore o pobuni. O potrebi da se bunimo protiv onoga što nam neodgovara, što je loše i pogrešno. One nemaju nameru da koketiraju sa uvreženim vrednostima i očekivanjima društva ili pak moćnih pojedinaca. One imaju sasvim drugi cilj da progovore o onome o čemu se ćuti, pa makar o tome bilo i neumesno pričati, na svakom mestu pa i onom koje je valjda predodređeno nečijim umišljajem kao nepodobno za svaku istinu, već samo za onu koju proklamuju proverene veličine. Ja nisam od onih koji su izabrali da ćute ili govore samo prijatnim jezikom. Izabrao sam da govorim o stvarima onakvim kakve jesu. Bez ulepšavanja. Bez povodljivosti i želje za prihvatanjem.

Dugo sam ćutao. Bio dobar čovek, poslušan sin, primeran građanin… onaj koji se nije bunio i pravio probleme ni sebi ni drugima. Znam da imam kapacitet da odćutim kad treba. Samo više nemam nameru da ga koristim.

Ćutanje je ono što su nas učili. Vaspitavali su nas da se dobro osećamo samo u okviru grupe i nikako kao pojedinci. Za ljubav zajednice, porodice, prijatelja bio sam spreman da odćutim i istrpim sve posledice mojeg ćutanja.

Znam ovo vodi samo ka dubljoj neodgovornosti, ali imam tu spospobnost da ponekad u kritičnim situacijama pribegnem čak i takvim merama kao što je nemušto slaganje, ćurtanje, trpljenje pa i samopotiskivanje, pa i da koristim druge mentalne mere samokontrole ako to zatreba. Godinama sam to radio. I bio uklopljen u društvo i prihvaćen od svih.

Ali više neću. I ne treba mi niko da moje reči menja kako bih i dalje bio poput drugih koji svojim izborom ostaju u gomili za koju i sami znaju da je trula i pred raspadom. Nikad nas nisu učili posebnosti i  samostalnosti. Fali nam sigurnost i perspektiva za tako nešto. Samo pojedini od nas osmele se na ovako drsko prkošenje uobičajenim stavovima gomile. I odakle onda nekom pravo da baš tad kad sam konačno smogao hrabrosti da se odvojim od gomile, da istrčim, pobegnem, da se izložim svakojakom preziru neko bez mog znanja menja moje reči kako bi ih ublažio i učinio prihvatljivijim i poželjnijim.

Rekao sam im da ne želim da budem kao oni i da mislim i osećam onako kako priliči. Želim da budem slobodan i nesputan, a ne određen nečijim, posebno ne njihovim očekivanjima. Šta me uostalom briga za njihova očekivanja. Da je po njima ja bih opet bio topovsko meso ili potrošna roba. Bio bih poslušni „dobar čovek“. Bio bih ono što njihov interes želi. Ali ja ne želim da živim prema nečijem interesu. I nemam problem da to javno kažem. Jebe mi se za vaš interes. I za državne interese. I za narod. I za vladu. I za policiju, i poslodavce, i komšije, i rodbinu, i učiteljicu, i sve one koji su od mene imali bilo kakava očekivanja. Ja nisam tu da ispunjavam vaša očekivanja, već da živim. Shvatite to već jednom. Ili se tornjajte u pičku materinu... jer samo tamo neko može da vam predodređuje sudbinu i zapoveda očekivanjima. Dok si u pičci vezan si pupčanom vrpcom, kad izađeš slobodan si.

Ja sam se oslobodio. Kad budem hteo da se vratim u pičku uradiću to svojom voljom, a ne zato što se to od mene očekuje.

Prebacivali su mi da se poredim sa bogom. Ko sam ja pa da sebe poredim sa tvorcem. Odakle mi tolika drskost? Vrećali su me, ili bar pokušavali da me vređaju dok sam ja  sve vreme pokušavao da koristim neku od mentalnih tehnika ponajviše onu koja se zove samosavlađivanje kako bih izbegao dublji sukob. Na kraju više nisam mogao da izdržim. Pobedili su i uvukli me u sukob.

Izgldeda da ih je najviše vređalo moje poređenje sa svevišnjim. Ne razumem baš zašto, jer ja ne verujem da on postoji, pa zašto bih se poredio onda sa njim. Ako za njih i postoji, ja sa tim nemam ništa. Ja nisam poredio svoje delo sa Njegovim. Bilo bi i previše arogantno. Ipak, ne mogu a da ne primetim jednu sličnost, sklonost tvorca, a to se i vidi u delu ka samouništenju. Kažu da moje delo vređa i da su mi oni činili uslugu time što su ponekad izmenili nešto što je vređajuće. Pa kako bi se njihov Bog osećao kada bi neko izmenio njegovo delo... recimo pomislio da je dovoljno kadar i usavršio ga dajući mu novi oblik, mentalne sposobnosti ili DNK... Koliko vidim crkva se uveliko buni protiv takvih pokušaja. Oni to sigurno podržavaju. Pa zašto onda isto ne važi i za mene i moje delo.

Odakle ta potreba za prihvatljivošću onog izrečenog. Ja nisam političar pa da su moje reči dobre za izlaganje u javnosti. Političar je neko ko svoje govore drži u vreme predizborne kampanje vrbujući svoje slušaoce, uboge i gladne, ne bi li  glasali da ostanu takvi. Njegove reči predstavljaju javno lice, a ne čoveka iznutra. Pitam se da li bi iko ikada glasao za bilo kog političara kada bi njegove reči uistinu oslikavalje njega i njegov karakter. Politika je skupina reči izrečenih iz interesa. Nastalih iz interesa i naravno vođenih samo interesom. Ja nisam političar. Moje reči niko ne treba da ulepšava.

Moja umetnost nije politika iako potiče iz nje, ili bar ima zajednički koren u nezadovoljstvu. Umetnost i služi da bi se izrekle one istine o kojima se ćuti, ne one prihvatljive.

Koja je uostalom uloga pisca? Je li on samo kanal za propagiranje političke volje, ubeđenja ili i neko spreman da govori o onom što tišti mase?  Nije li umetnost nastala na pobuni uvek značajnija od one nastale na prostom slaganju i veličanju proverenih vrednosti. Nisu li naši pisci nekada bili usko vezani za politiku na način da predvode događaje. Nisu li bili bundžije i redovni posetioci pa čak i stanari svih zatvora. Kakva je uloga pisca kojem bilo ko može menjati reči? Pa on nije ni na nivou novinskog piskarala, a kamoli na nivou samoproklamovanog tvorca.  Prebacuju mi ovo poslednje. Kao da nije istina.

Nekada ranije znalo se… postojao je neki red… prvo postoji tvorac, pa delo, pa sve drugo. Nekada su svi: režiseri, glumci, publika, producenti morali da čekaju i udvaraju se piscu jer bez njega ne bi postojalo ni jedno delo. Nekada je predstava, film, pa i politička predstava zavisila samo i jednino od pisca. I stvari su imale svoj prirodan tok. Danas svaka šuša misli da može da sve uradi sama i to kako joj padne na pamet nevodeći nikakvog računa o etici ili estetici teksta. Zato danas naracije izgledaju tako jadno. Zato producenti moraju večno da recikliraju iste blokbastere. Zato što niko ne želi da napiše novi. Jer niko ne može da napiše novi. Današnji svet liči na Pirandelovih šest lica. U njemu je sasvim normalno da trećerazredna glumica zahteva od tvorca da promeni scenarijo. U normalna vremena pisac bi je samo obrisao gumicom. Likovi nisu imali svoje ja. Bili su izraz pisca, a ne poželjnosti ili širokog prihvatanja masa.

Jeste li primetili da je umetnost u zadnjih trideset godina otišla u propast? Niste. Kako ste i mogli? Premaladi ste za to. A i nema se baš puno mogućnosti da se gledaju stari filmovi i čitaju stare knjige. Vrhunac koji smo dostigli sedamdesetih nikada se više nije ponovio. Niti će… dok god se neko ne pozabavi realnom podelom moći unutar umetničkog sveta.

Danas preovlađuju interpretatori. Poput ovog prevodioca. Pa neka vam oni onda stvaraju umetnost. Za bolje niste. Poput bebe stalno žvaćete već sažvakano. Nikada se nećete usuditi da mislite svojom glavom… ili osećate samosatalno… uvek i zauvek samo u grupi. Poput krda. Poput stada ovaca. 

……

Ceo dan bio sam nervozan i besan na sebe. Nije samo bes. Bolele su me i kosti. Posebno šaka. Nije primereno da se čovek u mojim godinama pesniči posebno ako već ima osteroporozu. Kosti su mi krte i lako pucaju. Sa takvim izdajničkim pesnicama samo bi budala pokušala da nekoga nokautira. Ali meni realnost nikada nije predstavljala neki veći problem. Veći deo života ionako sam proveo ignorišući je ili uklapajući se u ona njena iskrivljenja koja su nam predstavljana kao istina.

Morao sam dobro da se nalijem da bi utrnuo bol. Sada samo bridi. Sutra će ponovo boleti, ali valjda ću tad biti bolji sa razumom, pa otići kod lekara, a ne samostalno se lečiti alkoholom. Za sad i alkohol pomaže. U dovoljnoj meri. Otupi. A to je baš ono što mi treba.

Dugo sam razmišljao. O sebi. O svom životu. O onome što su mi rekli. Neke stvari stoje. I one bole više od polomljenih kostiju. I za njih nema leka koji mogu dobiti u apoteci. Ne postoji ni recept. Ništa što bi utrnulo bol osim alkohola i to kratko. Dok sam bio mlađi još je postojala jedna opcija. Trava. Ali ove današnje droge ne dolaze u obzir. To sintetičko sranje samo spali mozak, a ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Zaista ne shvatam klince koji ga uzimaju.

Nisam kao drugi. Meni alkohol ne deluje više kao nekad. Eto umesto da mi drži raspoloženje i da me podigne, on me je na kraju vratio u realnost. Samo ne osećam bol.

Bes je isčilio. Razum se povratio. I tera me da ozbiljno promislim o svemu. Na kraju krajeva neka pitanja sama se nameću, i neće nestati samo zato što sam se svađao ili potukao sa nekim probisvetima.

Ne mogu da se ne zapitam kakva je budućnost malih naroda i njihovih nazovi malih kultura. Kakva je šansa da iko ikada primeti neko remek delo nastalo na malom jeziku. Vredi li uopšte pisati na malim jezicima? Vredi li misliti na njima? Ili je neophodno da oni koji misle promene način, kulturne običaje i jezik da bi mogli da misle?

Ljudi su skloni da uče propagiraju i koriste samo jezike velikih kultura. Velike misli pripadaju samo njima. Pa zašto se onda zavaravati da postoje i oni mali narodi i jezici kad ni oni kojima su oni maternji ne žele da se izražavaju na njima. A ako to i moraju onda je neophodno da sve rečeno i prevedu.

Prevodilačka pomagala možda će pomoći da se očuvaju mali jezici ali njihov značaj vremenom će opadati sve do tačke kada više neće igrati nikakvu ulogu. To je neizbežna sudbina koja je već zadesila mnoge jezike. Jezik postoji dok postoji i kultura koja se na njemu izražava, dok postoji nacionalna grupa kojoj pripada. Ali šta će se desiti kada više ne bude nacionalnih grupa. Kada nacije, narodi i plemena konačno nestanu sa istorijske scene. A to će se desiti. To je neminovnost.

Svet se „smanjuje“, još pre dvadeset godina saopšteno nam je da je postao globalno selo u kojem su svi međusobno povezani, i svi ekonomski zavisni jedni od drugih. Naša generacija polako odlazi. Prešli smo zenit. A ovi mladi se trude da direktno komuniciraju jedni sa drugima. Svet budućnosti uskoro će postati dvojezičan ili ako se ovo apokaliptično predviđanje ne ostvari ono bar sveden na desetak jezika ekonomski dominantnih nacija.

Kako se globalna muskulutura bude širila, tako će nestajati i posebnosti koje su karakterisale pojedine grupe. Za manje od dvadeset godina neće biti velike razlike između zapadnih kultura. Za pedeset ujediniće se i one istočne.

Dve kulture. Dva jezika. Jedan svet. I prenatrpana planeta. To je izgleda budućnost kojoj stremimo.

U svetu u kojem producenti odlučuju o tome šta će se nuditi a šta ne, koga briga za to šta misle pisci malih jezika i kultura. Oni su zatvoreni u svoje kulturne i jezičke barijere i osuđeni na propast. Oni nemaju ništa da ponude globalnoj potrošačkoj kulturi. Njihova mala pitanja sopstvenog smisla i opstanka nikome nisu ni interesantna ni dobrodošla.

Producente i agente interesuje samo rejting i eventualno tržište na kojem mogu plasirati neku ideju i misao. Postoji među njima jedna istina koju nauče još sa prvim lekcijama iz marketinga. Da danas neko napiše Antigonu sigurno je niko ne bi gledao. Koga interesuje delo napisano na grčkom. Jedini razlog zašto se još izvodi je to što je na vreme prevedena i objašnjena na velikim svetskim jezicima.

Oduvek sam svestan da se deo stvari izgubi u prevodu. Stim mogu i da se pomirim. Uostalom, kako prevesti simboličke slike, metafore ilitezauruse… ima dosta toga neprevodivog ali uz sve to uz sve probleme sa kojima se prevodilac sreće jedna stvar je neupitna. Smisao mora ostati isti. Kakav je smisao prevođenja, ako smisao ne ostane isti? To nije identična misaona kopija.

Zašto se pisac trudio? Zašto je radio, stvarao ako njegove misli i reči menjaju značenje svakim prelazom iz jednog u drugi oblik.

Uostalom, dosta mi je onih koji misle da znaju ili razumeju šta je pisac želeo da kaže. Dosta mi je tumača. Kao mali morao sam u školi da odgovaram na ova pitanja. Neka budala uvrtela je sebi u glavu, arogantno naravno, da je dovoljno kadra da razume baš svaku reč, svaku misao i da je neophodno i deca  to razumeju. Terali su nas da pričamo o tome kako smo razumeli neki tekst, pa čak i da ga kritikujemo. Očekivali su da svako dete bude u stanju da bude verodostojan književni kritičar. Kakva arogancija. Kakva budalaština.

Nije onda ni čudo što se prevodioci ponašaju kao tvorci teksta. Kada svakoj budali dozvolite da pomisli da sve zna i sve može, onda je neminovno da ta budala pre ili kasnije to svoje pravo upotrebi na način na koji niste ni najmanje očekivali, a koji je razume se najgori od svih načina i čije su posledice dugoročne i nepopravljive.

Nisu samo prevodioci takvi. Tu je cela gamad raznoraznih stilista, novinara, reditelja, glumaca, kostimografa i scenarista, pa vaš rođeni agent, vaš izdavač sve do vaše publike koja takođe sa pravom koje im je proklamovano bespogovorno veruje da vas je razumela. Sećam se jednog Sabatovog romana, „Tunel“ u kojem on opisuje glavnog junaka koji je za života upoznao samo jednu osobu kadru da razume ono što je naslikao.

Danas je takva arogancija uobičajena. Danas svako misli da razume teoriju nastanka sveta, opštu teoriju relativiteta i sve filozofske pravce. Svaki dizajner obuće sebi daje za pravo da komentariše Rebranta ili Pikasa, a oni koji ne razumeju Pirandela ne libe se da kažu da je njegov komad besmislen i psihodeličan.

Moje knjige ionako nije lako čitati. Ne želim da budem poput većine i da mislim i osećam onako kako priliči. O svojoj realnosti, posebno onoj unutrašnjoj imam sopstveni sud koji ne zavisi od onoga od čega zavise životi mojih čitalaca. Interes nije ono što me vodi, čemu se pokoravam i što poštujem.

Moje reči su izraz mog bića. Onaj ko ih čita nije došao po sreću, došao je po istinu, na sučeljavanje. Sve što sam ikada pisao bilo je kao da se obraćam zidu. Kao da se ne obraćam drugim ljudima, već pre sebi. Na neki način moja slika u ogledalu.

Kažu da se poredim sa bogom. Verovatno su u pravu. Obojica imamo neko delo i ponosni smo na njega. Kažu da osećam prezir prema svima, da negde u najcrnjem kutku moje ličnosti leži sklupčana žudnja za moć… i da su moje osude ništa drugo do izraz te žudnje… i duboke frustracije što ne mogu da ostvarim svoje snove. Kažu da iz mene izbija gorčina i nezadovoljstvo koje iscrpljuje i nagriza psihu. Kažu da sam loš. I kao čovek i kao pisac. I još mnogo toga kažu.

Ali ništa ne kažu o tome da li sam u pravu ili ne. Da li je ono što govorim istina. Ništa ne kažu o tome kako je naporno i bolno pretvarati svoju egzistenciju u reči jer to ih se u ostalo ne tiče. Sam sam izabrao.

Niko od njih ne zna koliko je teško naći prave razborite reči i poslagati ih u suvisle i estetski doterane rečenice. Za njih lepota dolazi kao slučajna posledica nabrajanja. Kao statistička vrednost. 

Njih ne interesuje etika samo estetika. A i ona onakva kakva se njima čini podobnom. Ja očigledno ne živim u skladu sa moralnim normama koje se od mene očekuju. Ja sam problematičan i bundžija i neko ko stalno iritira druge. I kao takav nemam prava… nikakva prava… posebno ne ona koja sebi pripisujem.

Moraću da se promenim ili nestanem. Nema mi druge.

Zašto bi se oni prilagođavali meni? Moje je da se uklopim i pronađem svoje mesto. Pa i po cenu da se promenim do neprepoznatljivosti. Ili da ljude zamenim mašinama. Ovako pripitom to ne izgleda kao neka loša ideja. Roboti se ionako ne bune. I uvek urade ono što se od njih zahteva.  

Prevodilačka pomagala napreduju. Uskoro će početi i kontekstno da prevode. Za par godina skroz će iz oblasti komunikologije proterati ljude. A kad budu integrisana i sa prenosom osećanja ljudska intervencija biće skroz nepotrebna. To bi valjda trebalo da me raduje. Konačno će se svet osloboditi onih nepotrebnih hulja kao što je ona od jutros. Ljudi će moći neposredno i direktno da komuniciraju jedni sa drugima bez ograničenja koje im je bog naneo.

Eto, opet si izgubio Jehva. Sapleo si i razdvojio ljudske jezike zato što su počeli da grade vavilonsku kulu, verovao si da je to ljudima dovoljno velika kazna i da nikada više neće moći da se udruže u tako ambicioznim projektima koji podrivaju tvoju veličinu. Hteo si da zauvek ostaneš nedodirljiv i nedostižan? Pa prevario si se, evo slika te je opet sustigla. Ako misliš ovaj put da nam zagorčaš život moraćeš više da se potrudiš. Očigledno ovo sa podelom ljudi na nacije i jezike na kraju nije bilo dovoljno. Ljudi su osuđeni jedni na druge. Na kraju krajeva udišu isti vazduh, imaju iste vrednosti i žive na istoj planeti. Dok se to ne promeni svaki pokušaj samo je privremen. Ali ako se otisnu u svemir… e to bi možda moglo da stvari promeni na duži period. Ko zna? Možda će jednoga dana ljudi morati da nauče i jezike kao što su marsovski ili titanski ili neki drugi neljudski jezik koji potiče od sasvim drugačije civilizacije nego što je naša? Kako ćemo se tek sa njima razumeti kad nismo u stanju da se razumemo međusobom?

Ko zna… nisam prorok pa da uveravam sebe i druge… a i pogađanje mi baš ne ide od ruke, inače bi se odavno latio lutrije i Binga… ipak verujem da će se stvari odvijati ne baš povoljno po Boga i njegove vernike. Naročito ove koji su promašili vekove i počeli da veruju u dvadesetprvom veku. Možda to bude i posle mog vremena, ali biće to je sigurno. Konačno ćemo ih se osloboditi.

A onda ko zna, možda će pisci ponovo biti slavljeni kao tvorci. Uostalom, nisu li oni stvorili i ovog boga i njegove anđele? Nisu li oni proklamovali njegove vrednosti? Nisu li upravo oni stvorili i onu prethodnu naraciju u kojoj smo živeli? Ko zna šta će se stvoriti kada jednom pređu na globalne jezike?   

Sumerska glinena tablica ispisana klinastim pismom

Jezik znakova