Glas iz pustinje

(Priča o večitim neženjama, ili Gula, voleo bih da zavirim u tvoj mozak)

Tišina je bila nesnošljiva. Samoća takođe. Trebao mi je razgovor. Sa živim čovekom, ne sa sobom... Jednini koji je mogao da me raspoloži i razume bio je hiljadama kilometara daleko, u drugoj vremenskoj zoni, okružen peskom i mirisima jednog drugog sveta. Nije zvao već neko vreme. Izgleda da je i on polako odustajao od pokušaja da komuniciramo. Razlaz sa Voljenom je bio bolan. Trebala mi je tišina. Na kraju sam je i dobio. Svi su prestali da me zovu. Svi oni bili su i njeni prijatelji, a ona je uvek bila komunikativnija. Nije ni čudo što ih je sve privukla sebi. Čovek uvek na kraju dobije ono što je tražio. Dobio sam i ja. Tišinu.

Tišinu koja mi sad smeta. I od koje ne mogu pobeći. Nemam kud. Nemam kome. Gula je jedini koji bi sa mnom pričao, ali on je daleko.

A šta uopšte danas znači daljina. I da je otišao na mesec bio bi dostupan. Katar nije preko sveta, udaljen je samo 13 cifara. Vreme je da prestanem da se samosažaljevam i okrenem ih. Na kraju krajeva to je sve što treba da uradim.

Već dugo posmatram telefon. Nikada nisam do kraja dokučio tu spravu. Znam samo da je previše olako shvatamo. Život me je naučio da ne postoji opasnije oružje od telefona iza kojeg stoji strah, niti jače motivacije od glasa koji dopire iz slušalice kada u njemu leži sva naša nada. Ko bi to mogao da pretpostavi na osnovu njegovog izgleda. Obični uglancani komad metala i stakla, zaobljen i ravan, bez ikakvih izbočina osim oka kamere koja štrči sa zadnje strane. Skoro nevidljiva, a opet znam toliko onih kojima je donela neprilike. Neki su se zbog nje razvodili, jednan poznanik čak je tajno načinjene snimke te iste kamere platio glavom. Eto šta sve može da učini ta mala neugledna sprava.

Možda bi nešto mogla da učini i za mene... ako je jednom uzmem u ruke.

......

Dobro je što današnji telefoni traže samo jedan klik na kontaktu, da moram da okrećem brojeve kao nekad verovatno bi odustao posle trećeg. Ovako sprava sve uradi sama. Prolazi mi kroz glavu misao o tome kako tehnologija ipak olakšava život, čak i kad su ovako trivijalne stvari u pitanju.

-„Nismo se odavno čuli.“

-„Pa, bilo je i vreme da pozoveš“ Glas mu je bio promukao i umoran. Umorniji nego obično. Bilo je očigledno da odlazak u pustinju ne deluje baš stimulativno na njega. Ili je opet pio. Đavo će ga znati?

-„Neko mora da povuče prvi korak. Znam da ti nećeš, zato bolje da ja uzmem slušalicu u ruke.“

-„Nije baš tako. Nisam lenj... ali treba mi tišina... Obojici nam treba tišina.“

-„Meni je dosta tišine. Više bih voleo vrištanje. Bilo kakvo, samo da razbije tišinu.“

-„Teška misao. Znam kako ti je. Ni sam nisam monogo bolje.“

-„Znam. Ja bolje od drugih znam zašto ljudi ćute i zatvaraju se. Zašto beže od drugih ljudi. Tebi i meni je to izgleda suđeno.“

-„Ne verujem u sudbinu.“

-„Ne bih ni trebao. Ti si hrišćanin. Ja sam opet šaman. Ako ne verujem ni u nju, onda nemam više u šta da verujem.“

-„Ti i tvoje vile suđenice. Moram da ti priznam da ti zavidim pomalo. Tvoji bogovi ako ništa drugo barem su lepši od mog.“

-„Uvek si dobrodošao.“

-„Još ne. Moram da ovom mom pružim još koju šansu. Nikad se ne zna, kad bi mogao da proradi i obraduje me.“

-„Dobro je što još nisi izgubio smisao za humor. Nema nimalo ironije u tome što govoriš. Samo podsmevanje sudbini u lice.“

-„Neko od nas mora to da radi. Ti si zaljubljen u nju, pa ostajem samo ja.“ Trenutak prolazi pre nego što shvatim da ovo nije bila namerno ispaljena psihijatriska ocena mog duševnog stanja. Opet, ne može se poreći da moji prijatelji veruju da ja jesam zaljubljen u vile suđenice. Možda im ipak dajem previše na važnosti.

-„A šta ako mi ona jednoga dana ipak donese nešto vredno svog ovog čekanja?“

-„Poljubiću je mesto tebe.“

-„Bojim se da nećeš imati šanse. Ako dođe do razmenjivanja nežnosti sa vilama suđenicama, ja bih trebao da ima prednost. Ipak su one moje božanstvo.“

-„U svakom slučaju si u prednosti, ako se ovaj moj pokaže i dokaže, ja nemam nikakvu nameru da razmenjujem nežnosti sa njim. To bi mi bilo previše gej... bar za moj ukus“

Ćutimo.

Ispalili smo sve unapred smišljene fraze i opaske na račun verovanja onog drugog, i sad nam ne preostaje ništa drugo do da ćutimo. Nije da nemamo šta reći, samo ne znamo kako. Kako uopšte čovek u ozbiljnim godinama dođe u ovakvu situaciju da ne zna kako nešto da kaže. Bilo šta. Nemam nekih grandioznih misli, niti ikakve potrebe da ih razmenjujem sa nekim, ali nikada nisam bio ni od onih koji samo ćute.

-„Previše je skupo da samo ćutimo. Verovatno si hteo nešto.“

-„Ne, nisam. Ali moram da primetim da imaš zaista lepo mišljenje o meni kad misliš da te zovem samo kad mi nešto treba.“

-„Treba ti neko sa kim možeš da razgovaraš. Znam to, jer mogu da razumem ono što osećaš.“

-„Je l’ to znači da mi ti sad činiš uslugu?“

-„Činim je sebi.“

-„Dakle, ti se ne razlikuješ od mene.“

-„Ne.“

Opet ćutimo.  Vreme protiče sporo. Ili mi se bar tako čini. Presporo i preskupo, ako se uzme u obzir cena prekookeanskog inpulsa.

-„Imaš li nešto pametno što bi mogao da mi kažeš?“

-„Ne.“ Ne pomaže, ni najmanje. Bilo bi dobro da on počne konverzaciju. Izabere neku neutralnu temu i počne da priča. Tako bi bilo najbolje. On opet hoće da ja prvi progovorim. Kad bi znao makar šta.

-„Nemam želju da pričam o nečem pametnom. Pametne stvari su teške. Sad bih pre nešto lako.“

-„Lako je ženska kategorija. Ona za koju ja i ti još nismo kvalifikovani.“

-„Misliš? Pa dosada smo pokušavali samo kod teških žena. Možda bi trebali da promenimo kategoriju.“

-„Nismo dovoljno „teški“ za tu kategoriju. A i bolje da se ne lažemo, to nije naš svet, tu ne pripadamo.“

-„Pa izgleda da ne pripadamo ni među teške. Ja sam skoro pa izopšten, a ti četri hiljade kilometara daleko.“

-„To je samo privremena nelagodnost. To što sedimo na klupi ne znači da ne bi mogli da zaigramo ponovo za prvi tim. Koliko se sećam, znali smo da zabijemo po neki gol.“

-„Po neki gol? Okrenuo sve što je hodalo na dve noge. Neke i po više puta.“

-„Imao sam svojih momenata.“

-„Može se i tako reći.“

-„Tako ja vidim stvari.“

-„Ja ih više tako ne vidim. A ni ti.“

-„Ja nisam na klupi. Samo se zagrevam.“ Nisam pitao za šta. Nisam ni verovao, a nije ni on. Dođe trenutak kad čovek izgubi nadu. Pitao sam se je li to to? Imamo li još šta da očekujemo od života? Ima li svrhe da se nadamo?

......

Vreme je teklo sporo, ali smo se pomerali. Polako sam izlazio iz svoje čaure. Bar me je on u to uveravao. Nisam mogao sebi da priuštim da mu ni ovaj put nevrujem. Počeo sam da verujem. I da se nadam. Ko zna? Možda se stvari okrenu. Dobro bi mi došao jedan potpuni obrt radnje. Nisam navikao da gledam filmove sa gubitnicima u glavnim ulogama. Čak ni kada je to moj film... moj život... moje ja.

Kažu da vreme čini svoje. Lažu. Vreme ne menja ništa. Potrebno je učiniti voljni napor. A on će već vremenom učiniti svoje. Dati rezultat ili omanuti... kako god... trudili smo se... i vremenom... voljni napor počeo je da čini svoje. Razgovori su postali opušteniji. Lakši.

......

            -„Opet ti? Nećeš valjda sad opet da me smaraš sa svojim jadnim pokušajima da odvedeš neko žensko nedonošče u krevet.“

            -„Ja tebe? Koliko se sećam, ti si taj koji je doneo odluku da je dosta bilo sedenja na klupi i da je krajnje vreme da se vratimo u igru. Ti si taj koji je koliko juče sat vremena razglabao o tome kako mu je ispred nosa utekla neka klinka.“

            -„Samo se privremeno izmigoljila. Dovešću ja nju u red.“

            -„Ili njena braća tebe. Samo da te podsetim, da se Arapi nisu još toliko emancipovali da prihvataju usputni seks sa svojim sestrama i ženama. Mogli bi prilično konzervativno da gledaju na te tvoje pokušaje emancipacije njihovih žena.“

            -„Sa nekim opasnostima valja živeti. Inače je dosadno.“

            -„Meni nije dosadno.“

            -„Ako misliš na taj tvoj film mora da ti priznam da od kako sam čuo za tu budalaštinu, to mi je omiljena zabava. Zar ti nije bilo lakše da odeš i ženi u lice kažeš šta hoćeš? Ovako ličiš na bubuljičavog srednjoškolca nesigurnog u sebe, kojem je odjednom pala napamet spasonosna ideja kako da u krevet uvuče ženu koja mu se sviđa.“

            -„Ti misliš da je to jedini razlog zašto hoću da ga snimim?“

            -„Možda nije jedini. Ali je razlog i to dobar.“

            -„Otkud znaš da je dobar kad je nikada nisi video?“

            -„Za šta ti mene tačno smatraš? To što sam ja ovde ne znači da ne znam šta se dešava. Imam ja svoje ljude na terenu. Otkud ti to da ne znam kako izgleda?“

            -„Da znaš samo bi ćutao ili bi ti se već izmigoljila neka sitnica koja bi to otklrila. Dakle, iako pominješ svoje sveprisutne uhode sasvim sam siguran da nemaš pojma.“

            -„A što me ti nebi uputio u situaciju.“

            -„Dajem ti redovne dnevne apdejte, šta ti još treba?“

            -„Slika.“

            -„A zašto?“

            -„Pa ja bi da vidim kako izgleda žena zbog koje vredi izgubiti dva meseca na pisanje scenarija samo da bi se uopznao sa njom. Mora da je opaka riba kod koje nemaš nikakve šanse... ili bar ti veruješ da nemaš nikakve šanse... zato bi da vidim kako izgleda to čudo nebesko.“

            -„Nisam rekao da je čudo nebesko. A izgleda dobro.“

            -„Nisam od onih koji veruju na reč. Hoću dokaz.“

            -„To što ti nešto hoćeš neznači i da ćeš to da dobiješ.“

            -„Znaš da neću odustati. Na kraju krajeva, ako ti nećeš da mi je pokažeš, meni nije teško ni da pošaljem „uhode“.“

......

            Nije odustao sve dok mu nisam poslao fotografije. Nisam trebao to da radim. Opet, on nije od onih koji lako odsustaju, i nakraju sam popustio. Sad je bilo vreme da se suočim sa posledicama.

            -„Moram da priznam da nisi izgubio ništa od svog ega. Svi ti udari na tvoj ego, na tvoju muškost... kao da nisu ni postojali. Je li, jes li li ikada pomislio, bar za tren, da ne treba uvek da ganjaš najbolje ribe u moru. Mislim ima i drugih prisupačnijih komada.“

            -„A po čemu si ti zaključio da je ona nepristupačna?“

            -„Pa recimo, po tome, što si morao da napišeš scenario samo kako bi došao u priliku da razgovaraš sa njom. Meni to izgleda prilično prenategnuto. Žena je očito iznad tvog ranga.“

            -„Nisam morao. Sam sam odlučio da me to interesuje.“

            -„Stvarno? U četrdeset drugoj? Pa kako ti se ta potreba nepojavi ranije, nego baš nakon što si je sreo?“

            -„Neće jedino ona glumiti.“

            -„To je samo izgovor. Jadan, i ti to znaš. A siuguran sam da osim nas dvojice, to zna i ona. Mora da sad uživa što je u centru pažnje.“

            -„Ne znam.  Pitaću Ma.“

            -„Nećeš. Ali nema veze. Moram da te pohvalim. Ako ništa drugo, barem i dalje znaš šta je to dobro, nisi izgubio smisao za lepo, a to je pohvalno. Još da naučiš da to nije isto što i lako dostupno, i biće nešto od tebe.“

            -„Kako ti ono reče? Samo se zagrevam.“

            -„Prestani sa zagrevanjem i idi kod nje. Ništa ne možeš da izgubiš. Šanse da nešto dobiješ, su brat bratu, na nivou verovatnoće da se sutra desi novi BigBang, ali nikad se ne zna. Pokušaj!“ Ovo je bio dobar savet. Došlo je vreme da pokušam.

......

            -„Kakva je šansa da ubediš sestru da glumi u ovom filmu.“

            -„Ti si lud. Nikakva.“ Ma je bila i više nego odlučna po pitanju sestrinog agažmana. Ali ja sam ipak odrastao sa Gulom i naučio neke socijalne veštine. Bilo je potpuno nebitno da li treba da molim ili pretim samo ako time makar i za tren povećavam svoje šanse. Opredelio sam se za strategiju molećivosti. Ma je u svoju glavu uvrtila da sam ja „papučić“ pa je shodno tome ovo bila prikladna strategija sa najviše šanse na uspeh. Pripomoglo je i malo ubeđivanja.

            -„Daj mi jedan dobar razlog.“

            -„Ona nije glumica.“

            -„To je tehnikalija. Nedovoljno da se izvučete. Znaš da sam scenario pisao za nju.“

            -„To te niko nije terao.“

            -„To je već diskutabilno. Uvek me nešto iznutra tera da radim to što radim.“

            -„I šta sad očekuješ od mene?“

            -„Da je ubediš.“

            -„Mogu samo da pokušam.“ Mogao sam samo da se nadam da Ma misli ozbiljno. Nisam imao nikakve iluzije u pogledu toga šta bi Ma mogla da joj odgovori na moju ponudu, sve šanse su bile protiv mene. Ali ipak, čuda se dešavaju. Bar ponekad. Neočekivano, pokušaj se pretvorio u uspeh. Protivno svih očekivanja Ma je odlučila da glumi.

......

            -„Išao sam da na kafu sa Ma i Ma.“

            -„Zanimljiv razvoj događaja. Molim vas nastavite.“ Gula je bio oduševljen razvojem događaja.

            -„Pa nema tu mnogo šta da se priča. Upoznao sam devojku i objasnio joj zašto bi želeo da ona glumi u mom filmu.“

            -„I?“

            -„Pristala je.“

            -„I?“

            -„Pa nemam šta drugo da ti kažem. Išao sam na kafu, a ne u prosidbu.“

            -„U ovom slučaju je to skoro pa isto.“

            -„Kako li si samo došao do tog zaključka?“

            -„Osim što većina muškaraca uloži monogo manje intelektualnog napora u svoju prosidbu? Pa, da vidimo. Žena koja nikada nije glumila, kojoj se iznenada i bez najave neko prosto prostro pred noge, tako da može da ga do mile volje gazi, i zajebava ide na kafu sa tim jadnikom...

            kad malo razmislim,... možda je očajnik ipak bolja reč, dakle, ta žena ima savršenu situaciju da te zajebava kako god hoće, i to čak, u prisustvu svoje sestre, dok sa druge strane ti nisi u mogućnosti da joj bilo šta odgovoriš. Možeš samo da moliš i nadaš se najboljem... meni to prilično liči na prosjačenje.“

            -„Prosjačenje možda, prosidba ne. Budimo realni, još je prerano.“ Iako sam ovo izgovorio kroz smeh, znao sam šta sledi. Dobro sam predvideo njegovu reakciju. Sledćih pola minuta sa druge strane slušalice čulo se samo lagano pucketanje. Podrugljivi glas mog prijatelja skroz je nestao dok sam ja uživao u pomisli na to kako mu se sad mozak napreže da isprocesira upravo saopštenu informaciju. Trebalo mu je vremena pre nego se konačno opredelio za to kako da je shvati.

            -„Da nismo malo poranili dečače?!“

            -„To i ja kažem. Dakle, išao sam na prosjačenje, a ne prosidbu. To ostavljamo za neki sledeći put.“

            -„Jel ti to hoćeš da me srčka strefi?“

            -„Sumnjam da je tako nešto moguće. Za to je neophodno da imaš srce a ja sam se naslušao priča i priča ucveljenih devojčica koje su tvrdile da ga ti nikada nisi ni imao.... ili nisi pokazivao da ga imaš... bar prema njima.“

            -„Dobra stara vremena. Nedostaju mi, moram da ti priznam.“

            -„Zvučiš kao moj deda. Kad sam ga upoznao on je imao skoro osamdeset i koristio je istu terminologiju.“

            -„Ako misliš da će me ovaj lagani napad na moju ličnost zbuniti grdno se varaš. Ja nisam zaboravio ono što sam čuo pre dva minuta. Tvoj jadni pokušaj da mi skreneš misli podkopavanjem ega završio se jadno. Kao verovatno i tvoje upoznavanje sa starijom Ma. Zato bi voleo da se vratimo na tu temu. Verujem da imaš još toga da mi priznaš.“

            -„Šta bi mogao da ti priznam?“

            -„Sad kakd si je upoznao kakvi su ti utisci. Ili recimo kakva su ti očekivanja. Nemoj da mi kažeš da ih nemaš.“

            -„Utisci pozitivni. Očekivanja ne velika.“

            -„Koncizan kao i uvek. Opet to me sad ne zadovoljava. Moraćeš malo da mi elaboriraš to što si sad rekao.“

            -„Nemam šta da elaboriram. Bio sam na kafi ne na terenskom istraživanju. Ne znam šta bih mogao da ti više kažem.“

            -„Ti nikada ništa ne kažeš bez da nisi uspostavio neke uzročnoposledične veze. Kad kažeš da su utisci pozitivni to znači da ih je nešto izazvalo. Pitanje je šta?“

            -„Tokom zadnjih godinu dana snizio san svoja očekivanja kad su žene u pitanju. Očekivao sam da je i ona jedan od koraka u tom smeru. Iznenadio sam se,... prijatno osveženje, moram prizanti,... kada sam shvatio da uopšte nisam morao. Bar, ne sa njom. Ona nije korak u tom smeru, pre u onom drugom restauracije ozbiljne želje i očekivanja od jedne žene.“

            -„Dakle mala je pametna. To hoćeš da kažeš?“

            -„To sam uporavo rekao.“

            -„Meni to nije iznenađenje. I sestra joj pokazuje znake visprene inteligencije nije bilo razloga da ikada posumljaš da je nema i ona. Nešto drugo je u pitanju. Nešto što te očigledno oduševilo.“

            -„Koliko često ti se desi da ti neko postavi pravo pitanje u pravom  trenutku?“

            -„... i na pravi nači? Skoro nikad. Doživeo sam jednom, ali danas pre mislim da je to bila moja uobrazilja i da M. nikada nije bila takva kakvu smo je zamišljali. Hoćeš da mi kažeš da je to u pitanju? Ubola te? Ubola te pitanjem? To je stvarno retkost. Počinjem da joj se divim. Na tvoju sreću iz daljine, inače bi ti bio ozbiljna konkurencija“

            -„Ti? Sumnjam da bi mi ti ikada bio konkurencija?“

            -„Hoćeš da kažeš da mi nešto fali?“

            -„Ne. Hoću da kažem da si ti suviše lepo vaspitan za pokušaj da drugaru skineš devojku.“

            -„OPA?! Devojku? Ala brzo napredujemo. Mora da priznam da ovaj razgovor počinje da me uveseljava. Zanimljiv razvoj događaja. Molim elaborirajte.“

             -„Šta da elaboriram?“

            -„Ozbiljna želja, očekivanja, devojka... mnogo teških reči za nekoga ko ih ne koristi lako. Očigledno je da ti se sviđa.“

            -„To nikad nije bilo sporno. Samo mislim da ti previše značaja daješ pojedinim rečima i kao i uvek vešto ih izvlačiš iz konteksta.“ Već dok sam ovo izgovarao osetio sam nelagodnost. Nije proteklo mnogo vremena da shvatim i zašto. Sam sam sebe namestio na nišan. Bio sam izložen kao glineni golub i mogao da se nadam samo da nije primetio priliku, to je opet bilo malo verovatno. Ne za oratora njegovih sposobnosti.

            -„Vešt sam u tome? Pa hvala. Dobro dođe da me ponekad pohvale. Posebno kad pohvale dolaze od nekoga tako škrtog na rečima.“

            -„Ništa i drugi put.“ Već sam pomislio da sam dobro prošao i da nije primetio izloženost kada je nastavio.

             -„Nego kad smo već kod konteksta... znaš da me to uvek posebno interesuje... kako bi ga opisao?“

            -„Prijateljski, kolegijalni, ne previše usiljeni... skoro pa običan razgovor uz kafu.“

            -„Možeš ti to i bolje.“

            -„Dobro, ako već moraš da znaš. Mala Ma: ostavljala je utisak nekoga ko želi da pomogne kolegi; Velika Ma: nekoga ko čini sestri uslugu. Ne previše zainteresovano, svakako ne u početku, kasnije,..., pa rekao bi da se opustila i bila prirodnija, ali ne do mere da pokaže sopstveno ja. Do poslednjeg trenutka, postojao je neki grč, ili se to meni tako bar čnilo, kao da je na audiciji.“

            -„Stvarno? A bila je na neobaveznom razgovoru o tome kako treba da dobije ulogu u nekom filmu... baš čudno!“

            -„Nisam na to mislio. U pitanju je nešto sasvim drugačije.“

            -„Slušam.“

-„Njeno telo, kičma joj je svo vreme bila pod pravim uglom, ramena ravna, bez suvišnih pokreta, skoro pa aristokratski savršno držanje... nešto potpuno neočekivano moram da priznam... posebno jer se nikada nije bavila sportom.“

-„I šta iz toga zaključuješ?“

-„Shavatio sam, na primer, zašto je ona toliko zgodnija od sestre.“

-„Slušam.“

-„Clavicula“

-„Molim?“

-„Clavicula joj uvek stoji paralelno sa podom, normalno na kičmeni stub. To joj podiže ramena daje taj aristokratski izgled i čini neuporedivo zgodnijom od Ma. Kad malo razmislim, celo njeno telo stoji namešteno prema pravilima antičkih majstora. Ona je jedna živa skuptura. Kao da je neko oživeo kamen i dopustio mu da se kreće među nama... Osećao sam se malim i bezvrednim zbog toga... mora da se i drugi muškarci tako osećaju u njenom prisustvu. Mali i nedorasli...“

-„Zanimljiva opservacija. Mada sumnjam da se drugi muškarci time opterećuju... sumljam doduše i da su u stanju da primete te suptilne detalje,... mada, nikad se ne zna. Dobar opis. Dobro je  što tačno znaš da opišeš stvari. Lakše je primetiti šta ti se sviđa, a čega se bojiš.“

-„Zar to nije isto? Muškarac kao ja,..., „papučar“, mora da strahuje i divi se podjednako istoj lepoti.“

-„Kad bi ona samo znala... gde bi ti kraj bio....“

-„O... ona i te kako zna. Vrlo je svesna svog izgleda i toga kako deluje na muškarce. Mala Ma može samo da joj zavidi... i uči od nje.“

-„Još nešto? Pokreti, fascijalne ekspresije, oči... Šta su ti rekle njene oči?“

-„Ništa. Trudio sam se da ne buljim u njih.“

-„Zašto?“

-„Uvek ta priča o tome kako Srbi ostvaruju posebnu vrstu povezanosti kad se gledaju u oči. Ako sam nešto naučio od tih žena sa severa evrope to je da neprestano buljenje u nekog nije normalno, nije prijatno, da se čak samtra atakom na nečiju ličnost. Ljudi vole kontakt očima samo dok je on umeren, dok neko neotesano ne pokuša da se drugoj osobi približi piljenjem u njene zenice. Veći deo civilizovanog sveta to smatra nekulturnim i necivilozovanim. To je odlika „divljaka“ sasvim neprimerena nekome sa takvim držanjem.“

-„I ti si iz toga zaključio da je bolje da skrećeš pogled. Nije ti palo na pamet da ona to možda smatra podjednako nekulturnim i necivilizovanim?“

-„Ne vidim zašto bi to tako shvatala?“

-„Pa koliko znam o Ma, a Ma joj je sestra, one dolaze iz dela sveta koji je više vekova bio pod Osmanliskim uticajem. A tamo se izbegavanje pogleda oči u oči smatra slabošću, nevaspitanjem, bahatošću, nipodaštavanjem a da ne govorimo o tome koliko je to neprimereno ponašanje.“

-„Ma sebe ne smatra nekim ko je na bilo koji način povezan sa Osmanlijama. Siguran sam da i njena sestra misli isto.“

-„To kako doživljavaju sebe, nema nikakave veze sa tim kako doživljavaju tebe i tvoje ponašanje. Uticaj kulturoloških obrazaca opstaje dugo nakon što je njihov izvor nestao. Siguran sam da ti je zamerila, ili se bar zapitala zašto je ne gledaš u oči dok sa njom govoriš.“

-„Predugo si u pustinji pa si i na stvari počeo da gledaš iz tog ugla. Prenostiš obrasce ponašanja i izjedanačavaš ih. Mi smo u Evropi ti, bar trenutno sa Arapima, nije isto.“

-„Misliš da Arapska kultura nije ostavila traga na njoj?“

-„Zajebavaš me? Možda ima držanje antičke boginje i oči boje fjordova, ali sve ostalo na njoj, svaki deo tela, svaki pokret dolazi sa istoka. Njeni pogledi i pokreti pre nose mističnost pustinje nego Evropsku razboritost. Možda je rođena ovde. Možda je odrasla ovde, možda toga nije ni svasna ali ona je živi primer kurve Vavilonske.“

-„Kurve Vavilonske?! Nadam se da joj to nisi rekao.“

-„Nisam još. Ja ne mislim da je to nešto loše. Dovoljno si pismen da znaš šta to ime označava.“

-„To ne znači da bi ona to mogla da shvati... ili želela da shvati... Ja poštujem tvoje pretke i njihova verovanja, ali u toj zemlji pobedilo je hrišćanstvo i „Kurva Vavilonska“ je pridev sa negativnim značenjem.“

-„Nisam znao da su lepota i učenost pridevi sa negativnim značenjem. Eto, zašto ja nikada ne bih mogao da budem hrišćanin. Suviše ste formalni i u proseku krajnje nepismeni, tek svaki trideseti pročitao je bibliju, a tek svaki stoti pokušao da je razume. Za svaki slučaj nikom nije palo ni na kraj pameti da pokuša da pročita bilo koji drugi tekst, bez obzira koliko stariji, kompleksniji i suštinski ispravniji bio.“

-„Ja znam da je „Kurva Vavilonska“ opis koji vi šamani dajete Raheli, Lilit, Dalili, Sari, Hipatiji, Ksantipi, Aspasiji, Jeleni, Nefertiti, Salome,... i ko zna kome još. Znam i da je to počasna titula, kojom odajete počast vrlini bilo da je u pitanju slobodna volja, intelektualna britkost ili lepota, ali koliko njih još to zna? Zna li ona? Da sam na tvom mestu prvo bi razmislo kako bi ona mogla da shvati to ime. Ne bi se zaletao“

-„Znam ograničenja i ne kršim ih. Još nije vreme za rušenje uverenja ma koliko pogrešna ona bila.“

-„Trudi se da nikada ne kažeš nešto što bi moglo biti pogrešno protumačeno. Ljudi stvari tumače sa stanovišta svoje stvarnosti, ne korištenjem znanja koje nemaju.“

-„Ponavljam nije glupa. Zadivljujuće je inteligentna, dakle može da shvati kada hoće.“

-„Suština prihvatanja je uvek u tome da je privoliš „da hoće“!“

-„Sumnjaš u moju umešnost?“

-„Ako nastaviš sa ovakvim ispadima siguran sam da nećeš postići ništa drugo osim da ih obe iznerviraš. Ako ćeš već da joj udeliš neki kompliment potrudi se da bar bude prepoznatljiv publici kojoj se obraćaš.“

-„Rekao sam joj da je lepa... i zgodna... i simetrična...“

-„I kako je reagovala na ovo poslednje.“

-„Objasnio sam joj da je lepota u stvari simetrija.“

-„I kako je na to reagovala?“

-„Poput antičke boginje. Ostala je hladna i suzdržana.“

-„Ti baš znaš kako da upropastiš svoje šanse.“

-„Odlučio sam da se ne pretvaram. Od prvog trenutka sam bio ono što jesam, bez želje da se pretvaram da sam nešto drugo.“

-„Je si li ti normalan? Da li si ikada pogledao kako to rade druge životinje? Udvaranje je laganje. Besomučno laganje, umiljavanje, neprestano činjenje ustupaka. Ne mogu da verujem. Toliko puta si gledao „Opstanak“ i ništa nisi zapamtio.“

-„Nisam se udvarao, samo sam se predstavljao.“

-„Bezuspešno koliko vidim.“

-„Kako znaš kad nisi bio prisutan.“

-„Za razliku od tebe naučio sam da slušam kad mi se govori. Znaš li šta sad čujem?“

-„Ne.“

-„Gomilu nesuvislih izgovora i objašnjenja nekoga ko je skoro pa uveren da je sjebao stvari u samom startu. Na to mi liči sve ovo što mi govoriš.“   

-„A ako ti kažem da možda nisam?“

-„Morao bi da se potrudiš da me u to ubediš.“

-„Nema potrebe za tim. Vreme će već pokazati da li sam imao šanse i uprskao ih ili ih nikada nisam ni imao.“

-„Znači već si ubeđen da si propao i da nemaš nikakve šanse. Ala ti brzo menjaš mišljenje, da nisi možda odlučio da se reaktiviraš kao političar, čas pričaš jedno, čas drugo.“

-„Nisam razmišljao o tome.“

-„Ali o Ma očigledno jesi... i to podosta. Hajde pokušaj bar na tren da se nepraviš previše pametan i ispričaj mi pojedinosti o tome kako je cela ta stvar izgledala, možda onda zaključimo kave su ti šanse. Samo da se zna nudim ti svoje analitičke sposobnosti besplatno.“

-„Bolje da ti platim piće kad se vratiš.“

-„Ako već insistiraš.“

-„Dakle kad smo se dogovorili oko honorara hoćeš li već jednom da počneš. Živo me zanima na šta je to ličilo. I nemoj da mi preskačeš detalje samo zato što ti misliš da su nebitni.“

-„Da, mama.“ Duboko sam udahnuo i počeo da prepričavam događaj onako kako sam ga najbolje pamtio. Ako bi i preskočio neku pojedinost za koju je Gula smatrao da je bitna on bi me na nju vratio.

Izveštaj sam počeo od ustajanja iz kreveta. Nikada mi nije bilo jasno zašto je to bitno, ali ima onih koji smatraju da informacije tipa obrijan ili ne, izgužvan ili ne, predstavljaju nešto veoma bitno za žene pri odlučivanju o tome koliko im je neki muškarac prihvatljiv kao partner a koliko ne, tako da je bilo neophodno da i njih navedem. Gule me je poznavao veoma dugo i bio je i više nego upoznat sa mojim navikama kada je pegla i njena upotreba u pitanju tako da je činjenicu da sam bio „popeglan“ smatrao za jedan od ključnih dokaza da mi se Ma sviđa i više nego što bi (po njemu) trebalo.

Opis pomenutog događaja vremenom je sve više ličio na opis neke prirodne katastrofe napisan nakon što se desila. Primetio sam ovo još dok sam pričao, ali ovo nije bilo ništa novo za moje i Guletove razgovore. Godine treninga i rada u centrima za prevenciju prirodnih i industrijskih akcidenata očigledno su ostavile uticaja na to kako smo komunicirali. Koliko god se trudili da posao ostavimo u kancelariji i ne nosimo sa sobom, toliko nam se način izražavanja pa i analiziranja svakodnevnih stvari približio onom koji smo profesionalno koristili da smo i ovakve naoko beznačajne svakodnevne događaje analizirali na isti način kao i bilo koju drugu prirodnu katastrofu.

Analitičko sagledavanje svih uzroka i predviđanje posledica, simulacija putem scenarija i validacija alternativa sigurno nije uobičajen način na koji dva muškarca razgovaraju o poslednjem neuspelom pokušaju da se uvuku u nečiji krevet, ali nama je to bila uobičajena praksa i misao bliska našem umu da smo je se teško oslobađali čak i onda kad joj negde uopšte nije bilo mesto.

Šta da kažem? Nakon što sam ga uputio u postavku problema i dao najbitnije smernice i opise počeo sam da ređam informacije hronologijom njihovog dešavanja. Nisam imao previše sopstvenih zapažanja ili bolje trudio sam se da ih zadržim za sebe tako da sam mu govorio samo gole činjenice. Kada sam ih konačno sve izneo, on je razmišljao par trenutaka pre nego što mi je rekao da ih sve ponovim, ovog puta obrnutim redom.

Znao sam da mi ne veruje za sve što kažem, ali ova očigledna islednička tehnnika hvatanja u laži nije mi bila jasna. Pitao sam se šta li je to pomislio da sam ga slagao. Pošto nije ništa govorio saslušao me je do kraja, odnosno početka i počeo da se smeje. Moram da priznam nije mi bilo jasno zašto.

-„Šta je toliko smešno? Mislim, voleo bih da znam? Šta propuštam?“

-„Vremensku prognozu rekao bih.“

-„Ne razumem.“

-„Rekao si da je taj dan trebala da pada kiša i poneo si kišobran sa sobom.“

-„I dalje ne razumem.“

-„Dobro, onda ispričaj ponovo onaj detalj kada se upoznajete.“

-„Ne vidim šta je tu smešno.“

-„Ispričaj ga ponovo! Dakle, stojiš ti ispred kafića...“

-„Stojim ispred kafića i čekam da se pojave. One se pojavljuju i ja prilazim da se upoznam sa Ma. Ne vidim ništa sporno.“

-„Ja vidim.“

-„Šta?“

-„Ja stojim sa strane, ne zaboravi to nikada. Ja vidim sliku neutralno. Šta ja vidim? Tipa koji je nervozan i stoji ispred nekog kafića sa kišobranom u ruci, to još nije sve, kiša napolju još nije počela da pada, dakle držiš kišobran u ruci... pokušaj da se setiš kako“

-„Držim ga za rukohvat...“ i pre nego sam završio rečenicu slika mi je postala jasna. Kišobran držim ispred sebe, oslonio sam ga na zemlju, a desnom rukom pridržavam se za njega. Trenutak kasnije iza susedne zgrade pojavljuju se Ma i Ma, umesto da sklonim ruku ili podignem kišobran on ostaje jedan trenutak predugo isturen i spušten na tlo. Sve to vreme moja ruka mirno leži na njemu,.., sve do trenutka kada Ma ne priđe toliko blizu da ga prebacim u drugu ruku i gurnem u stranu. Tek tad pružam ruku prema njoj. Rukujemo se, opet mi se čini da držim njenu šaku koji sekund predugo i kad to shvatim konačno je puštam. Sve to vreme gledam je ravno u oči i smejem se više nego obično.... kao pravi šimpanza. Baš onako kako to National Geographic opisuje u svojim emisijama o parenju primata.

-„Kako si znao. Ovo čak i ja koji sam bio tamo nisam primetio. Kako si znao da se ovako odigralo?“ Gule svo vreme umire od smeha. Očigledno se dobro zabavlja.

-„Znam da slušam... a i predvidljiv si“ Nastavlja da se smeje dok tonem u sramotu. Jasno mi je šta on vidi. Obojica imamo previše prijatelja psihologa da bi mogao da nam promakne ovakav detalj.  Sa sigurnošću mogu da predvidim šta se sad dešava u njegovom mozgu. Shvatio je scenu onako kako je ja zbog njenog podsvesnog karaktera nikada ne bih mogao shvatiti i sad se zabavlja analizirajući je. Očigledno se dobro zabavlja računajući moguće ishode. Istovremeno, ja bi da propadnem u zemlju. Pitam se da li su i devojke to isto primetile? Smeju li mi se potajno i Ma i Ma?   

-„Slušaj. Moram da ti priznam nešo. Ovoga puta si nadmašio samoga sebe. Dakle ženu vidiš prvi put u životu a već se držiš za kurac. Stvarno si kralj! Ovo prevazilazi sve što si do sada uradio. Mislim znao si i do sada da zabrljaš ali ovako otvoreno pokazivanje namera, pa ovo ne rade ni napeljni srednjoškolci koji ne znaju ništa i misle da sve mogu. Odake ti samo ideja za ovako nešto.“

Sramota me je. Ne znam šta da odgovorim,..., ni njemu... ni njima,.., posebno njima.... ostaje mi samo da se nadam da nisu primetile...

Mozak mi cvili, osećam metalnu škripu dok korz fleševe analiziram svaki i najmanji gest koji je učinila Ma poslednjih dana. Analiziram sve više puta pre nego donesem zaključak da verovatno ništa nije primetila, jer da jeste, nečim bi se valjda do sada odala. Primetio bih podsmeh... ili možda prezir...

Više bih voleo prezir. Ne smatram sebe za nekog muškarčinu, ali ne volim kada mi se ribe podsmevaju. Doživljavam to nekako lično,.., kao neuspeh... kao nešto najgore što može jednom muškarcu da se desi...

Još jednom analiziram svaki detalj prošle sedmice pre nego što se vratim u realnost. Ne znam koliko vremena mi je trebalo za ovo, ali očigledno ne previše, jer se Gula još zabavlja ispaljivanjem otrovnih komentara. On baš uživa u ovome. Pitam se dokle će tako. Znajući njega verovatno doživotno, šta mi bi da mu ispričam sve ovo. Sad mogu da očekujem da me svakog mogućeg dana podseća na ovaj debakl...

Ili možda ne...

Ponovo uranjam u misli. Ovog puta analiziram događaje sa strane. Onako kako ih Gula vidi... onako kako sam ja trebao odmah da ih vidim. Onako kako ih sada vidim.

Jedan trenutak mi posebno privlači pažnju. Primetio sam to odmah, zato sam nesvesno skupio prste. Znao sam da postoji mogućnost da protumače moju gestikulaciju kao Gule, pa sam je donekle ublažio. Priznajem, da sam bio nervozan, i pomalo nespretan, da sam pričao previše i možda bio naporan devojci, ali nikada, ni za sekund, nisam bio neoprezan. Znao sam da postoji mogućnost da su gledale neku od popularnih serija koje govore o gestikulaciji i čoveka svode na nivo neverbalong govora. Govor tela već par godina bio je hit među mladima i valjalo je paziti na to šta gestikulacijom govorimo o sebi ili svojim namerama. Zato sam vodio računa o tome,...,

...a opet,.., onda kada smo seli za sto... ona nije vodila računa... ili nije bila svesna... onoga šta je njena podsvest odgovorila na moj vrlo drski seksualni upit... odgovorila je pozitvino... siguran sam u to... jasno sam video taj pokret... prepoznao sam ga... i odmah zanemario...

Ali sada... sada ga vidim drugačije... vidim ga u kontekstu u kojem treba da ga vidim... možda ona nije pokušavala da se igra mačke i miša sa mnom, možda nije od onih koje igraju igrice... možda čak nije ni svesna... konteksta... pravog konteksta onoga što je „rekla“... a ako je tako... ona je odgovrila pozitivno...

Opa, ovo je potpuno novi i neočekivan razvoj događaja... Hvala ti Gule. Ovo sam nikada ne bih primetio... ko bi rekao...

Počinjem da se kezim... samom  sebi, samozadovoljno se kezim... ko bi rekao... pa ja izgleda i imam neke šanse... e moj Gule, kad bi samo znao...

Tu misao zastaje i ja se vraćam u realnost. Istu onu u kojoj mi se Gule podsmeva. Istu onu u kojoj se u njegovoj glavi još vrti misao o nespretnom činu upoznavanja, u kome ja još uvek držim kišobran ispred sebe i nastupam poput  biblijskog proroka...

-„Mojsije....“ Pogrdni komentari, podbadanje i upoređivanje sa bibliskim pričama bilo je nešto što se moglo očekivati. Sada kada znamo u kom kontekstu je protumačen kišobran, dakle, kao Mojsijev štap, odnosno alegiriska zamena za polni organ, bilo je za očekivati da će me Gula izrešetati nizom provokativnih pitanja. Činjenica da nisam primetio da kišobran vizualno ima falusni oblik i da sam ga držao nespretno ispred sebe potpuno nesvestan mogućeg konteksta što se njega tiče nije imala previše uticaja. Uostalom, što se njega tiče, moja namera je više nego očigledna i providna, ako sam već hteo da se vadim na to da sam ga poneo jer je bila najavljenja kiša, kako to da nisam poneo neki manji sklopivi, koji sam mogao da stavim u torbu ili da ga držim u ruci. Ne, što se njega tiče, stvar je jasna i očita. I zaslužuje da me zbog nje ismeva... koliko god je to moguće...

-„Je li majke ti, jesi li ga možda držao i iznad glave? Mislim, nikad se ne zna? Ako već koristiš biblijske metafore nije li logično da onda pokažeš moć svog štapa, mislim onog sa kojim te je Bog opremio, na najbolji mogući način... a koliko se sećam u bibliji se to pominje kad Mojsije drži štap iznad glave... tada naši pobeđuju...“ Nova navala smeha govori da se moj prijatelj baš dobro zabavlja. Neka. Shvatam da se nije odavno zabavljao ovako dobro i puštam ga još neko vreme pre nego progovorim.  

-„Drago mi je da se zabavljaš.“

-„Misliš da ću da prestanem? Prijatelju upravo si napravio gaf koji se ne prašta i ne zaboravlja. Dokle god dišem ima da te podsećam na ovo. Stvarno si mi ulepšao dan.“

-„Drago mi je da sam to učinio bar nekom.“

-„O, ja sam siguran da si to učinio i njima. Koja je šansa da neko napravi takvu glupost u prvih par sekundi nakon upoznavanja? Jedan prema milijardu?... Verovatno manja. Kladim se da su devojke umirale od smeha kad su došle kući.“

-„Pod uslovom da su primetile.“

-„Ne zavaravaj se. Sigurno jesu.“

-„Meni se čini da nisu.“

-„Znam ja da bi ti tako više odgovaralo, ali budimo malo realni. Jesu. Spreman sam da se kladim u to.“

-„Stvarno? U koliko?“

-„U tvoju čast, obraz, samopoštovanje... sve ono što si sigurno izgubio... mislim da se ne lažemo, siguran sam da se devojke sada ludo zabavljaju prepričavajući svojim poznanicama i prijateljima šta je „onaj psihopata“ sad uradio. Verovatno si do sad stekao legendarni status. U normalnim okolnostima to bi pomoglo da oživiš svoj patetično jadni seksualni život, ovako, sad kada sve žene u Beogradu znaju koliki si manijak,..., pa,... bolje bi ti bilo da dođeš da me zameniš,.., možda još postoji šansa da u pustinji nisu čuli za tvoje ispade... mada,..., nikad se ne zna...“

            -„Drago mi je zbog tebe. Koliko vidim odlično se zabavljaš. Nisi baš u poslednje vreme,..., lepa promena... drago mi je da sam pripomogao.“

            -„I ja sam ti zahvalan. Odavno se nisam ovako smejao.“

            -„Ne bih da te prekidam u tome, vidim da uživaš, nego je li ti ikada palo na pamet da moja Mojsijevska pojava sa štapom u stvari i nije bila samo gaf za podsmevanje, da je možda imala i neki drugu ishod od mog pretvaranja u najkorišteniji predmet sprdnje u Beogradu?“

            -„To je malo verovatno.“

            -„Udovolji mi.“

            -„Dobro, pokušaću da budem ozbiljan.... Koliko je to moguće?“

            -„Šta ako je taj moj nesmotren podsvesni ispad imao jedan, da tako kažem, pozitivan ishod.“

            -„Kako to misliš?“

            -„Pa recimo da sam nakon toga ja kao slučajno provukao „pedalj“ a ona meni na to odgovrila „granicom bola“.“ Istog trenutka čuo sam kakko mu se glas menja i ton uozbiljuje. Znao sam da sam opet privukao njegovu pažnju.

            -„Hoću da čujem kontekst.“

            -„Neobavezno ćaskanje uz kafu. Ja i Ma, mala Ma, govorimo o stvarima sa posla, velika Ma sluša i ja onda nevešto pokažem pedalj. Istoga trenutka shvatim šta sam uradio i malo skupim prste, ipak ne povučem ih odmah. Par trenutaka kasnije ona uzima cigarete i dok pali šibicu nesvesno odgovara „granicom bola“.“

            -„Odgovara granicom bola?“

            -„Odgovara granicom bola!“

            -„Onda jednino mogu da zaključim da je ona uistinu prava žena za tebe. Odgovara granicom bola,..., bože, pa vas dvoje,... Znaš na šta liči ovo što si mi sad ispričao? Na šta me podsećate?“ Ćutim. Ne bih da ga prekidam baš me interesuje kako će sada da protumači ono što sam mu rekao.

            -„Ličite na dva modema. Još niste počeli ni ikreno da razgovarate, a već ste usaglasili protokole i pokazali jedno drugom sve značajne veličine... čisto da se zna... da ne bude zabune... mislim... ako je to uradila namerno, žena je kraljica, treba odmah da zaboraviš na sve druge obaveze i zaputiš se pravo prema njoj,..., ni sekund nemoj da časiš časa, ona je pravi izbor za tebe.“

            -„Pa pre samo par minuta govorio si o njoj kao o nekome ko mi se verovatno podsmeva.... Mislim koliko se sećam.“

            -„Kakve to ima veze? Da razjasnimo par stvari. Dakle, ti si njoj pokazao svoj organ ona tebi svoj, i to sve uz kulturan i neobavezan razgovor. Da li se u tome slažemo?“

            -„Na podsvesnom nivou, da. Inače smo bili sasvim normalni ljudi u sasvim običnom razgovoru. Ništa od pomenutog ne bi se moglo reći na nivou svesnog.“

            -„Dobro, vratićemo se na podsvesno. Razmenili ste bitne informacije. Ti si siguran da sad imaš čemu da se nadaš. Da nije tako ti mi nikada ne bi priznao ovo poslednje. Ili možda bi, čisto da se izvadiš i skreneš temu za razgovor negde drugde... ali priznajmo, to bi bilo jadno čak i za tebe...“

            -„Uvek sam kod tebe najviše cenio to što me istinski ceniš i poštuješ.“

            -„Takođe. Dakle, potoje dve mogućnosti. Ona je granicu bola pokazala slučajno, što jasno govori da joj se sviđaš, ili namerno, što govori da te je pročitala i da se zajebavala sa tobom,..., verovatno to još uvek radi,... ali ako je tako, ona je podjednako ćaknuta kao i ti pa je idealna riba za tebe. U pravu si, ne treba da je muvaš, ovu treba da oženiš,..., pod hitno,... Ako je ova druga stvar u pitanju, naravno.“

            -„Jel ti to mene ubeđuješ?“

            -„Ne. Samo analiziram.“

            -„Mnogi bi to smatrali vređajućim.“

            -„Znam da si ti iznad toga.“

            -„Je li kume, šta misliš je li i ona iznad toga? Mislim, kad joj budem ispričao o tome kako smo je analizirali i došli do zaključka da je ona prava,..., šta misliš kako će na to da odgovri?“

            -„Verovatno će nas obadvojicu poslati u pizdu materinu da tamo analiramo našu podsvest. Ali, ako je bar malo od ovoga što si mi ispričao tačno ti prijatelju konačno možeš da razmišljaš o ozbiljnom porodičnom životu.“

            -„Ali ja sam je samo jednom video.“

            -„Tehnikalija. Koliko se sećam uvek si govorio da ni tvoj pradeda nije upoznao tvoju prababu do onog dana kada ju je oženio.“

            -„Znaš, ponekad bi zaista voleo da zavirim u taj tvoj mozak da vidim kako radi. Kako spaja sve te nepovezive celine u jednu misao... i kako uspeva da druge ubedi da je misao koju im prezentuješ izvodljiva i ispravna.“

            -„I ja bih voleo to da znam, ali bojim se da će to za sad da ostane misterija. A znaš šta ne bih voleo da ostane misterija? Tvoje šanse kod Ma. Voleo bih da sad budeš čovek i pokušaš da privoliš devojku bar na prijateljstvo.“

            -„Ti neveruješ u prijateljstvo između muškaraca i žena.“

            -„Zato ti to i govorim. Budi jednom čovek. Pokušaj da je muvaš, ako propadneš bar ćeš imati najluđu priču o upoznavanju za koju sam čuo, ako ne, dobićeš mnogo više od onoga čemu se nadaš. Pokušaj. Toliko si već uprskao da više ništa ne možeš da uprskaš.“

            -„Drago mi je da čujem ove ohrabrujuće reči.“

            -„Šaljem te da bolje upoznaš ženu, ne na front. Ili ti hrabrosti imaš samo na frontu, a inače si kako to kaže mala Ma,..., papučar.?“

            -„Nisam papučar.“

            -„Onda idi kod nje.“

......

Poslušao sam Guletov savet i otišao kod nje. Bio je to najbolji savet koji mi je neko dao. I najkorisniji. Čovek ponekad treba da posluša iskrene prijatelje, koliko god da su ćaknuti i čudni.