 |
| Pećina Altamira u Španiji, (Foto: wikimedia.commons.org, Matthias Kabel) |
Retko odlazim kod brata. Nikada
nismo bili bliski. Ipak, rođenje jedinog naslednika naše loze nas je zbližilo. Dečak
je bio lepak koji me je vratio porodici... pa i životu... Možda i zato što
nikad nisam imao dece, i što je pitanje šta će iza mene ostati. Možda glas ili
reč ili predanje... Krv i meso teško. Ne sa ovom ženom. Ne, dok ona ima krila.
A ko sam ja da sa neba skidam anđele i vile, koje su tu bile mnogo pre mog
dolaska na svet.
Sviko sam se na tu ideju, sada je
podnosim mirnije. Neki kažu da sam se konačno pomirio sa sudbinom, a ja se sa
njom nikada nisam ni svađao. Valjda me je zato i izabrala za muža. Moja ljubav
bila je škrta i nemilosrdna kada su ljudski nagoni u pitanju. Ne zameram joj. Na
kraju krajeva, ona je boginja, a ja samo smrtnik, a opet njen muž, što se
vekovima nije desilo u našem plemenu. Zato je i
dolazak na svet sina prvenca mog brata predstavljao osveženje i preporod
onog ljudskog u meni. I zato sam mu zahvalan,... što me je spasao... barem onaj
moj ljudski deo...
Sinoć sam čuvao dečaka. Puštao
sam mu crtane filmove i pričao priče, a on ih je upijao kao što to sva deca
njegovog uzrasta čine. Bilo je dirljivo gledati kako se priče koje sam mu
pričao lepe i primaju u njegov mali intimni svet i kako ga šire skoro do pucanja.
Skoro da sam se bojao da ne preteram. Obećao sam njegovim roditeljima da ću mu
priče pričati postepeno, na rate, tako da mu bude lakše da ih shvati, ali on je
bio neumoljiv u svojim zahtevima, a ja slab na njegovu molećivost. Deca su
ogledalo neutoljive želje i iskrene potrebe da se svet sazna i oseti što pre,
da se stvari saznaju odmah, bez zadrške, i bolje je da pred tu želju ne
postavljate brane i rezerve, jer će ih oni sigurno porušiti. Bar je kod mene
tako. Iako sam obećao i postavio brane one praktično ništa nisu značile.
Svaki put kad bi me molio da
nastavim dalje da mu pričam, brana bi pala i ja sam umesto da ga oteram u
krevet nastavljao sa antičkim pričama koje su meni pričale moje majke kada sam
bio njegovih godina.
Sa oduševljenjem je gutao svaku
reč i uživao u uzbuđenju dok sam mu pričao o pustolovinama heroja. Mogao sam da
osetim kako se poistovećuje sa Prometejem, Odisejem, Parisom. Divio se Orfeju
zbog hrabrosti da siđe u Had, Jansonu da vodi Argonaute i Jeleni da krene za
ljubavnikom koji se usudio da sudi boginjama. Očarale su ga i priče o Herkulu i
Ahilu, ali izgleda da je u njima usred sve te epske hrabrosti heroja uspeo
prepoznati i zrno tame koje priče o svim velikim herojima nose. Zato me je
iznenadilo kada mi je na kraju večeri, dok sam ga uspavljivao, rekao da od svih
njih najviše voli Pandoru i Prometeja.
Svakom muškarcu, pa i onom koji
ima samo tri godine je lako da se poistoveti sa Prometejem, ali zašto je
izabrao Pandoru? Rekao je da je ona najbolja od svih, jer ona jedna nestašna
seka koja prkosi bezobraznom bogu i da puno liči na njegovu drugaricu Hanu koja
je kao i on ljubopitljiva i radoznala, i hoće sve da vidi i pipne. Pitao sam ga
zar ga ne brine to da radoznalost, ne naškodi Hani. Odgovorio mi je da ga to
brine, ali da je siguran da će on uvek biti tu za nju i da će paziti da joj se
ništa loše ne desi. Iz svega što je govorio videlo se da mu se devojčica sviđa.
Koliko je ta njegova potreba jaka video sam tek jutros kada sam ga doveo do
tobogana i ljuljaški. Dirljivo je gledati kako je predusetljiv i požrtvovan. Dovoljno
je samo to da je ona u blizini pa da se on transformiše i od vrlo zahtevnog i
energičnog drekavca pretvori se u povučenog i sramežljivog dečaka koji gaji
potajnu ljubav i nadu da će ga ona jednom primetiti. Gledajući ga nisam mogao
da ne prepoznam sebe,..., i nadu koju je Pandora poslednju otpustila iz svoje
kutije.
I ja sam se nadao, potajno,
godinama, da će me one primetiti,.., sve one... Devojčice koje su mi se
sviđale, devojke iz mojih tinejdžerskih dana, žene na pragu zrelosti... sve do
nje koju nikada neću moći da zaboravim... ili imam... to je usud braka sa
boginjom. Bogovi, u svojoj oholosti, ne
trpe bračna neverstva. Kad ne mogu da kontrolišu partnere, nije im teško da
posegnu za sudbinom. A od nje se već ne može pobeći. Ja to najbolje znam.
Ne bih voleo da dečak ima moju
sudbinu. Zahvaljujući obrazovanju i roditeljima, i devojčicama kojima teži
mislim da za njega ima nade...
One nade,.., iz Pandorine kutije.
One nade koju slavimo, kojoj se
divimo, bez koje ne možemo...
Bez nje ne bi bilo ni
samopoštovanja, ni želje, ni vere, ni bilo kojeg uspeha. Bez nje, ljudi bi bili
izgubljeni, slomljeni, osuđeni. Ali šta je iza svega? Koja se to crna slutnja
nazire u njoj?
Legende kažu da je ona, nada, ono
najbolje što je pomoglo ljudima da žive u ovom osakaćenom svetu u kojem su
njihova tela osuđena na propast, a njihovi napori zauvek izloženi eroziji
vremena, i u kojem nijadan napor nije ovenčan konačnom pobedom i boljitkom koji
se ne može razoriti i izgubiti svakog trena, pa čak i onda kada se u njegovo
očuvanje i prezervaciju toliko ulažemo. Svaki napor u ovom smeru je uzaludan. Ovo
je svet raspadanja i bola. Tako je skovan božanskim zakonima i dat Atlasu da ga
na svojim plećima nosi.
Priroda nema koncept nade i zla,
ona ima ograničenja iz kojih proističe bol, jad i patnja bića zarobljenaih u
njoj. Ali to je povoljna okolnost za nas. Zato što je život bol neživog koje je
postalo svesno sebe. Život je dakle bol, a opet najvrednija stvar naše
egzistencije. Ali i pored toga ne možemo da se nosimo sa njim bez nade. Nada
nam je potrebna. Nasušno. Kao vazduh koji dišemo.
Kažu da bol sopstvene
egzistencije lakše podnosimo sa nadom, ali da li je tako? Da nije možda upravo nada
najgora pošast koju je Pandora oslobodila? Ne čini li upravo ona da se
beskrajno uzaludno nadamo da će stvari biti bolje i da će se ljudi urazumiti, i
nije li ona osnovni krivac što ovaj svet posustaje pod naslagama đubreta i davi
se u haosu sopstvenih promašaja. Nije li ona krivac koji stoji iza svake olake
odluke? Nije li ona odgovorna za to u šta smo pretvorili planetu i šta smo
uradili sa svim drugim bićima? Nismo li se mi nadali da će se sve samo od sebe
srediti... i da će stvari ispasti dobro... nismo li prečesto godinama trpeli
tirane i plaćali tuđe račune samo zato što se nadamo da će se nešto promeniti i
da će stvari doći na svoje mesto...
Nije li nada krivac što je Hitler
došao na vlast? Nije li nada da će se promeniti, i da stvari nisu onako crne
kako izgledaju u stvarnosti kriva za koncentracione logore? Nije li nada kriva
za juriše goloruikih seljaka podno Staljingrada? Nije li nada da će u
drugačijem sistemu biti bolje, kriva za raspad istoka i milione onih koji su
patili? Nije li nada svaki put oborila berze i dovela do bankrostava,
samoubistava, siromaštva i kriminala?
Nije li nada ojadila ovaj svet
koji nazivamo svojim? Nismo li se svi nadali boljem životu? Nismo li se nadali
prosperitetu i bogatstvu? Uživanju?
Nije li nada poslednja laž
servirana Pandori,.., i nije li upravo
ona uzrok svog zla? Nadati se sebično, nije li to, jedina ispravna definicija
čistog zla.
A opet toj nadi se klanjamo.
I bez nje ne možemo.
Нема коментара:
Постави коментар