KeepWalking

„To je to. Njije se aktivirala. Zovite ga.“

            „Onu pijanu budalu?“

            „Njega.“

            „Opet je pijan. Nije pouzdan. Zar nemože to neko drugi?“

            „Ne može. Samo on ima mozak i muda za ovo.“

            Vrata se otvaraju i u sobu ulazi oficir bezbednosti. Uniforma mu je besprekorna. Lice zamišljeno i odsutno. Dok mi govori gleda kroz mene. Verovatno je negde u budućnosti, siguran. Daleko od opasnosti koja se nadvija. 

Odlazimo do vođe projekta. Osećam stezanje kao da me zidovi pritiskaju dok se premeštam iz jedne prostorije u drugu. Oduvek sam mrzio bunkere. Plašili su me njihovi tesni prolazi i zidovi koji se pripijaju uz telo. Ipak ovako ukopani u zemlju oni su jedini sigurni zaklon pred ogromnom snagom atoma koja će se osloboditi kad se bomba aktivira.

            Birifing je kratak. Eksplozija se nije osetila. Opet je zatajila. Nema šta da mi kaže. Jedan zabrinuti, odsutni pogled govori sve. Dok ćutimo osećanja me preplavljuju. Želio bi da odem odavde, da pobegnem. Svega mi je dosta. Ne želim ponovo da prolazim kroz ovo. Zašto bi uopšte to uradio? Ja nisam jedini koji je sposoban da to uradi. Nisam jedini koji zna da deaktivira, ipak samo mene zovu. Uvek isti izgovor. Ja sam već ozračen. Svi ostali nisu primili toliku dozu radijacije i nemaju znakove radijaciske bolesti. Ja sam već odavno na putu u smrt. Doza koju sam primio je smrtonosna. Jedino još moje raspadujuće telo nije to uspelo da shvati. Raspadam se spolja i iznutra, propadam već godinama ali ima još života u ovom telu koje odbija da umre. Ne krivim ga. Teško je umreti sa bremenom onoga što nosim. Odgovornost za postupke uvek leži na onome ko je najsvesniji. Mi smo izumeli bombu. Mi smo je sastavili i dali u ruke političara. Sada snosimo i odgovornost za ono što su učinili...i još više za ono što su u stanju da učine. Više se i ne pitamo ništa. Već godinama ni jedan fizičar nije vođa projekta. Za vođe projekata sada biraju stručnjake, tako ih barem zovu, koje su proizveli na vojnim akademijama. Ti ljudi su više vojnici nego naučnici. Njih neinteresuje fizika već efektivnost, operabilnost, raspoloživost, upotrebljivost...sve ono što interesuje vojne planere i njihove političke šefove. Ni ovaj nije ništa boji. Doveli su ga, nametnuli nam ga, nismo ga birali. Mi smo učili da se znanje deli, razmenjuje a on samo priča o bezbednosnim protokolima. Boji se da neko od tehničara ne sazna previše. Da se niko od fizičara neizlane u nekom bordelu ili kafani, ili da neupadne u kockarske dugove. Brine se i o meni... barem o mojim potrebama se brine, redovno dobijam lekove i medicinsku pomoć...ponekad okrene glavu na drugu stranu kada se zapijem ponekad mi čak i nabavi piće... nije fizičar, ali je dobar svodnik, koji svojim kurvama obezbeđuje ono što im treba...ili što bar one misle da im treba...

            Gledam ga. Snebiva se. Zna. Znam i ja. Opet ta potreba da se nalijem, pobegnem negde duboko u sebe i zaboravim. Ali ne mogu. Ni piće više ne može da mi pomogne. Usta mi se suše. Stežu se. Crvena flaša me privlači. Gledam ga još jednom. Ne može da izdrži moj pogled. Okreće glavu u stranu.

            Prilazim stolu i uzimam flašu da si naspem piće. Primećujem natpis: „Kip Wallking“. Kao da ga je neko sastavio baš za ovu priliku. U čaši nalazim spas. Nema hrabrosti, ali mi se bar ruke više ne tresu.

            Kao da sam nešto probudio u njemu. Nešto uspavano. Vođa sada govori brzo i odlučno. Govori o mogućim uzrocima, govori o opasnosti kojoj su izloženi vojnici u rovovima po obodu prstenova. Govori čak i o onome o čemu svi ćute. Govori o deci. Onoj jadnoj nevoljnoj deci koju su pokupili iz domova za retardirane i koju koriste kao zamorčiće u eksperimentima. Iako ih nikad nisam video u krugu u kojem smo pripremali bombu jasno mi je da sada sede negde vezani ostavljeni da umru kako bi se njihova tela kasnije mogla proučiti. Kako bi saznali sve o dejstvu radijacije. Oni su kolateralna šteta ovog rata. Njihove živote smo žrtvovali da bi spasili druge. Ne znam kako to njima objasniti. Ili barem njihovim porodicama koje lažemo da su umrli. Ne znam da li bi to iko i pokušao. Ne znam da li bi iko i slušao. Oni su laž koje se stidimo. Svi ih se stidimo.

            Alkohol je otvorio moje srce. Ja ih se više ne stidim. Žalim ih. I želim da ih spasem. Pitam se odakle dolazi ta snaga? Iz kojeg dela flaše dolazi ta hrabrost, ta iskrenost koja se javlja kad god popijem gutljaj pića?

            Ne govorim dok slušam. Već sam odlučio. Mnogo pre nego što sam i pozvan. Ustvari ja nemam izbora. Želim da se iskupim...Želim da sebi oprostim...Ako mogu...Ili bar da nađem neku utehu. Bilo kakvu. Ali gde da je nađem. U saznanju da nisam činio ništa loše? Tu sigurno nemogu? U laži da nisam znao? Da nisam mogao da pretpostavim? Da nisam mogao da poverujem? Ili u pokušaju da spasenje tražim u spasavanju dece koja su ostavljena da umru? Kako da slažem sebe da i ako ih danas spasim, da ih sutra čeka ista sudbina? Zar zaista verujem da će ih vratiti u bolnice ako danas deaktiviram bombu? Duboko u sebi znam razlog zbog kojeg sam pozvan. Ako je ne deaktiviram uslovi eksperimenta će biti promenjeni i rezultati neće biti validni...Spasavam ih da bi ih vratili u kontrolisane uslove eksperimenta. Spasavam ih da bi ih vratili na iste pozicije na kojima je određeno da umru. Pa zašto to činim? Zar verujem da je to ispravno? Da je neophodno? Da nemamo izbora? Da na taj način njihovim oštećenim životima dajemo smisao?

            Ne. Nije to. Želim da ovo uradim jer znam da ću možda sebi prekratiti muke. Jer znam da postoji realna opasnost od eksplozije. Jer sebe mrzim. Jer mrzim ono što sam postao. I svaki trenutak mog postojanja. Jena jedina misao, jedno osećanje. Mržnja. Prema sebi. Prema društvu. Prema laži. Prema svemu što sam dopustio...

            A ispod njega želja da budem ispravan. Želja da ispravim stvari. Da ispravim svoj život. Da ispravim ono što je postalo moje postojanje.

            Spasenje. Spas za sve što sam uradio. Čovek se nikada ne iskupljuje za zlo koje je počinio. Zlo ostaje zlo. Nisam se spasao. Nisamo zaslužio raj. Ne na nebu. Ali sam zato dobio pakao. Ovde na zemlji. Ali i u tom paklu još postoji mesto za samilost, mesto za ljubav, mesto za dobrotu...Ne mogu pomoći ovoj deci. Sve što mogu je da im omogućim još koji dan postojanja ovde na zemlji. Možda po još koji dobar obrok, o trošku države koja ih ubija...možda sebi olakšam postojanje barem na jedan dan...možda osetim neko zadovoljstvo u činjenici da sam im pomogao da još jednom ugledaju sunce...

            Kroz glavu mi prolaze slike prošlosti. Naviru i preplavljuju me. Sećam se svake probe – neuspešne. Svakog koraka ka bombi, svakog drhtaja tela koje se spušta ka upaljaču, svakog sekunda ispunjenog strahom i sumljom. I ogromne sreće samo zato što sam živ. Ali koliko god se trudio ne uspevam da se setim kako je sve ovo počelo?

            Bio sam inžinjer na razvoju bombe. Verovao da je ono što radim ispravna stvar. Sagraditi oružje koje nas uvek može odbraniti. Sagraditi bombu jednu jedinu koju ćemo baciti na naše protivnike i zaustaviti svo krvoproliće koje je rat doneo. Kraj rata. Svetskog. Svetski mir. Mir za sve. Svi smo to mislili. Svi koji smo znali.

            Kada je ekspoldirala, iz novina smo saznali stravični efekat koji je imala. Gledao sam slike svih tih ugljenisanih raskomadanih leševa. Svih tih sramnih i tužnih ostataka ljudi. Senke koje su ostale na stepenicama, na ulazima u zgrade i trgovima oko zgrade prefekture. Porušenu bolnicu iz koje su razbacana tela lekara i bolesnika.

            Užasno saznanje. Možda je rat stao, ali slike su jasno govorile kolika je bila cena. Naši političari su nas ubeđivali, da je ipak bolje što su je oni platili, i kako smo mi uradili veliku stvar, tako što smo pomogli zemlji. Bože, kako sam mogao verovati u tako nešto? Kako sam mogao verovati u tako očiglednu laž? Kako sam dozvolio sebi da se iza te laži sakrijem, i da pokušam pobeći? Od odgovornosti se može pobeći, ali ne i od onog ljudskog u sebi. Počelo je da me proganja. Nije se u meni probudila savest. Probudila se svest. Svest o tome kuda smo krenuli. Ista ona svest koja se probudila kod Hajzenberga. Ona koja nam neda da zakoračimo u zabranjeno. Koja nas čuva od nas samih.

            Za razliku od njega mi smo već razvili tehnologiju kada smo postali svesni. Mi nismo mogli da krenemo nazad. Morali smo napred. Morali smo zato što su nas terali naši političari. Rusi su razvili bombu. Zatim i ceo niz raketnih sistema kojima su nas mogli gađati. Nije postojala nikakva odbrana u slučaju napada. Jedini način da ih zaustavimo bila je ravnoteža straha. Tako su govorili. I mi smo ih slušali. Bespogovorno.

            Nikada se niko nije zapitao da li su Rusi svtarno bili pretnja. Da li su to bili krajem 40-tih ili su to postali 50-tih, ili 60-tih...ili možda nikada nisu postali. Ja sam fizičar i ne razumem se u međunarodne odnose. Ipak ne čini mi se verovatnim da nas je 40 ili 50-tih mogla napsati poljuprivredna zemlja, koja je tek ušla u proces industralizacije koja je uz to opustošena ratovima koje je vodila skoro neprestano tokom prvih 50 godina dvadestog veka. Čega smo se bojali. Njihovog sistema ili njihove tehnološke moći. I jedno i drugo narsatalo je tokom poslednjih godina. Rasla je njihova industrijska i ekonomska moć. Sa njom i popularnost komunizma. Ne razumem komunizam, ali nevidim zašo predstavlja opasnost kada je tako neefikasan. Pre ili kasnije urušiće se... protiv njega se ne treba boriti...treba samo imati strpljenja... Rusi su sami sebi najveći neprijatelji.       

Izlazim iz bunkera. Zaslepljuje me svetlo. Kako je divno biti na svetlu, čak i kada znam da sam izložen smrtonosnoj opasnosti...draže mi je biti na svetlu nego u klaustrofobičnoj tami bunkera. Razmišlja li iko kako bi izgledao život, barem oni poslednji dani onih koji bi zahvaljujući bunkerima uspeli da prežive prvi udar? Posle kog vremena bi poludeli ili se poubijali u polutami halogenog osvetljenja?

            Znam da se sada i bunkeri prave seriski kao i automobili ili pljeskavice. Cela Nemačka načičkana je bunkerima za zaštitu i boravak u slučaju atomskog rata. Kao da nije dovoljno što smo ih sravnili sa zemljom i ekonomski uništili u prošlom ratu sada smo morali da ih pretvorimo u liniju razdvajanja potencijalnog atomskog sukoba. Naterali smo ih da veruju da su zaštićeni ako budu pod našim štitom. Naučili smo ih da veruju u naše prognoze...čak smo ih ubedili da je bolje i da žive kao krtice nego da umru kao ljudi... Život je život. Život je neprikosnoven ali vredi li živeti na 200 kvadrata betonskog bukera, u kome se koriste samo suve namernice, čuje samo zvuk ventilatora i mora reciklirati voda. Vredi li život koji je osuđen na večni zatvor pokušaja da se živi? Je li možda bolje predati se? Živeti pod ropstvom, komunista ali ipak na suncu? Ne znam kako da odgovorim na pitanja koja si postavljam. Svao uostalom mora sam sebi da odgovori na pitanja o tome kako živeti... ko sam ja usostalom da sudim o vrednostima života...ja samo zanam da pravim bombe..i da ih usavršavam. Ako se svi naši stručnjaci slažu da je bolje živeti u bunkeru nego u robstvu meni ostaje samo da im verujem. Uostalom i oni meni veruju na reč kad su u pitanju nuklearne reakcije. Moje zanje je garancija da znam o čemu govorim. Verovato i oni znaju ponešto o životu što ja još nisam dokučio. Verovatno je život svetinja koja se mora održati po svaku cenu. Pa makar i po cenu života u bunkeru. To je budućnost Evrope. Svo svetsko oružje skoncentrisano na jednom mestu.. Najstarija civilizacija, kolevka svih kultura, majka sve svesti okupirana je oružjem koje niko ne želi da upotrebi, bar tako kažu... pitam se da li bi sve ostalo na rečima ako bi neko popustio u ratu nerava i odobrio upotrebu arsenala....

            Ali Evropa je daleko, danas moram da mislim na druge stvari. Ponovo krećem na put bez povretka. Sunce je već visoko i uskoro će nemilice da prži a ja opet moram da prepešačim 30 milja pre nego što stignem do tornja. Nervira me to što ne mogu sa sobom da ponesem ništa osim malog ranca. Više bi volio da mi daju neku putnu torbu u koju mogu da potrpam sve svoje stvari, barem ono što je preostalo, pa da krenem. Onda ne bi morali da se muče i da ih uništavaju ako poginem. Jednostavno bi sve evaporiralo i ne bi morali da se muče i da zakopavaju moje prnje. Ali, kao i sve u mom životu i ovde se umešao onaj glupi protokol i ja ne mogu da ponesem svoje stvari. Mogu samo da ponesem flašu vode i plastični alat.. Sečice i šrafciger....i ništa više.. čak ni flašu „šetača“ ne mogu da ponesem. Nije po protokolu.

            Pa kad nije po protokolu onda ćemo malo da se odmaramo. Protokol ne kaže da odmah i neodložno svom svojom snagom moram da koračam ka tornju. Protokol predviđa i da se čovek uplaši. Zato nas je nekada  i bilo više. Samo sam ja ostao. Sedam na pesak dok mi slike naviru.

            Bili su to dobri momci. Uvereni. Naučnici koji su verovali da ono što rade ima viši cilj. Kada je Rendžer zatajio sami su se prijavili da pokušaju da je deaktiviraju. Tada nije ni postojao protokol za postupanje u slučaju ne paljenja bombe. Nismo znali ni šta sve smemo... Išli smo u grupi punih 18 sati da bi se ja i Petar popeli na toranj. Tek kad smo deaktivirali bombu i kad smo napravili rekonstrukciju shvatili smo šta se desilo i šta se sve moglo desiti. Niko se nije setio da metalne kopče na našim kaiševima mogu da dovedu do aktivacije, ili da smo obavezni da se razelektriemo pre nego pokušamo da odspojimo osigurače... nismo znali ni šta je neophodno od zaštitnih mera... imali smo sreće da je neaktiviramo ali ne i da ne platimo cenu neiskustva. Radijacija nas je već načela. Nisam siguran da li nas je tad načela ili smo plaćali danak projektu Manhattan. Ni tada se nismo štitili. Mislili smo da su procesi radijacije ograničenog dejstva..Kako smo se samo prevarili. Dejstvo radijacije je sve, samo ne ograničenog dejstva. Telo uvek trpi posledice i nemože se regenerisati od posledica...

            Umirali su u mukama. Smrt ih je kosila kao snoplje. Jedan za drugim odlazili su moji prijatelji iz projekta Manhattan, zatim i oni iz Rendžera, pa iz Bastera, pa redom...svaki projekat nosio je svoje žtrve...Samo mene nije još odneo. Moje je telo trula ljuska, ali otporna. Iako se raspadam i trulim još se držim na nogama.

            Razboleo sam se odmah, bolest mi je napala telo. Gudtina kostiju se smanjila i kosti su mi postale krte i lomljive. Koža je potamnila i počela da se ljušti a kosa da otpada. Svakoga dana sve sam više ličio na strašilo, a sve manje na čoveka. Ipak, nije mi to teško padalo dok sam imao nju. Iako su mi svi pričali kao je žena balast, i da nemože biti velikog naučnog postignuća kod onog ko se prepusti porodičnom životu, istina je da bez nje nikada ništa ne bi uradio. Moj život bi možda bio ispunjen labaratoriskim uspesima, ali bio bi život pacova. Tek kad sam nju upoznao imao sam razlog da radim. Uzimala mi  je vreme. O da...Ali znala je da ga fino i neprimetno krade, i znala je da ga obogati. Da, žena obogaćuje život. Zašto onda nama stalno govore kao je prepreka, zašto se svi u naučnoj zajednici trude da prikažu ženu kao prepreku na putu blistavih ostvarenja... Kažu da žena, porodica, društveni život predstavljaju zločin pred inteligencijom, znače otimanje vremena i posrtanje na naučnom putu, ali kakav je život bez njih...

            Samo samac koji je ostao bez ženske ljubavi i podrške može da razume značaj običnih stvari u životu. Pre nje nisam živeo. Ni posle nje. Bio sam bespolna osušena čaura. Nekada se iz nje razvije nešto veliko ali ne uvek. Toliko je žudnje za otkrivanjem ostalo u meni da i sada radim ovaj posao iako mi se gadi. I dalje sam spreman da tragam za istinom ma kakava da je... I dalje na putu preispitivanja i prosvetljenja... Tragam... Ali nevoljno...Tragam...a bojim se šta ću pronaći...

            Dok sedam ispred bunkera naviru sećanja. Sećam se kako sam je izgubio. Kako sam ugasio ljubav. Zanemarivanjem. Kada me je bolest načela ja sam se povukao. Prestao sam da komuniciram. Povukao sam se u sebe i tražio odgovore na pitanje Zašto se sve baš ovako izdešavalo u mom životu. Nisam je više video. Nisam je više čuo. Bio sam tu, bio sam prisutan ali ne i pored nje. Na sve njene molbe, na sve pokušaje da me trgne iz letargije ostao sam hladan i odbojan. Nedokučiv. Smatrao sam da nemam prava da je uništim. Znao sam da bolest nije prenosna ali da će se ako ostane u nojoj blizini razboleti. Svakoga dana donosio sam sa sobom smrtonosne doze sekundarnog zračenja. Nisam želio da i njeno telo počene da propada. Nisam želio da vidim kako joj opada kosa ili se ljušti lice. Suviše sam volio to telo. Nikada nisam pomislio na nju. Na to kako joj je uz mene, koji neprogovaram, ljutog i besnog na sebe i svet oko sebe. Nosila se sa mojim besom dok je mogla. Kada više nije imala snage napustila me je. Sećam se i poslednjeg poziva. Molila me je da ostavim sve, da se povučem, da se posvetim sebi i prestanem da dozvoljavam kravatiranim idijotima da me iskorištavaju, pozivajući se na patriotizam i visoke moralne ideale. Slušao sam je dok je na radiju odjekivao jedan drugi govor. Reči su se pretapale jedne preko drugih. Osećao sam njene suze ali čuo samo: „I have a dream...“.... Umesto da poslušam njen poziv sopstvenog života, poslušao sam njegov poziv jednakosti i pravde. Tako sam izabrao Martina Lutera Kinga. Crnca iz Atalante koga nikada nisam upoznao ali čije ideje jesam čuo i prihvatio. A izgubio sam nju, sa kojom sam delio dobro i zlo, koja me je podržavala, koja se za mene borila i kada sam od sebe odustao i u kojoj je ostalo sve dobro koje će nakon mene ostati. Ako me se ikada iko bude sećao sećaće me se zbog nje. Ako ikada iko bude progovorio biće smaknut. Bezbednosne agencije sigurno neće dozvoliti da se sazna da su bombe znale da zataje i da je postojao čovek koji je bio spreman da ih deaktivira. Kada umrem nestaće i priče o meni. Ne žalim zbog toga. Ne žalim ni što nisam iza sebe ostavio potomka...preveliki bi mu balast natovario na leđa... žalim što je nisam čuo...što je nisam izabrao...što sam dozvolio da ode... što sam više volio ljude, koje nisam nikada upoznao, od jedninog ljudskog bića koje mi je bilo blisko... Zašto nisam mogao da budem sebičan kao drugi ljudi... zašto sam dopustio da moj talenat zauvek postane moja kob? Zašto nisam izabrao nju? Zar je bitna nacija? Zar je bitna država? Ili društvo? Koje od ovih besmislenih izmišljenih pojmova treba poštovati više od sopstvenog prava na sreću? I zašto? Kada bi samo mogao da vratim vreme.... kada bi mogao da kažem NE.... da nikada ne pokažem sve svoje talente, da ih ne stavim u ruke države i društva, već sebično iskoristim za sebe i svoju sreću... kada bi samo mogao... sve bi učinio drugačije...sve bi učinio za nju....

            Iz bunkera izlazi vojnik. Mlad je. Na licu mu se vidi strah. I on je kao ja. Sme da stoji pred razarajućom snagom prirode, ali ne i da kaže NE svom pretpostavljenom. Trese se dok govori. Pita me zašto ne idem. Bez da ga udostojim pogleda, odgovaram da mi treba boca „šetača“. Ako je ne dobijem nek poruči svojim starešinama da ću da prilegnem i da se odmaram. Bez flaše neidem. Ni korak neću napraviti. Odavno već piće ne može da mi ulije snagu ali bar može da mi olakša tugu... pijem zato što ne mogu da zaboravim a ne zato što nemam hrabrosti da se suočim sa strahom... Čega uostalom imam da se bojim. Umreću. Pa šta? I svi drugi će umreti. Pre ili kasnije, svima nam je suđeno da umremo. Nismo sazdani za večnost.  Kao i bombe koje pravimo i naš materjal se raspada i dezintegriše. Na kraju postane neupotrebljiva, baš kao i naše telo... Sazdani smo od istih atoma...Za nas važe isti prirodni zakoni. Porast entropije je jedini univerzalni zakon prirode.

            Ponovo se otvaraju vrata. Opet onaj isti vojnik. Donosi mi flašu. Uzimam je. Negovorimo ništa. Podižem se i krećem...čujem škripu metala o metal. Vrata se zatvaraju za njim. Ostajem sam sa flašom.

            Izlazim iznad nivoa ukopanih rovova. Bunker se više ne vidi. Ostao je iza mene...Zatrpan je zemljom i peskom i sve što se sada vidi je odsjaj od metalnih vrata. Poslednja udaljena veza sa realnim svetom. Uskoro ga neću više videti. Sve što mi preostaje, sada je crveni pesak pod nogama i brojna uzvišenja nastala kao posledica predhodnih proba. Kud god se okrenem oko mene su zatupaste kupe. I krateri. Na ponekoj od kupa još se vidi vrh tornja. Sjaji poneka ploča...Uskoro će i njih zatrpati. Konačno su shvatili da je sekundarna radiacija previsoka i da moraju da sahrane u betonskim sarkofazima duboko ispod zemlje sve kule preostale od predhodnih eksperimenata...sve ostalo je već pod zemljom.

            Kako samo sablasno izgleda ovo mesto. Pitam se hoće li i zemlja jednoga dana ovako izgledati? Hoćemo li to dozvoliti? Ili ćemo na vreme sprečiti naše političare da prirodu pretvore u ovakvu nakazu. Nigde u okolini nema zelenila. Znam da postoji neposredno oko tornja ali još sam daleko i ne vidim ga. Nigde trave. Nigde drveća. Nigde vode. Sve je isušeno. Pustinja.

            Kako je samo sablasna ova pustinja. Umesto brda od peščara, umesto erozijom i vertom nastalih oblika, ovde imam samo neprirodne kupe. Već na prvi pogled, kada se zagledaju, vidi se kako je materijal tekao kada se uzdizao. Tragovi tečenja nisu nestali. Brda izgledaju kao divovske, neobrađene, staklene činije, koje je majstor tek izvadio iz peći i postavio u kalup. Svud okolo samo tragovi visoke temperature ostavljeni na pejzažu koji ubija svaku želju za životom. Nema ničega. Samo ostaci puteva za snabdevanje. Porušene zgrade, koje su služile za ispitivanje. Zidovi podignuti naoko bez smisla i reda. I tragovi rovova po perimetrima zona. Sablasan putokaz smera u kojem ide čovečanstvo.

            Moram da prekinem da razmišljam o tome šta vidim. Moram da se isključim i skoncentrišem samo na to kako da najbrže dođem do kule. Ovako bez kompasa nije lako kretati se po terenu. Srećom neko se setio pa mi sada označavaju rutu i markere koje treba da pronađem. Iako se nije desilo da nekada magnetno polje izazove skok elektriciteta i aktivaciju bombe ipak se trude da sklone sve elektromagnetne materjale. Predostoržnost je ipak neophodna kada je u pitanju  nešto ovako opasno.  Čak su i sa šetača skinuli metalni čep i zamenili ga pampurom. Predostrožnost je sve. Samo nas opcesivna operznost i inteligencija drži nad provalijom u koju možemo svakog trenutka propasti. Tako je to sa nuklearnim oružjem. Bez strogih protokola, bez opcesivnog istrajavanja na bezbednosti svakog trenutka neko može aktivirati neku od bombi. A onda ona druga strana može to pogrešno protumačiti i pokrenuti svoj arsenal. Sada čak jedni drugima najavljujemo porobe. Čak i kada su na sopstvenoj teritoriji. Kao da ona druga strana ne može odmah proveriti šta se desilo? Kako da ne može sama da utvrdi... Ipak protokol je dobar. Tako ćemo znati kada dođe do neplaniranih eksplozija. Tako smanjujemo tenziju...neprijatelju i svetu pokazujemo dobru volju...i zube!

            Smelo koračam. Punom snagom. Ipak sporo se krećem. Koliko god se trudio karta ne laže. Na njoj uvek lako mogu da proverim koliko sam zaista prešao. Tek kad čovek hoda dovolno drugo može da primeti da pored kupa postoje i bezbrojni krateri. Između njih beskonačna mreža zemljanih puteva. Krećem se samo označenim putevima. Svako skretanje sa puta moglo bi da me uvede u zonu povišene radijacije. Ne brine me smrt, koja bi mogla da me zadesi. Više me brine to kako bi se telo ponelo. Možda bi prevremeno izgubio snagu. Možda ne bi mogao da stignem do cilja. Ako se to desi uzalud sam izlazio. Neko drugi moraće da krene ponovo. To nebi želio. Ako ja već moram da umrem na ovakav način, ne bi želeo da nekog od kolega zadesi ista sudbina. Barem ne od onih mlađih. Za njih još ima nade.

            Upozorili su me da neskrećem sa glavnih saobraćajnica. Zemlja je izrovana od ranijih dubinskih proba. Statika je promenjena. Mimo puteva niko ne zna nosivost tla. Zemlja lako može da se uruši primajući me u svoja njedra. Ovako slab nikada ne bi mogao da izađem iz kratera. Bio bi zarobljen. Kao elektron u potencijalnoj jami. Kao Satana u paklu. Možda bi to bila pravedna kazna za mene. Možda bi bila dobra opomena, onima, koji žele da se igraju boga. Možda....

            Ne mogu više da pešačim. Moram da predahnem. Usta su mi suva i puna peska. Čemu šetač ako ga ne ispijem. Gledao sam reklamu za njega. „Keep Walking“ Čovek u pustinji čeka prevoz. Proed njega prolazi život. Opsanosti. Radost. A sve što on želi je dobar gutljaj. Dobra reklama. Ne znam za ostale. Meni se sviđa. I odgovara onome što vidim. Onome gde sam. Jedino je glumac u reklami mlad, a ja sam olinjali starac koji se nadvija nad kraterom. Ogromna razvaljena rupčaga. Sve što vidm ispred sebe je rupa. Velika, koliko ona na mojoj duši ili možda ona na telu ćerke pokojnog kolege.

            Ni naša deca ne mogu da nas smisle. Ne mogu da nam oproste. Ne mogu sebi da oproste. Kao da su oni krivi što su imali takve roditelje. Ona je imala dobrog oca. Bio je dobar i povučen čovek. A ipak obe ćerke su mu postale kurve. Jesu li one krive što snimaju porno filmove. Da li ih je neko pitao odakle taj poriv za samouništenjem? „Tamo gde je more najdublje“ – Moana, kakvo ime za kakvu ženu. Voda uvek predstavlja emocije. Kakve to emocije pokušava da sakrije ispod svoga imena. Hoće li svi naši sinovi biti kriminalci? Hoće li sve naše ćerke biti prostitutke? Je li to dovoljna kazna? Trebaju li da je plaćaju naši potomci? Zašto kaznu ne platimo sami? Zašto smo navikli da kazne prebacimo na one, koji dolaze posle nas? Zašto nas neinteresuje kakav svet ostavljamo potomcima? Zašto je naša sebičnost tako velika, da smo i rođenoj deci spremni da oduzmemo ono što smo sami nasledili? Celog života upinjemo se da stvorimo kapital koji ćemo im ostaviti, ali uopšte ne vodimo računa o tome, kakav svet ćemo im ostaviti. Šta vredi kapital, ako će živeti u bunkerima ili u razrovanom svetu kao što je ovaj? Može li kapital nadomestiti biološku raznovrsnost ili ležanje na suncu? Kada bi manje žudili za kapitalom, manje bi trošili fosilnih goriva, manje zagađivali, manje krčili šume, manje vodili ratove, ponašali se manje rasipnički...

            I ako budu najgora moralna đubrad, ako posrću na svakom koraku i dalje će biti naša deca i mi ćemo im to praštati. Zašto? Zato što ćemo postati svesni šta smo im sve pooduzimali, čega lišili iz sebičnih razloga. Šta vredi naša osuda? U čemu je njeno ishodište? Pa svaka prostitutka je bolja od nas? One prodaju svoje telo...one ne škode nikome osim sebi...mi prodajemo tuđe živote, i snove, i prava, mi prodajemo strah nad kojim gradimo imperije... kakva je razlika između toga da nekog ubijemo, bacanjem bombe i toga da mu ograničimo slobodu kretanja i aktivnosti, pozivajući se na stravična razaranja, koja mu naše oružje može učiniti...

            Govorimo za sebe da smo humani. Da smo zaštitnici prava i slobode. I demokratije. A ustvari smo siledžije, koje tuđoj deci otimaju užinu, snove i prava. Jedini problem koji nas muči je gomila drugih siledžija.

            Dosta mi je buljenja u rupu. Dosta alkohola. Nisam utolio žeđ. Samo sam se zgadio. Samom sebi. Lakše mi je kad hodam. Znoj mi se sliva niz lice. Upada u oči. Neda da razmišljam. To je dobro. Dobro je nerazmišljati... ili barem razmišljati kratkoročno... samo tako mogu da preživim u ovom svetu. Samo tako mogu da mislim o tome kako da deaktiviram bombu. Zato hodam. Umor će me već stići.

            Sunce polako zalazi. Sada više nije tako nesnosno vruće. Košulja mi je mokra. Preznojio sam se toliko puta. Smrdim kao tvor. Ipak ne smeta mi. To je moj miris. Miris raspada i smrti. Miris na koji sam se navikao. Mesec je već izašao. Volim noć. U njenom crnilu spoznajem dubinu i sopstvenu beznačajnost. To je dobro. Trebalo bi uvesti zakon po kojem bi političari trebali da gledaju u zvezde. Sve dok ne vide svoju beznačajnost. Sve dok ne vide koliko su nebitni njihovi ciljevi. Sve dok ne uvide večnost zapisanu u zvezdama. I dok joj se nepokore. Džaba vam trud. Bili ste prah i u prah ćete se pretvoriti. Za vama ništa neće ostati. Ništa vidljivo. Ništa tako veliko i grandiozno kakva su dela prirode. Zašto onda pokušavate da je promenite, da je prilagodite... Uskoro će se pojaviti zvezde. Osećam dašak vetra. Nema više one prašine. Konačno vlažnost. Siraj.

            Ponovo raskrsnica. Gledam u kartu. Obilježeno mi je gde da idem, kuda da krenem. Obilježavaju li nam naši političari put kojim moramo ići? Šta se dešava sa onima koji krenu u suprotnom pravcu? Kako biramo put? Šta je to što nas opredeljuje na koju ćemo stranu? Obrazovanje? Socijalno okruženje? Pripadnost klasi? Inteligencija? Animalne potrebe? Ili porsto sebičnost?

            Krećem onako kako je označeno na karti. Nemam snage...Umoran sam... da bi išao sopstvenim putem. Ne stidim se toga. Svi ljudi koje znam kroz život idu tako. Niz srtuju, niz vetar...onako kako im je određeno... divimo se onima koji su spremni krenuti uz vetar ali to ipak sami nikada ne radimo. Suviše je teško. Suviše naporno. Sećam se žene koja mi je govorila kako je to besmisleno. Besmisleno je protraćiti život plivajući uzvodno. Besmisleno je želeti nedokučivo, ili mu se nadati...

            Ipak raskrsnica postoji, na svakom putu...ne samo na ovom sablasnom zemljanom putu između kratera. I uvek isto pitanje...Kuda da krenem? Moj izbor... rizikujem smrt i uništenje...život ispunjen strahom...čak i mogućnost totalnog uništenja... ali imam snagu da odlučim... mogu da kažem NE... mogu da kažem DA... na meni je da odlučim... Moj život moja raskrsnica.. koliko god da je mračan moj izbor za njega imam svoje razloge...

            Mesec je već visoko. Velika sivo crna lopta blješti sablasnim sjajem na mračnoj pozadini neba. Tako je velika. Tako bliska. Jednoga dana otići ćemo na nju. Ne kao turisti, već kao kolonizatori. Jednoga dana napustićemo kolevku i otisnuti se.

            Podjednako je izbrazdan i pun kratera kao i pustinja u kojoj sam. Ipak njegovi mi se predeli čine lepim i zanimljivim. Nimalo skaradnim kao oni kojima sam okružen. I ova svetlost kojom je obasjan. Izgleda kao aura. Kao svetlost nekog uzvišenog bića. Zašto tako ne mogu da vidim zemlju? Možda bi je više poštovao. Više volio. Zašto smo tako neosetljivi na plavetnilo njenog omotača? Na zelenilo života? Pitam se koliko li civilizacija postoji izvan zemlje? Koliko njih se našlo u procepu nad provalijom nad kojim mi stojimo? Koliko njih je sebe dovelo do tih tehnoloških visina koje su im omogućile samouništenje? I koliko je njih nestalo i bilo izbrisano samouništenjem? Vredi li pamćenja civilizacija koja se sama uništi? Koja uništi sav život na matičnoj planeti?

            Je li bolje da se uništimo u navali adrenalina i raketne kiše ili je bolje da se zatrpamo smećem? Šta bi nam više služilo na čast? Šta bi bilo bolje? Možda ipak najbolji utisak ostavlja hedonističko proždiranje svih resursa? Možda nije pohvalno ali možda bi se čak našao i poneki morbidni pesnik da opeva takvo ponašanje? Uostalom često smo ga kroz istoriju slavili...

            Želimo li uopšte da se uništimo? Želimo li da živimo? Ili se i jednog i drugog previše plašimo, pa posrćemo za pogrešnim lekovima... vredi li imati strah od života...ili od smrti... kad su nam oboje dati kao osnov našeg postojanja. Zašto ih jednostavno ne prihvatimo nego se celoga života mučimo da ih obuzdamo? Previše pitanja vreme je da malo odmorim noge. Prijaće mi kratka pauza i koji gutljaj vode. Još sam daleko...a vreme ističe. Ističe za sve nas. Napraviću kratku pauzu pa nastavljam. Samo da sednem. Da savijem noge i prodrmam listove. Noć je duga. Dug put do jutra.

Ponovremeno zastajem da povučem po koji cug iz flaše. Lakše je mi je uz alkohol. Navala alkohola u krvi, navala alkohola u mozak... navala otrova koji pali moždane sinapse...potiskuje sećanja... i važnije potiskuje, obara pragove zdravog razuma...

Svi dišemo isti vazduh. Ista krv teče našim žilama. Ista slabost. Svi želimo iste stvari. Obilje hrane na stolu, sigurnost, budućnost za nas i našu decu. Svi želimo da živimo bolje. Zašto se onda ubijamo? Zašto vodimo ratove? Zašto neki imaju sve a drugi ništa? Može li iko zabraniti ljudsko pravo na bolji život onima koji ga nemaju? Ima li iko pravo osuditi one koji ga brane?

Isti smo. Od istog materjala stvoreni.

Nebojte se, otvorite svoje granice. Otvorite granice svojih država. Zagrlite svoje neprijatelje. Kao Francuska Nemačku posle rata. Stvorite države koje će mariti za svoje građane i institucije koje će se istinski brinuti za potrebe ljudi, a ne političkih vođa. Kada bi mogli da stvrorimo svet, koji je zasnovan na istinskom poštovanju volje i potrebe onih drugih, kada bi bili sposobni da se uzdignemo iznad animalnog u nama, možda ne bi bili toliko sebični...možda bi smo prihvatili i činjenicu da svet nepripada samo nama, nego svim bićima koja ga naseljavaju... kada nas naše vođe ne bi gurale u podele i ratove....

            Divim se snazi Francuza da prigrle svoje neprijatelje. Ali, imam li ja tu snagu. Imaju li tu snagu moje vođe...one za koju pravim oružje za masaovno uništenje. Imaju li hrabrosti...da li su spremni da jednoga dana prigrle posustalog neprijatelja...imaju li hrabrosti da ga pomognu kada ga jednom bace na kolena...

            Možda. Mada neverujem u to. Možda napravimo još jedan Maršalov plan? Možda još jednom pokažemo kako smo superiorni i kako bez nas drugi ne mogu da postoje? Možda? Ako za to budemo videli potrebu, ili bolje, ako u tome budemo spoznali poslovnu šansu. Volimo da obnavljamo porušene fabrike. Volimo da gradim nove mostove na mestima gde su bili oni koje smo uz zvuk ekspozija rušili u vodu. Često volimo da obnavljamo. Naši ekonomisti čak u tome vide ekonomske mogućnosti. Govore o rastu i progresu. Ali oni samo brkaju potrebu sa tražnjom. Kada im neko i skrene pažnju na to oni samo okrenu glavu proglašavajući onoga ko im protivreči nekompetentnim. U ekonomiji se kompetencija ionako potvrđuje voljom onih koji poseduju kapital. Ekonomija nije nauka. U njoj ne važe naučni principi. U njoj važe potrebe, a potrebama se može upravljati. Mogu se stvarati ili poricati. Kako nam se već prohte. Ili kako se prohte ekonomistima ili industrijalcima.

            Usotalom, stvorili smo ratnu privredu. Ona može da postoji samo ako postoji i rat. Ako ga nema onda stagnira i propada. Amerika i Rusija dve najveće svetske sile izgrađene samo na oružju. Kao da ničega osim oružja nema. Kao da ceo svet postoji i pokorava se samo oružju. Uostalom ako se neko i pobuni lako ćemo ga dotući i mi i oni....imamo oružje...a ono uvek donosti mir....I povoljne ugovore.

            Ako nam slučajno ponestane neprijatelja, moraćemo da brzo pronađemo nove. Mislim da to neće biti problem. Veći problem biće, kako, da uz stalnu porast dostupnosti informacijama ubedimo sopstvene građane u realnost pretnji koje su im servirane. Ali siguran sam da to neće biti veliki problem za one koji ih serviraju. Oni uvek nađu način.

            Trava. Trava pod nogama. Život. Konačno nešto živo pored mene. Iako ne govori. Iako ne iskazuje svoja osećanja, drago mi je da nisam sam. Svaki put kada sam kretao najgore je bilo proći bezbednosnu razdaljinu. Taj potpuno bezživotni deo puta, na kome ne postoji ništa što bi i podsećalo na ljude. Samo krateri i kupasta uzvišenja. Samo mapa i prašina koja se uvlači u nogavice, pod košulju, u nozdrve i kosu. Prašina koja se nakuplja na lice, zbog koje zatvaram oči i suzim pokušavajući da je izbacim iz očiju. I sunce. Prokleto sunce koje nikako da prestane da prži. A ipak najgore od svega je saznanje. Saznanje da smo kao civilizacija sopsobni da stvorimo silu koju nemožemo obuzdati kao ni našu proždrljivost ili sebičnost. Saznanje da duboko u nama leži koren naše propasti. Da smo se izdigli iznad životinja samo da bi se uništili. Dinosaurusi su nestali usled prirodne katastrofe. Ako mi nestanemo, to će biti zbog sopstvene greške. Ako odlučimo da se ubijemo, u ništavilo ćemo povesti i veći deo postojećeg životinjskog i biljnog sveta. Posle nas, ostaće samo insekti. Prokleti skakavci i muve. Kakav tužan kraj jedne evolucije. Kakav tužan kraj jednog života. Prokleto teško saznanje.

            Ipak mi je drago. Opstaće i trava. Volim osećaj života, makar i privremonog. Uskoro će ponovo nestati. Zasađena je koncentrično oko tornja. Kako se budem približavao, pojavljivaće se i nestajati. Prija mi njena svežina. Prija mi mekoća. Kako je život lep. Zašto želimo da ga uništimo?

            Nastavljam da koračam. Ako budem imao snage za dva sata stići ću do prvih građevina. Izgledaju sabasno. Upravo onako kako će izgledati i svet posle nas. Ipak one su dobre. Svedoče o tome da smo imali arhitekturu i umetnost. Da smo znali i da uživamo. Da napravimo nešto lepo i značajno. Svedoče o tome da nismo bili samo civilizacija divljaka i žderača predodređenih samo za uništenje. Kad stignem do njih malo ću odmoriti.

            Mnogo je lakše hodati po mraku. Brže se krećem. Manje osećam napor. Uostalom sad je lakše jer je teren pripremljen. Sada mogu da idem najbržom putanjom. Bageri su dobro odradili svoj posao. Sve je ravno. Još sam daleko i toranj se ne vidi, ali znam da je tu, skriven u tami predamnom. Uskoro će i on izroniti iz tame.

            Ponovo osećam prijatnu svežinu mlade trave. Zasadili su je ovde da provere uticaj radiacije na nisko rastinje. Cela kotlina išarana je koncentričnim krugovima od trave. Prija mi njena svežina i prkos sa kojim postoji ovde u pustinji. Vraća mi veru u ljude. Naša civilizacija stvorila je ipak i nešto dobro. Stvorila je mogućnost da se život proširi i na nepregleda prostranstva koja pripadaju bez životnim pustinjama. Možda ćemo jednog dana napustiti zemlju i naseliti se na drugim planetama. Napustićemo zemlju kao što beba napušta kolevku. Kranuti u život, život na drugim svetovima. Jedino me još to veličanstveno saznanje drži u nauci. Vera da ćemo stvoriti bolji svet. 

            Ali hoćemo li ga stvoriti tek nakon što uništimo onaj, koji sada imamo. Treba li da ga uništimo pa da počnemo da ga cenimo. Nuklearne probe ne služe ničem dobrom. Jedina njihova svrha je stvaranje razornijeg oružja. Šta nam može doneti oružje, veće razorne moći osim razaranja? U suludoj trci za naoružavanjem, odavno smo u strahu pred neprijateljem prešli granicu sveopšteg uništenja. Zašto nam onda treba sve efikasnije oružje? Šta bi njime postigli?

            Problem su vođe, oni uvek ubede glasače da nam je novo oružje neophodno? Čak i ako neplaniramo da ga upotrebljavamo ono je svakako efikasnije kao metod odvraćenja druge strane. Kao da oni sa druge strane uopšte misle na naše oružje... njih interesuje samo sopstveno... stvorili smo svet zasnovan na dominaciji oružja...Kao da se ljudi ne mogu dogovarati bez pretnje i pritisaka. Kao da ekonomija ne može da postoji bez pritisaka?  Ako je zaista tako, zašto je onda ne preispitamo? Ne možemo večno živeti kao nasilnici iz osnovne škole. Nemožemo večito oduzimati drugoj deci bombone...Ili možda možemo?

            Ali da li je to ispravno? Treba li život zasnivati na sili i pravu proizašlom iz sile? Zar nam nije rečeno: „Ko se mača lati od mača će i umreti!“ Zar smo već zaboravili sve čemu su nas moral uči...

            Arhitektura sad postaje ozbiljnija. Objekti su razasuti unaokolo. Iako, ovo ne liči ni na jedan grad, jer su objekti postavljeni po različitim radijusima i sa različitim uglom orjentacije prema centralnoj tačci, ipak mi je bliska. Zgrade su napravljne od drveta i betona. Bez prozora. Bez instalacija. Samo okviri. Neke su samo preseci stvarinih objekata, ali su delo ljudskih ruku. Konačno, malo pozitivnog u ovom moru tišine. Ko bi rekao da ću ovoliko da se radujem arhitekturi. I to ovakvoj. Primitivnoj. Ipak ona budi nadu. Ako smo sposobni da stvorimo ovakvu lepotu, možda za nas ima nade. Zastajem da se odmorim. Ovo je poslednji odmor do tornja.

            Izvlačim flašu iz ranca. „Kepp Walking“... smejem se.... sebi... nastaviću... više nema pića...bar dok ne završim posao. Biće mi žao ako zabrljam i aktiviram bombu i ako u vatrenoj lopti nestane ova dragocena tekućina, ali odlučio sam da je sačuvam za dan posle... mislim, čovek ima pravo da potegne koju kada završi posao... nastavići da hodam.... ali bez tebe šetaču.. sada je vreme da pijem vodu. Alkohol se neće zadržati u krvi toliko dugo koliko mi je potrebno da stignem do tornja. Na kraju krajeva ispoštovaću proceduru. Iako me nije briga za sebe, briga me je za one koji sede u rovovima po obodu perimetara. Ne bitno mi je da li su to vojnici ili retardirana deca. Zbog njih sam krenuo. Zbog njih sada neću da pijem. Flašu ću poneti sa sobom svakako. Zatrebaće mi ako uspem. A i ako ne uspem lepo je saznanje da mogu svoje poroke da ponesem sa sobom u večnost.

            Konačno mogu da se opužim na zemlji. Da istrljam noge. Prešao sam već 25 milja. Ostalo mi je samo 5 milja. Prećiću ih za dva sata. Biću na tornju tačno u zoru. Dobar tajming. Dobro vreme za rađanje sunca. Prirodnog, ili veštačkog svejedno.

            Niko ne može da spava pod ovakvim stresom. Ipak može da se opusti i opusti mišiće i važnije nerve. Najgore od svega bilo bi doći pod toranj umoran i malakaso. Ruke ne smeju da mi zadrhte. Sada je sve u smirenosti moga tela. Zatvaram oči i migoljim se. Čekam pad temperature i svežinu. Tada ću krenuti.

            Konačno temperatura je počela da pada. Naježio sam se. Otvaram oči. Stavljam ranac na leđa i krećem sa poslednjim ostacima odlučnosti. Ne bojim se, ali saznanje da stojim izložen pred nezamislivom silom prirode utiče na mene. Ruke se tresu. Jednom ranije sam se i upišao a da toga nisam bio svestan. Postao sam toga svestan tek sutradan kada sam se treznio. Progudio me je smrad urina. Mozak čudno obrađuje ove informacije. Neda nam da ih potisnemo ili nadjačamo voljom. To je dobro. Dobro je biti svestan. Dobro je osećati strah. Davno nam je davao prednost nad predatorima sada nam daje prednost nad sopstvenom nezadrživošću.

            Toranj je izronio iz mraka. Betonska struktura visoka 17 spratova. 17 teških spratova za penjanje. Ne sme se koristiti lift. Električno pražnjenje može dovesti do preuranjenje aktivacije.  Prvo ionako moram isključiti napajanje kule.

            Strah raste sa porastom temperature i smanjivanjem rastojanja do tornja. Kada je ispod čizme nestalo peska i kada sam prešao na beton, osetio sam kako opet zakoračujem u nešto zabranjeno, nedostupno ipak nisam se zaustavio. Znam ako sada stanem više neću skupiti hrabrost. Moram da nastavim da hodam. Ne smem da pomislim na sunce, na kuglu koja prži i mene pred njom. Ipak to je jedina slika koju vidim. Možda će to biti i poslednja slika koju sam video. Ne smem da razmišljam o tome. Tako se samo iznurujem. Tako gubim snagu i hrabrost.

            Kako se približavam, napetost i strah rastu. Odučnost se topi pri prvim zracima svetlosti. Ipak prošao sam kroz noć. Vreme je da izađem na svetlost. Vreme je da ne bežim od života. Gore na vrhu kule me ne čeka život već smrt, a ja opet čujem samo poziv života.

            Građevina je kolosalna. Osećam se tako mali pred njom. Konačno stižem do podnožja. Spuštam ranac. Vadim sečice i šrafcifer. Jadno oružje pred takvom energijom ipak dovoljno da se isključi napajanje. Ruke mi drhte dok otvaram šahtu. Nemam snage da je podignem, srećom neko je izvukao pouke iz predgodnih akcidenata pa je dovoljno samo je dotaći i ona sama će se vratiti u otvoren položaj i zabraviti.

            Gledam u rupu. Ne vidim ništa. Čekam da mi se oči naviknu na tamu. Osećam graške znoja kako mi se slivaju niz vrat, dok čekam da iz tame izrone osigurači. Drhtavom rukom prilazim prvom osiguraču. Mehanička kopča ga drži zabravljenog. Prilazim joj klještima, ali ne mogu da je zahvatim...ruke jednostavno previše drhte... da mi je sada samo jedno piće...ipak znam da nesmem...

            Pokušavam ponovo. Ruke mi još drhte. Ako nemogu da ih smirim moram da pokušam nešto drugo. Čudno je to kako mozak brže i efikasnije radi kad je suočen sa opasnošću. Umesto da pokušavam lagano da priđem osiguraču nadam se da ću dok drhtim nekako prići. Nisam skoncentrisan na sam prilazak već na to da kad se to desi odmah skupim šaku i presećem metal. Par puta vrhovi sečiva dodiruju osigurač... ne dešava se ništa. A onda, kada sam shvatio da se osigurač nalazi između sečiva stišćem šaku i presecam osigurač. Pre nego što sam u stanju da shvatim šta sam uradio napinjem se iz sve snage i prebacujem osigurač u položaj isključeno. Nemam vremena da mislim. Radnje ponavljam mehanički. Bez trunke emocija. Emocionalno sam mrtav. Ne osećam ništa, samo radim.

            Sva tri osigurača su sad odspojena. Vraćam staru polugu na mesto i pokušavam da zavrnem šraf. Ponovo podrhtavanje. Ceo svet podrhtava. Jesam li to pokrenuo reakciju ili se sve dešava u mojoj glavi. Osećam, kako se topla tekućina oslobađa i mokri prostor između prepona. Nije me briga. Nije me sramota. Želim još da živim. Sramota će proći. Život je bitan.

            Ne znam koliko je vremena proteklo od kada sam stavio polugu. Meni se vreme oteglo do večnosti. Izgubio sam svaki pojam o realnom. Konačno, ipak sam namestio i zavrnuo šraf. Sada bi trebalo da je toranj skroz bez struje. Ipak, možda još ima zaostalog lutajućeg elektriciteta. Moram da se popnem na vrh i fizički odspojim i presečem kablove. Hvata me jeza i pri samoj pomisli. Ali nema drugog izbora. Moram dalje. Mrzim sebe što sam se primorao na ovo. Mrzim sebe što sam ovde. Ali mrzeću se još više ako ne završim što sam započeo. Ovo je moje čudo. Ovo je moj susret sa istinom. Sa sobom. Sa svojom krivicom. Sa svim onim čega se stidim i što pokušavam da sakrijem od sebe.

            Prilazim metalnim merdevinama. Kako mi vrh samo izgleda daleko. Osećam se kao jevreji pred vavilonskom kulom. Kao da se penjem na samo nebo. Zar ova kula nije ista kao i ona čiju je izgradnju sprečio bog. Zašto dođavola nije sprečio i izgradnju ove. Zašto nam je dozvolio da se igramo sa silama prirode koje ne razumemo i ne možemo ukrotiti? Zašto nas nije obdario mudrošću koja nedozvoljava da iz mračnih rupa sopstevnih poriva izmigolji poriv za samouništenjem i poriv za sebičnošću? Zašto ljudi nisu dovoljno mudri da se klone onoga što je veće od njih? Zašto hoće da gospodare prirodom? Zašto nije dovoljno samo da učivaju u njoj? Odakle dolazi taj poriv da moramo da porobimo sve pod sobom?

            Pucam po svim porivima. Hiljade pitanja...ni jednog odgovora...nikoga pored mene... vičem...psujem...drhtim...plačem...ali idem dalje. Ništa drugo ne mogu... samo kad bih mogao da potisnem ovu sliku iz glave. Kada bi na trenutak mogao da se ne vidim ispred ogromne vatrene lopte koja me proždire...

Rasplinjujem se kao dim na veru. Ničeg više nema u meni. Samo strah. Nema više ni trunke odlučnosti. Moje telo se trese toliko da ne mogu da ga koristim. Zastajem na svakom odmorištu. Tresem se. Plačem bez razloga. Ipak, idem dalje, šta me to tera... želja ili strah?... svestan sam da sada ne mogu učiniti ništa, osim ići do bombe i pokušati da je deaktiviram. Osećam se tako usamljeno. Da je samo ona tu. Makar na sekund. Makar kao misao. Kao sećanje. Ipak, bojim se da je prizovem u misli. Bojim se kako bi reagovao. Možda bi ponovo počeo sebe da mrzim. Možda bi poželeo da umrem. Sada sam blizu. Čini mi se da čujem kako diše u svom metalnom kovčegu. Kao pandora zamotana u svoj čelikom ojačani sarkofag.

Penjem se polako kao i sunce. Sunce će ponovo izaći i sutra, hoće li i mene biti? Konačno na vrhu. Sav sam se preznojio. Ili su ovo suze na meni... ne znam...ništa više ne znam...kada bi samo mogao da se još jednom isključim...da još jednom emocionalno umrem...samo da stvari uradim kako treba...da je deaktiviram...

Vetar je jak pri vrhu tornja. Jedva se uspravljam i dovlačim do vrata. Držim se za šarku kao za spas. Ustvari ona je kapija pakla u koji se spuštam. Ova vrata nekada je otvorila Pandora a sada sam ja isped njih. Treba li ih otvoriti? Trebalo je da zauvek ostanu zatvorena...sada više nema izbora...ako hoću život moram da se suočim sa svojim strahom...

Otvaram vrata. Škripa je sablasna. Kao i njihova težina koja me je zamalo bacila preko ograde. Ipak uspevam da se održim i uđem u betonski sarkofag. Poznato mesto. Napustio sam ga pre samo dva dana. Tada sam bio ubeđen da je sve u redu. Sada se molim da sve bude u redu i da nema više zaostalog elektriciteta. Hvatam se rukama za metalne trake da bi se razelektrisao. Dodirujem se po svim delovima tela. Skidam sa sebe košulju i pokušavam da obrišem ruke. Poslednje što mi treba je provodljivost elektrolita.... nema neke pripreme kojom se čovek može pripremiti za ono što sledi...

Ipak nema ni izlaza. Ne drugog. Jedini izlaz iz pakla je preko sopstvenih grešaka. Sada moram da je oborim. Da je umrtvim. Nadam se da sam dovoljno dobar za to.

Otvaram poklopac i uzimam klješta u ruke. Mogao bi da pokušam da odvrnem konektore ali to bi dovelo do struganja površine preko površine, a pri trenju uvek se stvara elektricitet. Ne. Bolje je da presečem kablove.

Ruka drhti ali znam šta mi je činiti. Važno je da kabal presečem iz prve. Važno je da uspem. Ne zbog mene. Zbog dece. Zbog još jednog dobrog dana. Zbog sutra.

Zaglavio sam kabal između sečiva. Stisnuo zube i zatvorio oči. A onda stisnuo šaku i čekao.

Nije se desilo ništa. Izgleda da sam imao sreće. I ovaj put sam imao sreće. Sada sam mirniji. Znam da opasnost još nije prošla...uzimam razdvojeni deo kabla, sklanjam ga rukom od drugog dela i odsecam ga nekih 15-tak centimetara dalje. Sada je veza rastavljena. Više praktično ne postoji opasnost od ekspozije. Ipak sumanuto nastavljam da radim odsecajući sve kablove na istoj udaljenosti.

Sada je mrtva. A ja jesam li ponovo živ? Da li mi je to pružena nova šansa? Imam li prava da se nadam? Izlazim napolje. U rukama su mi klješta i ostaci isečenih žica. Bacam ih preko zaštitne ograde. Čujem tup zvuk, dok udaraju o zemlju. Nemam snage, moram da sednem na ogradu. Podižem ruku, nadam se da me satelit vidi. Kada me ugledaju krenuće prema meni. Počeće da evakuišu one, koji su zaglavljeni po obodu perimetra. Znam da me svi posmatraju iz svojih skloništa. Pitanje je vremena kada će neko da me ugleda. Smejem se. Bio sam osuđen na smrt a opet sam se izvukao. Voleo bi da ovo više nikada ne uradim. I da niko nikada više ne mora da uradi...Siguran sam da i Rusi imaju nekog jadnika koji ovo radi... pitam se kako se on oseća...i kako slavi kada ostane živ... smejem se...treba mi piće...ostalo je dole u rancu... sići ću po njega...kada skupim hrabrost.... tek sada smem da dopustim navalu potisnutih emocija...sigurno ću opet početi da se tresem... sigurno neću znati za sebe od straha...ali to sada nije bitno... bitno je da sam živ... i ne treba mi piće...možda je vreme da počnem da se odvikavam...ili da prestanem da radim ovaj posao...ili oboje...

Verovarno postoji i bolji način da se provede vreme koje mi je dato...ovde na zemlji...sigurno postoj bolji način da se živi i uživa u životu...

Kad bi to samo shvatile naše vođe.

Vredi li život u strahu života? Želimo li da živote provodimo u strahu? Ili njihovoj ravnoteži?