Šta sa sobom nosiš, a šta za sobom ostavljaš?

Ja, Marko Junije Brut, govorim ovo u papir onome ko bude čitao. Ne branim se i ne izvrćem istinu. A i zašto bi. Nema razloga za to. Danas ću se ponovo sresti sa sudbinom i Markovim i Oktavijanovim legijama. Kakav god da bude ishod, moja će priča biti ista. Oni koji se smatraju mojim prijateljima savetuju me da pobegnem. To je nedolično jednog vojnika. Vojnik se mora spašavati rukama, a ne nogama. Posebno, kada na njega ide sila legija koje žele njegovu propast i smrt. Besmisleno je bežati. Ako stalno budemo bežali ništa nije imalo smisla. Sve što uradismo biće ne samo jalovo, već i pogrešno. A nije bilo pogrešno. Ne, kada smo birali. Ne, kada smo odlučili. Bilo je ispravno. Zato ne želim da bežim. Zato moram da se borim. A i čemu bežanje. Može mi se dogoditi samo jedna od dve stvari: ili ću pobediti ili ću umreti. Kako god, moja sudbina biće ispunjena. 

Ipak, pre svega moram da kažem... Ne, da se opravdam, već da razjasnim ono što sam uradio. Ne kajem se. Uradio bi ponovo. 

Iako samo ja znam koliko me boli, uradio bi ponovo.

Ne želim da čitaoca zamaram oko političkih igara i pogodbi koje su predhodile našoj zaveri. Neću pričati ni o tome kako smo proneli oružje, ni ko je udario prvi, ni ko je pobegao, a ko ostao. Ni o tome ko je sve znao za zaveru, a nije joj se priklonio, ali ni izdao je i time spasao Cezara. Ovo nije politički testament. Ovo je ispovest čoveka koji je ubio oca, hladokrvno i bez milosti i stida, zato što je verovao da je to ispravno i zato što mu zdrav razum i sada govori da nije pogrešio ni u izboru načina ni u cilju u koji je verovao.

Verujem u Res Publica. Verujem da niko nema pravo da vlada slobodnim ljudima po svojoj volji i nahođenju. Verujem da slobodni ljudi imaju volju i pravo da je slobodno izraze.

Toliko o onome u šta verujem. Sada je red i da ispričam priču onako kako je bilo:

            Na mene je došao red. Dvadestdrugi  nož zario se u telo. Krv šiklja na sve strane. Toga je već sva crvena. Svi tribuni ispunili su svoj zavet. Sada je na mene red. Treba da udarim oca ili bar onog ko se tako predstavlja. Najveću ljubav moje majke i legionara koji me je prigrlio i oprostio mi nakon bitke kod Farsale što sam bio na strani Pompeja. Velika je ljubav očinska, spremna da oprosti sinu kad na oca podigne ruku. Nije me ubio. Nije bacio u okove, čak ni prekorio. Jednostavno me je prihvatio kao sebi ravnog.

            Prilazim mu sa zebnjom i strahom. Nikada nisam osećao strah kao tada. Ne zato što se bojim za svoj život. On nije vredan zabrinutosti. Brine me strah koji dotada nikada nisam osećao. Strah od ispravnosti onoga što činim. Jesmo li u pravu? Je li njegova smrt jedini način da se spase Rim i republika? Postoji li drugi način? Bez krvi? Vredi li spasavati državu koja ne može sama da opstane?

            “Tu quoqu, Brute, fili mi?!” - reči se sudaraju sa tišinom. Nema odgovora. Samo zvuk užurbanih koraka. Senatori beže. Ne žele da gledaju. Boje se smrti. Sopstvene. Boje se suočavanja sa njom. Nisu kao Cezar. Boje se da je vide. Gade se pomisli na sopstvenu konačnost. Biti pored gladijatora koji umire, podseća ih na sopstveni kraj koji je blizu. Od ruke legionara ili bolesti svi će jednom umreti. Sad ili kroz pedeset godina u čemu je razlika. Smrti se ne može pobeći. Jednostavna istina koju znaju legionari, opet tako daleka ljudima koji se ne sreću često sa smrću.

            Nemam dostojanstva. Nemam časti kada podižem ruku na onoga ko me smatra svojim sinom. Ipak, kakav bi čovek bio kada bi svome poočimu dozvolio da uzme titulu, kada bi samo sedeo i mirno gledao kako nestaje republika. Niko nije toliko vredan.  Rim je veći od ljudi. Niko nije REX. Neće ni biti. Njegova smrt zaplašiće sve koji sanjaju o vlasti. Spasti republiku. Spasti Rim.

Njega preziru i žele njegovu smrt, spremni su da zariju svoje noževe u telo, da proliju krv i raspore utrobu, ali nisu spremni da gledaju njegovo grčenje i slušaju jauke i zapomaganje. To je ipak suviše neukusno za njih. Pustiće gladiatora da  umre u samoći. 

Pobednici preziru jad. Bol. Preziru slabe. Sada je on slab. Pre samo nekoliko minuta bio je gord i moćan, a sad je tako jadan i slab. Mač brzo menja sudbinu. Gledam ga kako pada i vuče se po zemlji. Na podu ostaje krvavi trag sličan onom koju ostavljaju zveri probodene kopljem. Dok ga posmatram, zaprepaćten sam snagom i željom za životom koju pokazuje. Nije spreman da umre. Nisu to ni zaverenici. Još ga se boje.

Veličina straha videla se u besu sa kojim su ga udarali. Koristili su svu snagu, udarajući ga i po više puta kako bi bili sigurni da neće preživeti. Ako bi preživeo to bi značilo našu smrt. Zato ga pojedini senatori udaraju svojim mačevima i sad. Neostavljaju mu ni za trenutak nadu. Mora umreti. Njegova smrt za naš život. Zavera nedozvoljava predomišljanje. Jedom podignuta ideja o uroti ne trpi kompromise. Svi koji znaju za zaveru ili su zaverenici ili moraju umreti. Nema neutralnih. Nema neodlučnih. Nema milosti. Ne sme da bude.

            Dok gledam kako jauče i moli, slini... Osećam njegov bol, a sa tim osećanjem zapljuskuje me talas krivice. Pred njim se cepam. Odjednom kao da postoje dva sveta. Dva Rima. Dva Cezara. Dva Bruta. Jedan koji bi da pomogne čoveku kojeg je iznenada snašla velika muka, koji pati i bez dostojanstva puzi pred neprijateljom, i drugi koji je hladne glave, čija je logika lišena moralne odgovornosti, daleka , brutalna, hladna, ali ipak ispravna.

Imao sam dva načina da odbranim Rim. Zakon i silu. Prvi je za ljude. Drugi za varvare, robove i stoku, za zveri koje prete svemu onome što smo stvorili... Našim bogovima, ubeđenjima, našoj filozofiji i kulturi, našem načinu života... Kad prvi nije dovoljan, mora se pribeći drugome. Zato legionar mora da se ponaša i kao čovek i kao zver. Cezar je to znao. Znao je šta može da uradi sirova snaga slile. Znao je da je upotrebi. I mene je tome naučio.

Cezar je pogrešio samo u jednoj stvari. Njegova želja da sve kontroliše. Njegova oholost. I nesposobnost da svet vidi onako kako to vide obični ljudi. Imao je svu vlast i mogao je da njome raspolaže kako ga volja. Onim što nije tvoje možeš da budeš izdašan u davanju, jer kad daješ ono što nije tvoje ne gubiš ugled već ga stičeš. Cezar nema prava na naše živote, a opet kao i Sula, ne libi se da stavi svoju ruku nad njih. Bila ona zaštitnička ili tiranska, ona nije naša. Ona je strana. Ona na to nema pravo. Svi koji daju vlast boje se da je ne izgube. Senat je dao vlast Pompeju, Krasu i Cezaru. Predo im je trijumfat kada se starh i panika širila ulicama Rima. Sada se senatori plaše da Cezar ne preuzme svu vlast. Senatori su stari i slabi. Većina njih su trgovci i špekulanti, poneki učen čovek, ali nijedan vojnik ili legionar, niko ko je dovoljno snažan da mu se suprostavi. Oni znaju da vlast prepuštena Cezaru znači i Cezarovu volju. Senatori će rado prepustiti probleme, ali ne i odreći se privilegija. Senatori su ljudi. Ljudi više vole da se provuku nego da sami ponesu teret života. Naši životi važniji su od ponosa, ljubavi, novca ili slave. Bilo kojeg čoveka....Pa i Cezara.

Svet se deli na budale i na one koji trpe. Ovde svi čine zlo i trpe zlo. Naš svet počiva na sili. Sila neraspoznaje dobro od lošeg. Neko drugi mora to činiti za nju. Legije su osnov na kojem počiva Rim. Legije su sila koja drobi lobanje i para utrobe, ali i sila koja omogućuje da Rim raste zaštićen od varvara. Legije omogućavaju da naša trgovina i zanaststvo mogu da postoje. Bez legija ne bi postojali anfiteatri, forumi, trgovi, koloseum. Legije grade carstva. To ne čini ni filozofija, ni trgovina, ni zanatlije, ni govorništvo. Carstvo se gradi mačem i ognjem. Vojničkom čizmom. Legije ne znaju za milost. Za njih životi neprijatelja nemaju nikakve vrednosti. Jedina vrednost koju neprijatelj može da ima je ona koju dobijete kada ga kao roba prodate na pijaci. Inače, ako nije rob, neprijatelj nema nikakvu vrednost. On je samo opasnost koja se mora otkloniti.

Talas preispitivanja, talas pred kojim se ruše ubeđenja podiže se dok mu prilazim. Odakle sad ovaj narastajući talas krivice, gorčine i pitanja koja izranjaju iz dubina moje pneume. Ovo nisu duhovna pitanja. Njihov karakter je filozofski, skoro tehnički. Verovao sam da je Cezar neprijatelj svega što čini i uobličava naše živote. Verovao sam, ali sada se pitam...ponovo se preispitujem. Sreća legionara i filozofa je da je logika hladna i neosetljiva na ljudke porive. Ona ne poznaje bol i sažaljenje. Ona zna samo za matematičke i geometriske istine i samo njima se pokorava. Ona je odvojena od mojih osećanja i mojih želja i ona mi govori, skoro viče, da je Cezar neprijatelj. Za nju nema predomišljanja. Dobra osobina logike je da uvek daje iste odgovore. Ona je nedodirljiva u svom metodu. I uvek proverljiva. Zato ne može da izda. Zato je koristim.

            Ali da li mi je Cezar neprijatelj? Da li je sve ono u šta sam verovao do pre par trenutaka istina? Bio sam uveren u svoja ubeđenja. Verovao sam da je ovo jedini način. Da su svi drugi putevi zatvoreni... Ipak...Pod njegovim mukama zid ubeđenja počeo je da puca. Nisam više ubeđen u isprvnost onoga što sam uradio.  Ali to više nije bitno. Sada više nema nazad. Urađeno je.

            Kada se jednom zariju noževi i kada poteče krv, više nikada ne postoji način da se bol izdaje zaboravi. Nema više povlačenja. Sada moramo da završimo započeto. Moramo ubiti tiranina. Ako ga ne ubijemo, on će pobiti nas. Sada se borimo za sopstvene živote.

            I on se sada bori samo za život. Ne za položaj. Ne za titulu. Ne za prestiž ili bogatstvo. Ovo je borba za život. A onda dođe trenutak kada život više nije bitan. Trenutak spoznaje. Sopstvene smrtnosti. Sopstvene konačnosti. Trenutak kada se život ne brani. Ne po svaku cenu. Trenutak kada se traži i brani smisao. Cezar je verovao u mir. Uvek je govorio kako je sve bitke vodio da bi Rimljanima podario mir. Da li je lagao? Da li je verovao u laž? Više nije ni bitno. Njegov život nestaje, a sa njim i sve ono što je on bio. Kada život jednom napusti ovo mlitavo telo, nestaće i svega onog u šta je verovao. Ako je i verovao u mir, verovao je zarad sopstvenih interesa. Ako se i borio za njega činio je to iz pogrešnih razloga. Njegovi razlozi slični su Pompejevim. Jedini mir koji su oni znali je mir pod njihovim mačem. Zar još Pompej nije rekao: “Prestanite nam citirati zakone, mi nosimo oružje!”. Zar time nije rekao sve o miru za koji su se borili i u koji su verovali. Mir po njihovoj meri. Mir za njih. I njihove lihvare i ulizice. Mir nije najveća vrednost jednog društva. Šta vredi mir onima koji nemaju slobodu? Spartak nije poštovao mir, već svoje porive i potrebe? Čini li ga to manje vrednim od Pompeja? A opet, Rimljani su zahvalni Pompeju što je pogazio ustanike. Možda neki ne vole što je posekao šume i razapeo ih sve, ali svi su mu zahvalni. Zašto? Za mir? Zahvalni su mu zbog koristi koju taj mir nosi. Ali ko ima koristi od mira? Robovi? Plebejci? Ili lihvari koji sada slobodno mogu svoj novac davati pod kamatu znajući da im mir garantuje njegov povrat i masnu zaradu. Ako je i verovao u mir, verovao je u mir od kojeg je imao koristi. I on. I Pompej. I Kras. Nema velike razlike između njih. Nema razlike ni između njih i Sule. Ako je i ima, ona je u prividu i otvorenosti. Sula je otvoreno gazio po ljudima i zemlji. Cezar i Pompej činili su to prikriveno, ali sa istim ciljem. Rim koji su stvarali bio je po njihovom ukusu, a ne po volji građana. Volja građana...Republika... Zaostavština Lucija Junija Bruta... Kako je to sada samo daleko. Kako samo nepojmljivo običnim ljudima. Kako smo vadavinu zakona i volju građana olako zamenili za tirane i despote. Kako smo lako prelazili preko svega samo da očuvamo mir i zaradimo makar i bezočno... A sve što je on želeo bila je titula Rexa. Nije ništa bolji od Sule. Od Krasa. Od Pompeja. Isti je kao i oni. Pa zar nije sa njima delio vlast? Zar oni nisu mešali svoju krv i podvodili svoje kćeri samo da bi očuvali vlast? Zar nisu ismejali republiku svojim trijumvirskim ugovorima?

            Noževi lako probijaju i seku telo. Niko nije nedodirljiv toliko da je neosetljiv na sve ono što je ljudsko. Bol je svojstvena čoveku. U bolu se rađamo. U bolu umiremo.

            Svaki novi udarac nosi bol. Bol koji isisava snagu. Bol koji vodi u smrt. I ovako izranjavan svestan je situacije. Zna da ne može preživeti. Zna da je ovo privremen bol pre konačnog olakšanja. Ne boji se smrti. Nikada nije. Zašto bi sada.

Više nije važno preživeti, važno je ostati čovek. Čovečnost se kod vojnika javlja kasno, možda prekasno u životu. Neki je dožive tek trenutak pre nego sklope oči. A i šta je čovečnost za vojnika? Je li to besprekorna vera u ideale kojima su nas zadojili dok smo sazrevali? Mi nismo sposobni da volimo ljude. Da jesmo ne bismo mogli tako olako da ih ubijamo. Shvatili bi da su svi ljudi naša braća i da svi imaju pravo na život. Legionar nema prava tako da razmišlja. Legionar ima željezno srce republike. On nema volju. Nema svest. Senat je njegova volja i njegova svest. Govornici i tribuni odlučuju o tome šta je interes republike i šta je smisao naših života. Sa kojim pravom. Pa..., izabrani su. Zar to nije dovoljno pravo? Zar izbor ne daje pravo i obavezu da se upravlja životima građana? Izbor je pravo da slobodni ljudi odluče o svojoj sudbini..., i sudbini svojih porodica i svojih robova.

Izbor je pravo koje nam je dao Brut. Ko sam ja da pogazim to pravo? Ko je Cezar da pogazi to pravo? Nijedan čovek nije iznad Brutovog zaveštanja.

A kakvo nam je zaveštanje ostavio Lucius Junius Brutus? Kako je stvorena republika? Sada se naši istoričari ne slažu oko događaja koje pokriva plašt vekova. Neki govore da je Brut bio izabran da ograniči vlast običnih ljudi i ukine samovolju kraljeva? Pričaju o proročanstvu koje je primio u Delfima. O Pitijinom obećanju da će onaj koji prvi zagrli majku vladati Rimom. Pričaju kako on kojem je kralj Tarquinius Superbus pobio roditelje i braću, zagrlio zemlju, majku svih Rimljana. Drugi kažu, kako je spasao čast Lukrecije koju je silovao jedan od kraljevih sinova, čijeg se imena više i ne sećamo. Ali istina je samo da je on zbacio Tarquiniusa Superbusa, da je ukinuo kraljevstvo i pravo nasleđivanja titula i položaja i osnovao republiku. Istina je da je on pravo u krvi zamenio pravom koji se stiče za života i da je svim Rimljanima dao pravo da se uzdignu do konzula i senatora. To pravo da se svako može uzdignuti iznad okruženja u kojem je rođen, osnovno je pravo na kojem počiva Rim. Ako njega izgubimo bićemo kao varvarska plemena koja nas okružuju. Kod Gala ili Markomana čovek može da se rodi, da živi i umre, a da se nikada ne promeni njegov status i njegova imovina. Onaj koji se rađa kao rob i umire kao rob. Ko se rađa kao plemić umire kao plemić. Njihove živote određuje slučaj. Njihovi kraljevi vladaju čak i ako su maloumni. Ono što nas je činilo velikim nije naša filozofija. Grci su veći mudraci od nas. Ali u Grčkoj mudraci ne vladaju. A kod nas senatom ipak ne upravljau budale. Novac nije presudan da neko ima uticaj ili ugled. Seneka nije bogat, ali ima uticaj. Kasiusov uticaj proističe i iz mudrosti i iz imanja. Pa ipak, ni on ni Seneka se nikada ne bi usudili da se proglase Reksom. Ta ideja mogla je na um pasti samo nekome ko je vojnik. Samo siledžije imaju osećaj da su iznad drugih i da drugi postoje radi njih. Kada se neko navikne da stalno iznova gazi po ljudima, kada ubija, pali, siluje i otima, bilo da to čini kao pljačkaš ili osvajač, onda ta navika ne nestaje kada se ratovi završe. Kada se jednom pređu norme koje nas određuju i uobličavaju kao civilizovane ljude i zakorači u zabranjeno, samo je pitanje vremena kada će se ti isti porivi probuditi kod ljudi koje smatramo herojima i kada će se oni okrenuti protiv nas i početi da nas gaze. Ako neko ubija i pali, ako pljačka i za to nikada ne bude kažnjen, ako navikne da bude siledžija i shvati da mu to prolazi, on će to prihvatiti kao normalan način života i primenjivati bez obzira da li ubija i pljačka varvare ili Rim. Previše smo želeli od Cezara. Previše smo uživali u njegovim pobedama. U njegovom osvajanju. Sami smo ga stvorili. Mnogo pre nego što je prešao Rubikon.

Cezar je veliki vojskovođa i vojnik. Ali mali čovek. Mali pred ženama, pred svojim ljubavnicama,..., mali pred mudrosti. Čak i da je Sokrat, njegova mudrost manja je od mudrosti svih nas. Čak i da je Aleksandar, njegova snaga manja je od snage svih nas. Snaga se nikada nepokorava slabijem. Odakle mu ideja da će senat ćutati? Da se neće boriti za svoj uticaj?

Pitam se u šta je gledao? Čemu se nadao? U šta verovao?...dok je umirao pokušavajući da rukama zadrži svoja creva, koja su se sa svom odbojnošću svojih mirisa izlivala iz rana. Gurao ih je natrag kao da hoće da ih zaustavi, da ih vrati. Da li ga je bilo sramota svoje poniznosti? Toga da je čovek kao i svi drugi? Toga da je ranjiv i slab ili ga je bilo sramota što umire lišen i poslednjeg dostojanstva. Možda je video sebe kao rasprenog vepra na čiju su gozbu došli tribuni gladni vlasti. Jer sada to znam, većina zaverenika nije branila Rim, već svoje privilegije i bogatstvo koje bi bile ugrožene da je Cezar postao REX.  Ljudi se nikada ne bore za ideale, već za interese. Neki to samo dobro skrivaju. Interes, je ono što nas pokreće. Ineteres bio on direktan ili indirektan. Bez obzira da li leži u novcu, vlasti ili u slavi. Koji interes pokreće mene? Želim li Cezarevu smrt iz dobrih razloga? Da li je moj položaj dobar razlog? Da li je to moja imovina?  

Prilazim mu. Gadim ga se. Ali ga i sažaljevam. On je jedini istinski otac kojeg sam imao. On je jedini istinski ljubavnik krvave kurve, moje majke, Rimske Republike. Njegova ljubav. Njegova strast oduvek je ležala u zemlji. On nije voleo ljude. Pa ni svoju decu. Juliju je podveo Pompeju. Mene poštedeo samo da bi me kasnije izdao. Cezarije nije upoznao Rim. Mrzim ga zbog onog što je postao. Zbog onog što je učinio. Ipak, osećam zahvalnost, čak ljubav zbog onog kakav je bio. Tog čoveka. Tog osećanja više nema. Ugušila ga je navala besa. Čovek je ono što čini, a ne ono što priča, oseća, jede ili pije. Čovek su dela. Život su dela. Ono što ostaje. Gledam ga. U meni narasta pitanje koje ne mogu da postavim. Suviše je okrutno da ga sin izusti. Ipak, to je jedino pitanje koje o meni i njemu sudi. To je jama u koju je upao i iz koje sam se uspuzao. Gledamo se u oči. Moj udarac neće biti mačem. Moj udarac je reč.

“Šta sa sobom nosiš a šta za sobom ostavljaš Cezare?”.

Suviše surov način da se ode. Moram da pokažem milost prema onome ko me je stvorio. Moram da pokažem ljudskost. Ali iznad svega svest. Jedina zastavština čoveka koji je bio miljenik i potomak bogova biće priča o tiraninu kojeg su zbacili oni koji su imali hrabrosti da mu se suprostave. Tamo gde ide ništa mu ne treba i ništa neće poneti. Ljudi su suviše mali i beznačajni da nose prtljag kad krenu u večnost. A i kakav bi prtljag poneli. Za života skupljamo samo beznačajne stvari. Životi svih ljudi svedu se na grozničavo skupljanje materjalnih stvari kojima se okružujemo. Kakav truli talog u bari života. Vrede li nešto zlatnici, kamene statue ili nameštaj od tikovine telu koje se raspada? Jesu li faraoni sa sobom na onaj svet odneli moć kojom su se za života okruživali? Može li mrtvo telo da uživa? Može li da uživa u konforu ovoga sveta? I ako može, čini li ga taj konfor zadovoljnim? Koja je svrha skupljanja stvari koje nam ne trebaju? Verujemo li zaista da će mo ih prepustiti onima koji za nama ostaju? Hoćemo li ih time učiniti srećnim ili bar sigurnim pred nesigurnosti života? Hoćemo li im time pomoći ili ih onesposobiti da spoznaju život onakav kakav jeste? Nije li život jedino blago koje trošimo? Ne čine li zlo svojoj deci oni koji svojoj deci uskraćuju slobodu izbora i teraju ih da nose breme njihovog bogatstva? Može li materjalno bogatstvo da im zameni bogatstvo života koji bi živeli da nema nasleđenih titula, nasleđenih zlatnika i nasleđene zemlje. Vredi li život za koji se nemoramo boriti? I koliko vredi? Čijim životima, čijim iskustvom plaćete bogatstvo koje gomilate?

Previše pitanja mi se roji u glavi. Previše da bi dozvoli da izađu. Previše da bi kao vojnik obavio zadatak koji mi je poveren. Ipak,  ne mogu da ćutim. Ne zato što imam šta da dodam. Već zato što ne mogu da budem toliko zao i tvrd da sve između nas ostane na jednom pitanju tako oholom i tvrdom. I meni i njemu bolje je da misli kako nisam tako jak u svojim stavovima, kako sam slab i povodljiv. Kako sam naivan i kako moji porivi nisu tako čisti. Lakše mi je da misli, lakše mi je da svi misle da sam bio besan, da sam se suprostavio njegovom bogatstvu i njegovoj žeđi za moć, nego da veruju da sam se zaverenicima pridružijo hladne glave, vođen samo filozofijom i logikom. Ni zaverenici nisu složni. Nisu homogeni. Lakše im je da prihvate lakomislenog i slabog Bruta, izdajnika svog oca, bednika koji voli vlast i novac više nego ruku koja ga je spasila, nego filozofa koji se svega, pa i te ruke spasa odrekao zarad ideje. Ljudi neshvataju ideje. Strane su im i nedokučive. Daleke. Lako će prihvatiti ubicu ako se indentifikuju sa njim ali ne i mudraca ako je ono što im govori njima daleko i nejasno. Ljudi više vole nekog nalik sebi. Više vole prizemne svakodnevne stvari, uobičajene porive nego one uzvišene, a opet hladne i daleke. Niko ne  želi da veruje da je moja odluka stvar mog ubeđenja, da je ispravna. Da proizilazi iz mog iskustva i znanja i da je lišena svega onoga svakodnevnog i uobičajenog u meni. Moja odluka je proizvod mog inetelekta, a ne moje Pneume.

Ako želim da očuvam ovo malo saveznika što ih sada imam, bolje da svojoj izdaji dodam par nesuvislih i slabih, ovozemaljskih rečenica. Onih koji moje saučesnike mogu navesti da pomisle da sam im sličan u njihovim slabostima i porivima.  

“Nosiš li blaga koja si skupio Cezare? Ostavljaš li čedo koje si stvorio? Koji je tvoj razlog zbog kojeg si živeo? Je li vredelo? Šta nosiš u susret večnosti?...” - Glas mi podrhtava dok govorim. Jer dok se moje pitanje sudara sa njegovom ličnošću, sa onim što je postao, moj mač susreće se sa njegovim grudima. Bolje je da udaram nego da govorim. Manja je izdaja. Snažnija je veza koju gradim sa zaverenicima. Sve je u uverenju da smo zajedno počinili zlo koje nismo mogli izbeći. On nas je na to primorao. Njegova je volja ta koja nas je dovela dovde.

            Još jedan udarac. Tup. Izdajnički. U grudi, ne u stomak. Ne želim da ga lišim dostojanstva. Ne želim da ga ponizim. Sve što želim je da prekinem agoniju u kojoj je. Ja imam bar malo vojnog iskustva i znam kako da ubijem čoveka. Nema potrebe da ga mučim. Ipak, ne želim ni da ja budem taj koji je ubio oca. Zato udaram podmuklo. Osećam kako se rebra drobe. Kako vazduh prodire u pluća. Smrt je sigurna i brza. Nema potrebe da čekam. Ne želim da čekam. Iako je Cezar mrtav nije to i njegaova vojska. Ne treba se zadržavati u Forumu. Treba ga ostaviti. Sada mu nema pomoći. Nema lekara koji bi očuvao ili povratio život. Ali i ovako slab, pa čak i mrtav on je opasan. Njegova smrt neće ubiti njegvu vojsku i armiju zajmodavaca i robovlasnika koja se uzdigla na njegovim vojnim pobedama. Oni će tražiti osvetu. Oni će tražiti novog Cezara. Nije pametno ostati. Bolje je pobeći. Eto čak i od mrtvog tiranina bežimo. Takav je Rim koji je stvorio. Takva je sudbina onih koji svoje odluke donose razumom. Surovost sveta nepoštuje zdrav razum. Ona poštuje brutalnu silu. To je istina koje se gadim. I od koje bežim.

            Odlazim neosvrćući se za prizorom koji pokušavam da ostavim iza sebe. Verujem da je ono što činim ispravno. Barem sam u to verovao do pre par minuta. Sada, kada ga vidim ovako slabog, drhtavog i poniznog, više ne verujem u isprvavnost onoga što je urađeno.

            Ipak urađeno je. Više nam nema povratka. Prešli smo Rubikon i porušili mostove. Sada možemo samo napred. Nema povratka na staro. Nema više Cezara, ni njegove želje za vlašću.  Zato se ne osvrćem. Jedino tako mogu da zadržim svoja ubeđenja.

            Niko nas od stražara i vojnika ne zaustavlja. Još ne znaju šta se desilo. Kad budu saznali vlast će ponovo biti na senatu.

            Bežim. Bežim. Bežim.

Bežim od onoga što smo učinili, ali i od onoga što nismo. Nije dovoljno samo ubiti tiranina. Za promenu potrebno je mnogo više od toga. Potrebno je da svetina razume, da prihvati, naše razloge. Ali važnije od svega je da se posistoveti sa njima. Da ih prihvati i prepozna kao svoje. U prepoznavanju je ključ. Sada to znam. Sada kada je kasno. Ubiti Cezara bilo je lakše nego uveriti ljude u njegovu tiraniju. Svetina voli tirane, sve dok su oni nemilosrdni prema onima koji ih tlače.  

Pitanje koje stoji u grlu i odzvanja u ušima? Zašto? Da li je vredelo?  Rim se promenio. Ubili smo Cezara da se ne bi dokopao apsolutne vlasti. Rim je bio spreman za promenu. Republika je bila suviše stara, spora i slaba, previše neefikasna i decentralizovana da bi efikasno upravljala posedima koje su legije iz godine u godinu osvajale šireći njene granice na sve obale mora. Vojnici željni slave, građani željni robova, trgovci željni zlata, želeli su promenu koja bi im omogućila da se zadovolje. Da uzmu ono što im po rimskom pravu pripada.  Da uzmu ono što veruju da im pripada...

Bili smo u zabludi. Rim nam nije oprostio. Postali smo varvari koji žive van granica limesa. Jednom me je jedan prijatelj pitao zašto sam to učinio. Odgovorio sam:

-”Zakleo sam se da ću štititi Rim.” Sve što me je posle toga pitao bilo je:

-”Možeš li ga zaštititi od samoga sebe?”

Tebi koji si čitao rećiću još: “Ako je moja logika bila pogrešna, neću žaliti za životom kada budem plaćao cenu, a ako je bila ispravna, ovo sam pisah sebi.”

                                                                                              Marko Junije Brut