Burka

Zapisao sam u dnevnik. Još kao dete počeo sam da ga vodim i zapisujem sve bitno. Verovao sam da tako čuvam svoja najiskrenija sećanja i osećanja. Trebalo mi je dugo vremena da shvatim da je pogrešno da živim kroz fotografije i dnevničke zapise. To me je ona naučila.

„Treba prepoznati trenutak. Treba živeti u njemu, a ne da ti život bude fotoaparat pa da naknadno gledaš slike“

Sećam se kad mi je to rekla. Bilo je to onog prvog dana nakon što su se naša tela pronašla i zauvek stopila. Zato ni ovaj zapis nema kraj. Zapisao sam samo deo onoga što se desilo, sve ostalo je belina ostala na stranicama dnevnika. Rekla mi je da ona kao moj dnevnik i da bi više volela da svoja oesćanja upisujem u nju, ili moje srce, da živim sad, dok je tu, jer biće vremena kada ću imati samo sećanja.

Bila je u pravu. Prokleto je bila u pravu...

Toliko je belih stranica, toliko nezapisanih sećanja a opet ona su tako slikovita i jaka. Netreba mi pisana reč da bi ih oživeo. Ona žive u meni. Žive sa mnom. Neznam kako ću zapisati ovo što osećam. Neznam ni da li ću zapisati. Bitno je da osećam. Neka boli. Bol je dobar. Prijateljski. Znak da još u meni ima ljudskog.

Iako znam da će boleti nešto me tera da pročitam šta sam zapisao o tom prvom susretu nakon toliko vremena:

„Njujork 26.04.2010

Dugo godina je prošlo od kada smo se zadnji put videli. Skoro dvadeset godina i dva  rata nas deli. A opet sedimo zajedno pijući kafu sa kimom i cimetom kao i pre svih događaja koji su nas razdvojili. Daleko smo od tog vremena i mesta. Ovo nije Bosna pre dvadeset godina. Ovo je Amerika danas, a opet za razliku od pre dvadeset godina ja nevidim lice skriveno pod burkom. Pitam se šta ju je nateralo? Odakle poriv da pokrije lice?

„Iznenađen sam. Nisam očekivao da ću te lako prepoznati ali ovo nisam očekivao, moram da priznam. Od kad je nosiš?“

„Već godinama. Ali nije ono što bi ti mogao da pomisliš. Ovo nije reprezentacija ili kakvo paradiranje verom, ovo je moja potreba da se sakrijem od ljudi...“

„Ljudi koji su ti učinili zlo?...“, znao sam da je silovana za vreme rata ali na slikama koje sam dobijao u pismima neposredno posle toga dok se oporavljala lice nije bilo pokriveno kao ni dosta toga drugog. Kada su je njeni rođaci savetovali tih dana da lice pokrije burkom odbrusila im je da ona neće sebe zatrvarati u kuću i povlačiti se u tamu da bi sakrila modrice i  posekotine koje je imala na licu. One nisu bile njena sramota i ako je njih sramota onda neka se zapitaju šta ih tera da se tako osećaju, je li to zato što joj nisu pomogli, ili zato što su okrenuli glavu u stranu, ili zato što joj se jednostavno nisu našli kada je njeno polomljeno telo vapilo za negom i pažnjom, ili možda zbog toga što je u njihovom svetu velika sramota biti žrtva.... i ako je bilo šta od ovoga neka se tornjaju svi zajedno u pizdu materinu jer joj takvi netrebaju. Njenje rane je bole, rekla je, ali ih se ne stidi. Ona nije kriva. Kriv je neko drugi.

Ipak tada se nije sakrila pod velom. Svesna odgovornosti koju kao intelektualac ima javno je govorila o zlu koje ju je snašlo neskrivajući pojedinosti i neobzirući se previše na zahteve rodbine da od tome kao o velikoj sramoti ćuti.

Znala je da zložin nema nikakvu težinu ako ostane nem i ako se o njemu nepriča. Pisala mi je kako joj je mučno svo to povlačenje po tv stanicama i intervjui, ali ona je bila jedna od retkih koja je bila pogodna da iznese glas. Bila je mlada. Lepa. Zgodna. Dobro je govorila engleski. Znala da koketira sa publikom i najvažnije znala je meru svega ovoga. Bila je savršena da bude zaštitno lice mediske kampanje.

Često sam je tih dana mrzio, pitajući se mrzi li i ona mene. Kasnije kada me je život odveo na drugu stranu i kada sam sam morao da lažem za dobrobit sopstvene zajednice shvatio sam procep u kojem se našla. Ne nisam joj oprostio, ni ona meni. Nismo imali šta da opraštamo jedno drugom. Mi nismo činili zlo. Zlo nas je jednostavno zateklo, a mi nismo imali snage da mu se oduprmo.

Ipak ni tada nekim čudom nismo prekinuli kontakt. Valjda je svemu tome kumovao to da smo se vrlo rano osvestili kao ljudi i počeli da radimo u nevladinom sektoru brinući se doduše svako o svom unesrećenom, ali vreme je učinilo svoje. Kada je bezumlje konačno stalo obnovili so kontakte i prihvatili jedni druge pokušavajući da se stavimo na njihovo mesto. Od tada se srećemo redovno. Nemogu da kažem da smo ostali drugovi ali mogu da verujem da smo prijatelji. Znamo šta se onom drugom dešava u životu, poštujemo to i nemešamo se preterano u tuđe živote.

I tako godinama. Sve do sad. Da nisam konkurisao za ovu donaciju verovatno ni sad se ne bi videli. Kako to pretenciozno zvuči videli. Pa mi se nevidimo. Ona vidi bore na mom licu i sedu kosu. Vidi da sam ostario i ugojio se, a ja nevidim ništa. Samo burku koja me zbunjuje. Odakle sad ona?

„Ne, nije ona da me zaštiti od onih koji su mi učinili zlo. Ova tkanina nema nikakve magične moći, znaš? Ona ne može da vrati vreme i mladost...“ Mudro i duhovito. Uvek je znala da kaže ono što je u stanju da pogodi sagovornika. Mene kao i svakog prosečnog evropljanina koji zalazi u srednje doba sve više muči dolazak starosti. Zlo je sada daleko od nas. Nepreti nam. Ali starost. Pa, ni ona više nepreti. Ona dolazi, a ja za nju nisam spreman. Da li je isto i sa njom? Pitam se kako li izgleda njeno lice sada? Šta se to skriva ispod marame? Jedino što vidim su iste one prodorne zelene oči koje pamtim, ali svega drugog nema, mogu samo da zamišljam, a koliko god se trudio da moje misli budu primerene one nesvesno bude davno uspavanu moju muškost, usostalom ova žena ispunjavala je moje mokre snove u godinama kada sam sazrevao. I ne samo moje. Neznam nikoga ko je nije sanjao i ko je nije poželeo. Jednostavno seksualnost je kuljala u njoj, svakog leta sve više se prelivala se preko kupaćeg, a kratke suknjice i tange koje su se na njima ocrtavale svakako nisu bile od pomoći. Svi smo je doživljavali kao najpoželjni trofej, jedini seksualni objekat verdan pažnje u našem malom mestu. Dobro bilo je tu još po neka mirisna i obdarena devojčica ali nijedna slična njoj. Samo je ona ostala naš grupni nedosanjani san.

Kao da mi čita misli ona odgovara:

„Ona je tu pre da me zaštiti od onih koji me navodno vole“

„Ne razumem.“

„Pa vidiš... Ti znaš da ja pred tobom nemam tajni. Bili smo dovoljno daleko jedno od drugog, a opet dovoljno bliski, da se jedno drugom ispovedamo o intimnim stvarima. Ti znaš za moje propale brakove.“ Znao sam za njih. Godinama sam zavideo tim kretenima što je imaju dok ja mogu samo da slušam njene jadikovke o njima. Ni jedan ni drugi nisu joj bili dorasli, ali žena ima potrebe a oni su se našli na pravom mestu u pravo vreme da ih zadovolje. Jedan je imao snagu i sklonost da bude previše zaštitnički nastrojen, odbacila ga je kada je shvatila da je on postao omča oko vrata, teg koji više nemože da vuče. Bio je preveliki balast koji ju je vukao na dno. Zato je jednoga dana odlučila da prekine svaku vezu sa njim. Presekla je vezu i nastavila da pliva. On je uskoro potonuo. Bio je čovek trenutka. Snažan čovek. Ali i umišljeni, beskompromisni heroj. Ludak koji je srljao u smrt i tamo terao druge. Džukela, pokvareni gad. Satirač života. Ludak koji je bezglavo jurišao u smrt i tamo bez milosti slao druge. A sve u ime neke nacionalne ideje. Kada su ideje prestale da budu nacionalne i postale verske on je možda porastao u očima saboraca ali nju je i zauvek izgubio.

„Moji brakovi su me naterali, dobro naveli da stavim maramu preko lica. Moji muškarci voleli su me zbog tela, a ne intelekta ili pažnje koju sam im poklanjala.“ Istina. Svi u lepoj ženi prvo vide lepu ženu. Većina tu stane. Retko ko pokuša da vidi i ono drugo u ženi.

Naš svet je oblikovan da od žena traži samo dve stvari. Lepotu i dobrotu. Sve ostalo je višak, ili bar mi mislimo tako.

„Prvi put sam je obukla onda kada sam trebala da idem na pregovore za donaciju za projekat vezan za osamostaljivanje afričkih žena. Dojadilo mi je da pred komisije, odbore, da na donatorske večere odlazim našminkana, u visokim štiklama, sa čarapama na podvezicama. Znaš li ti uopšte koliko je besmisleno trošiti eneriju na beskonačno ispravljanje šava na čarapi ili koliko degradirajuće zna da bude saznanje da i pored sve inteligencije posao možeš da dobiješ samo ako ispuniš neku uvurnutu fantaziju i obučeš se kao drolja. Za sve ove godine shvatila sam jednu stvar o vama. Ništa lično, netreba da se vređaš... uostalom i ti znaš da sam u pravu. Vaš mozak radi kao videorekorder. Uvek se u njemu vrti neki porno film. Naravo to je fantazija. Kako nemožete da imate sve te žene i sve te avanture, kako neuspevate da živite u njemu  vi bežite u samostvorenu iluziju, što samo po sebi nije ni greh ni problem. Problem nastaje kada nas želite da uvučete u te fantazije.“

„Tuše.“

„A ne još. Još nisam završila. Nerazumem kako vam to polazi za rukom. Toliko je žena koje vam povlađuju... Naročito na zapadu. Kada si poslednji put gledao film u kojem se glumica neskida. Film u kojem postoji ljubav koja nije seksualna. Otišli ste dotle da sada trvrdite da je i onaj vaš bog, za kojeg ste tvrdili da je neukaljan ljudskim strastima, nepokoran pred nagonima, vaš Isus, bogočovek koji je voleo svet, a ne žene, sigurno morao da bude izložen čarima neke žene tokom svog sazrevanja. Jedina debata koju vodite je da li je ona bila prostitutka ili ne. Kao da je to bitno? Kao da to menja poruku koju je odaslao u svet? Samo je pitanje vremena kada će te da ustvrdite da i u bibliji postoje reference na seksualnost koji su neki zli oci želeli da izbace i kako je sada sazrelo vreme da ih moderan čovek vrati tamo gde im je i mesto.“

Ne mogu da se ne složim sa njom. Zapadna kultura danas je uglavnom Američka. Bestidna. Direktna. Pornografska. Suštinski pornografska. Ali nevidim tu ništa loše. Žene uostalom vole seks podjednako kao muškarci. Nisam očekivao optužbe ali sa njom sam odavno prevazišao svaku socijalnu nelagodnost i zabranu. Naš odnos temelji se na neposrednsoti i iskrenosti. To je uostalom nešto što joj je oduvek trebalo a što od svojih muškaraca nikada nije dobijala. Bar ne dovoljno i pravovremeno.

Moram da priznam da mi se ponekad čak dopadao njen drugi muž. Visoki, harizmatični lažov, sklon alkoholu i marihuani ponekad. Pravi zapadnjak po navikama i orjentaciji. Da nisam znao da je Arapin nikada to ne bi sam zaključio. Voleo je da laže, a žene su mu to opraštale. Znao je sa njima. Znao je da nije bitno šta kaže, već kako to uradi.

„Sve je u glumi, izrazu lica i izgovoru. I da me zatekne na drugoj nikada joj to nebi priznao. Žene su spremne da poveruju u laž kada im to odgovara. Čak i kada su svesne istine. One je lakše od nas potisnu zamenjujući iluzijom koja im odgovara. Da smo zaista svesna bića, i da životima i vladama vada razum, a na osećajnost, odavno bi se istrebili. Razum je za čoveka prejaka droga. Nemaju svi stomak za nju. Mi slabiji više volimo iluziju. Bolje je podnosimo, a i prija nam njeno istant zadovoljenje.“

Kad god da ga se setim pomislim na to da je za njim ipak neutešno plakala kada se „preselio na ahiret.“ Još pre toga izbacila ga je iz stana i života, ali nikada  nije uspela da ga izbaci iz srca. Jednostavno i ljudski. Suviše je dobro lagao.

„Govoriš kao da si zgađena. Oboje znamo da ti nemaš problem sa svojom seksualnošću. Suviše si lepa da bi sad napadala svet koji je naklonjen lepima. Da ga napadam ja koji je uvek bio ružan kao pseto, to bi imalo i smisla. Ali ti... Ženo, pa ti si živela u snovima svih ljudi koje sam poznavao. Toliko je njih koji i danas za tobom uzdišu...“

„Ne smeta mi da zamnom uzdišu. Vređa me kada sline. Ja nisam krava i netreba mi vo koji nadamnom slini. Ne dozvoljavam to svojim muškarcima, zašto bi onda dozvoljavala onima koje napoznajem?“

„Misliš da sam vo?“

„Ne. Nisam mislila na tebe. Ti si drag muškarac. Prijatelj u kojeg imam poverenja. Mislila sam na muškarce koje nepoznajem, a koji misle da je moja obaveza da budem našminkana, seksi, i provokativna samo zato što sam im nedostupna. Naravno da nisam mislila na tebe, nedoživljavam te seksualno, za mene kao da ti nosiš burku, a ne ja.“

Ako nešto nisam želeo da čujem od nje, to je ovo. Upravo mi je rekla da ne postoji nikakva šansa da je smotam i odvedem u krevet. Nije da sam se tome nadao, ali svakako nisam želeo da to čujem. Uostalom ona je oduvek bila nedosanjani san. Iluzija moje mladosti za koju sam verovao da mi je postala nedostupna samo zbog nesreća koje su nas oboje snašle. Želeo sam da verujem da bi imao šanse kod nje da su stvari išle drugačije u životu. Želeo sam da verujem da nisam bedni crv, sa još bednijim crvom, u njenim očima. Godine su protekle i mi više nismo ono što smo bili. Vreme seksualnog istraživanja je iza nas. Moža sam se tada i mogao nadati nečem, ali sada definitivno ne.

Bolno, brutalno saznanje. Mladost je protekla i kao nabujala reka odnela neke snove, a starost koja dolazi ne nudi nikakvu nadu da će se oni ostvariti. Ali želim da verujem da još ima nade. Boli kada ovako saznam da za mene ustvari više nema nikakve nade. Ja sam samo aseksualni starkelja bez ikakvih šansi. Ružan način da se sazna da ti je život prošao u isčekivanju šanse koja nikad nije došla, a sada je više i nema.

Ali godine muškarcu daju još nešto. Iskustvo. Sposobnost da čuje ono što mu se govori. A ona je govorila isto ono što sam nebrojeno puta čuo u Africi pa i na bliskom istoku. Bog je ženama dao da nose burku, nije im naredio. Žene ne nose feredžu zato da bi udovoljile verskim poglavarima, već da bi sebi pokazale da mogu da budu jake, i da mogu da nateraju muškarce da ih slušaju i kada nebalave nad njima. Sve više žena iz viših staleža, obrazovanih i lepih žena skrivaju svoje lice i telo, ali ne kako to mi zapadnjaci mislimo zbog toga što ih neko na to tera već da bi pokazale i sebi i drugima da su jednake sa drugima i im netreba razgolićeno telo niti našminkano lice da bi skrenule pažnju na sebe i ono što govore.

Naša civilizacija naterala nas je da se neprestano reklamirao, da lobiramo, da lažemo, da se ulepšavamo kako bi bili u centru pažnje, a sve to da bi imali nekakav, kakav takav, kredibitet. Ona je jaka i mudra žena. Iskusna. Njoj netrebaju mrežaste čarape i otvoreni dekolte da bi skrenula pažnju na sebe.

Često mi je pričala kako ima utisak kako je niko nesluša i kako se oseća kao lutka u izlogu. Možda joj je to nekada i godilo, čak imponovalo kao ženi, ali ona nije mogla da se ostvari kao intelektualac dok god na njene uspehe pada senka sumlje da ih je ostvarila korištenjem svojih prirodnih atributa koje drugi jednostavno nisu imali. Sećam se kad mi je rekla da joj dođe da plati plastičnu operaciju svojoj kontrolerki samo da joj sjaše sa vrata. Žena joj je svaki dan češljala finansije demostrirajući svoju moć. Lečila je komplekse naplaćujući kazne i smanjujući budžet za organizaciju a da nikada nije otišla do nekog udaljenog sela u Sahari. Bilo joj je suviše naporno da ode. Kako i ne bi sa svim tim kilogramima.

Aida je sve to trpila do trenutka kada nije morala da napusti rad na terenu zarad neke besmislene kontrole od strane donatora. Kada su se konačno kontrolori uverili da je sa administraciom i načinom utroška sredstava sve u redu zamolila ih je da sledeći put donaciju dodele nekom drugom, jer ona nije tu da bi se osmehivala kontrolorima i poreznicima, već da bi radila sa žrtvama nasilja i ženama koje žele da steknu samostalnost, i da ako sledeći put požele da je vide iz bilo kog razloga moraće da zbog toga ipak posete nesrećne žene u azilima koje je osnivala. Jer, ona ne misli više da zbog administracije gubi vreme. Svrha humanitarnih organizacija, rekla im je tada, je da pomažu ljudima u nesreći, a ne da leče komplekse donatora.

Iako ovo mnogi misle skoro niko da se neusuđuje da to javno izgovori. Jednom izgovorena uvreda nekom donatoru neznači samo njegov gubitak već vrlo verovatno i gubitak drugih dušebrižnika. Uostalom većina njih novac nedaje jer veruje u humane ciljeve već zato što davanje donacija oslobađa od poreza, a predstavlja i besplatnu reklamu. Danas skoro i da nema kompanije koja se nekune u svoju društvenu odgovornost.

Kao da se iza te društvene odgovornosti nekriju uniformisana lica korporativnih čelnika, istih onih koji od svojih zaposlenih očekuju da uvek budu nasmejani, doterani pa čak i vedri. Od humanitaraca se sad pre zahteva izgled nego posvećenost. Mnogima je to postala profesija. Unosan zanat onih koji spasavanje sveta i ljudske sreće navode kao svoje zanimanje.

Ai nije želela da tako vodi svoju organizaciju. Nije želela da se veštački osmehuje kada bi jaukala. Nije htela da nosi skupu i provokativnu odeću da bi privukla donatore. Nije žela da trguje već da pomogne. Iskreno i nesebično želala je da pomogne, a ne da napravi karijeru od tuđe nesreće.

I sam sam se često gadio donatorskih konferencija i gomile likova na njima. Većini njih bilo je bitno da budu viđeni i da uberu par poena kod najšire publike. Znam koliko provocirajuće zna da bude svo to paradiranje paunolikih glavonja. Oni koji su svoje bogatstvo izgradili na raznolikim mehanizmima naplate tuđeg rada, na prisvajanju tuđeg znoja i novca, paradiraju njim kao svojim pa čak i glume velike dušebrižnike. A da bi cirkuski spektakl bio potpun tu je i gomila plaćenih prodavača magle i kvazihumanitaraca koji im aplaudiraju i beskonačno se dive.  

A kako i nebi. Previše dobro su plaćeni za svoj agažman. Danas vlada uverenje da samo dobro plaćeni, često i preplaćeni profesionalci mogu da rešavaju probleme kojima su izložene zemlje u razvoju. Jedan zvaničnik Ujednijenih Nacija čak je besramno izjavio da njihovo osoblje u okviru svetskog programa hrane mora da bude najbolje plaćeno jer samo to garantuje da će se za ove poslove prijavljivati najbolji kadar, to bi možda imalo i smisla da je tu stao, ali rečenica: „Ako humanitarne radnike plaćate bananama onda će vam se na konkurs prijaviti samo majmuni!?,“ svakako nije ono što ljudi žele da čuju. Humanost je ljudska vrednost koja ne bi trebala da se kupuje, a posebno ne da se njom trguje na tako besramne načine. Uslovljavanje pomoći gladnima i nerazvijenima transferom prljavih tehnologija i pretvaranjem celokupne populacije u labaratoriske miševe na kojima će se testirati novi lekovi i genetski modifikovana hrana nisu pomoć, već ucena.

Kako onda kada se sve svelo na ucenu neočekivati i donatore koji svoje donacije nedodeljuju zbog ljudske saosećajnosti i potrebe da se bude ispravan već samo iz koristi koju za sebe mogu pribaviti. Kada donatori imaju korist kao motiv onda nije ni čudo što ih vode niske strasti kada se odlučuje koga pomoći, a koga ne.

Da, mogu da je shvatim, i sam sam previše puta bio svedok ponašanja donatora. Koliko je samo njih koji na žene u humanitarnim organizacijama, posebno poznate i lepe žene, glumice i novinarke, menadžere i zaštitna lica humanitarnirnih kampanja glaedaju kao na prostitutke koje su tu da zadovoljavaju njihove potrebe. Ako već žele da troše njihov novac na zaštitu šuma ili planinskih lavova onda moraju da im nešto daju za uzvrat. Ako ne onda novca nema...

Koliko sam samo puta bio svedok da se obećani novac nedonira iako su već prigrabljene poreske olakšice i skrenuta mediska pažnja samo zato što se neka od žena pobuni i usprotivi. Svi su čuli komentar jednog od magnata koji je rekao: „Ako si već tu zbog drugih a ne zbog sebe, zašto se i sama ne žrtvuješ već to samo oholo tražiš od mene. Misliš li stvarno da tvoje lice vredi novca koji tražiš? Ako misliš da novac dobiješ moraćeš da mi ponudiš nešto uzbudljivije, nešto što bi moglo da me zainteresuje...To nisu uplakana lica, ili opusteli predeli zatrpani smećem...O ne, ja više volim bujanje života, ispunjenost i oblinu, nešto poput tih lubenica što ih skrivaš od mog pogleda...“

Ne, Ai nikada nije želela tako da živi. Nije ni čudo što se usprotivila. Nisam očekivao da pred mene izađe pokrivena burkom ali nemogu da kažem da to nema smisla. Usotalom Islam je burku izmislio kao način da žene izjednači sa muškarcima, a ne da ih unizi kako mi zapadnjaci to vidimo.

„Ljudi se bune. Bune protiv navale nepristojnog, nepotrebnog, ružnog. Niko ko stavlja burku nebuni se protiv seksualnosti niti je brani, to je možda i bio slučaj ranije u arapskom svetu. Tada su feredžu nosile zatucane i nepismene žene. Sada nije tako. Feredžu nose obrazovane žene, i to one koje su dovoljno jake da se usprotive uobičajenoj navali masmedija. Bune se jer nas takozvana sloboda goni u robstvo kakvim su žene izložene na zapadu, robstvo objektima. Robstvo u kojem su one objekti, u kojem ih društvo smatra objektima, i u kojem se sva njihova pažnja usmerava ka objektima. To je robstvo bezličnog.

Znaš moda nas tera na ogoljenost. Kreatori to nazivaju seksipil, ali to je prostačka ogoljenost. Šta uostalom moćnici iz sveta mode, svi odreda homoseksualci znaju o seksualnosti žene. Oni mogu da isprate krivine našeg tela ali ne i da stvore vizualni indetitet i prepoznatljivost. Njihove kreacije neprave se za svaku pojedinačnu ženu, prave se za grupe i razrede složene po visini i težini u kojoj nepostoji nikakva individualnost. Nesmeta mi ženska golotinja, ne kada je ona izraz ili potreba žene, ali smeta mi,..., vređa me kada se od nas očekuje da se ogolimo samo zato što je to „in“, što nas tako vide i doživljavaju podrjarmljeni jadnici, ljudi bez sopstvenosti, nesposobni za sopstveni stav ili jasno izražene želje. Nesmeta mi da se skinem pred tobom ako to želiš, ali zašto to treba da bude i moja obaveza, čak i inperativ prema ljudima koje nepoznajem. Od kad je društvena odgovornost žene svedena na golotinju.

Jednom davno smejala sam se kada je Cindy Crawford izjavila da je njena obaveza prema lepoti i estetici bila da se skine kako bi svet mogao da uživa u njenoj lepoti. Svud naokolo gakala je kao guska kad  snese jaje pa se svima obraća kako bi je primetili. Ta žena uvrtela je sebi u glavu da nam svima čini nešto veliko time što dopušta fotografu da je nagu ovekoveči. Kao da je ona madona a on Mikelanđelo. Neverovatna umišljenost. Ta žena ili nije normalna i ima bolestan ego ili je nesnosna glupača kad je spremna da tako nešto izjavi. Nije svet taj koji treba da uživa u njenom telu. To su muškarci koji sline nad njim. Ako to njoj pričinjava zadovoljstvo ja je ne osuđujem čak pre podržavam, ali ako neko misli da je obaveza prema lepoti da se svaka lepa žena svuče pred neznancima samo da bi oni mogli uživati u njenom telu onda tu neko nije normalan. Moja lepota, moja  seksualnost data je samo meni da sa njom raspolažem po sopstvenoj volji. Ona nepripada nikom drugom do meni. Nikakav drkadžija nema pravo na nju. Posebno ne, ako misli da može da je kupi na nekom kiosku ili skine sa interneta. Posebno ne, ako je umislio da mu to što može da kupi časopis daje nekakva prava nadamnom.

Mediji dans uče decu seksipilu, uživanju, hedonizmu....Šta se desilo sa smernošću, etikom. Nemislim da žena bude smerna ili moralna. Moralne vrednosti su nam nametnute. One su neprirodne i strane mom biću. One su nenormalne i neprimerene svakom ljudskom biću. Neoblačim se ovako zbog moralnosti, već iz protesta. Zato što je to ispravno. Zato što time govorim tako da me čuju. Ovo je era slike. Era u kojoj nema slika govori više od hiljadu reči.... E, u toj eri kada nekom otmeš sliku možda se zapita zašto si mu je uskratio. Kada bi se žene i na zapadu ovako oblačile možda bi se neko zapitao šta je to što nam smeta. Zašto se bunimo?” Na trenutak je zaćutala. Kao da je u mom ćutanju tražila nešto a onda kad ga je pronašla, nastavila je. Siguran sam da nije tražila odobravanje jer je bila svesna da ga ima ipak pitao sam se šta je to što je pronašla u mom pogledu ili na mom licu.

“Ne. Nesmeta nam lepota ili seksualnost. Nesmeta nam želja i sloboda i toplina kojima smo okružene kada nas muškarci opsedaju. Smeta nam njihovo samoproklamovano pravo da nas poseduju kao objekte i da manipulišu sa nama kao objektima.

Koliko je devojčica samo ove godine u tvojoj zemlji našlo sovoje slike i filmove na internetu. Filmove koje one jesu snimile sa svojim momcima ali za koje nisu želele da budu objavljeni i dostupni svima. Da, žena voli da pokaže svoje međunožje ili guzni otvor čoveku kojeg voli ili kojeg slobodnom voljm prima. Žena iskonski voli da sisa, kruži kukovima, viršti, razmenjuje nežnosti i govori bezobrazluke, voli da se grli, mazi, nabija,..., voli sve i proba sve.... Ali nijedna nevoli da joj se ti isti snimci nađu na izvolte svima kada raskine i promeni partnera. Odakle tim momcima pravo da objavljuju snimke svojih bivših devojaka kao da su oni samo njihovi. Odakle im pravo da srozavaju ili ruše tuđu ugled zarad veličanja sopstvenog. Nikome ozlojeđenost nedaje pravo da se tako bezobzirno meša u tuđe živote. Ali nije problem samo u tim momcima koji objavljuju klipove i slike svojih devojaka. Njih neko gleda. I neoseća ništa, ništa sem kratkotrajne navale krvi koja se brzo slije nazad i izgubi nakon kratkotrajnog zadovoljstva.

Ova seksualnost vređa. Ja nisam kobila pa da živim pored pastuva. Vaš svet se polako pretvara u svet u kojem postoje samo kobile i kvazi pastuvi. Navala golotinje sa svih strana je takva da kastrira muškarce. U očima žena oni više nisu muškarci već donatori spreme i zamena za vibratore. Nerazumem uopšte vaše žene. Zašto trpiti muškarca u kući kad je jednostavnije imati zalihu baterija i vijagre ako im se slučajno i pojavi neko na vratima. Valja biti obezbeđen i spreman. Nesme se propustiti nijedna šansa za seks kad je on već toliko bitan da se ceo svet vrti oko njega.

Bilo kako bilo, ako je seks toliko nepohodan, zašto je on bitan samo jednoj kulturi, zašto su sve one koje imaju drugačiji pogled na seksualnost označene kao zatucane i nedemokratske. Zavisi li zaista demokratija od veličine šlica na haljini i dubine dekoltea? Imaju li žene koje od kojih se zahteva seksipil više prava ili su sretnije od onih koje svoje lice pokrivaju feredžom?

Zbunjen si.... Znam da me neosuđuješ, ali i nerazumeš. Očekuješ da budem pokorni sluga tvog sveta... Ja nisam šraf  ili zupčanik pa da se uvek okrećem onako kako mi spoljne sile to nalažu. Svet iz kojeg dolaziš odavno je postao mehanički. Vi ga zovete tehnološkim ali on se nije promenio i dalje je to svet krutih normi koje neko određuje u ime drugih i nedozvoljava nikakav oblik protesta koji je u suprotnosti sa onim očekivanim i uobičajenim.

Shvati me. Neželim da budem mašina bez sopstvene svesti i volje. Ako se demokratija i pretvorila u tako nešto  ja ću je pre napustiti nego bezrezervno podržati. Ljudi imaju pravo na izbor. Zar nemisliš i da žene imaju isto pravo....

Izbori koje neko drugi donosi u moje ime, izbori koje neko drugi uobličava, nisu izbori. Oni nisu izraz moje volje i mog bića i ja ih poričem. To je isti onaj izbor koji si i ti učinio kada si davno prestao da komuniciraš sa onima koji nisu želeli da te čuju, već su sami odlučivali kako da tumače tvoje reči.

Nisam se promenila. Ostala sam ista. Sada samo biram.... koga ću primiti u krevet i kome ću pokazati lice. I dalje sam ona ista boginja kojoj se nadaš i koju sanjaš u mokrim snovima... I jošuvek sam spremna da te nagradim za želju, jer znam da moje telo za tebe predstavlja hram a njegovi otvori oltar na koji ćeš staviti svoju muškost. Želim te, na isti način kao i ti mene. Nisam se promenila, samo sam naučila da poštujem sebe i postala izbirljivija sa godinama.”

Slušao sam je. Reči su bile sveže i pitke. U njima osetio sam svežinu. Istu onu svežinu koju je imao izvor iza njene kuće pre mnogo godina. Često sam se polivao tom ledenom vodom kako bi ohladio uzavrele misli koje su navirale kad god bi se ispod beline njene majce nazreli tamni oreoli na vrhovima njenih krušaka. U pravu je, kad god bi ih ugledao ili se ona naslonila na mene dodirujući me tim užarenim vrhovima, sva moja krv sjurila bi se na jedno mesto a svet prestao da postoji. Nisam ni video njeno lice, ni čuo  njen glas. Ništa drugo nije me interesovalo. Video sam samo sebe kako širim taj razdor koji predstavlja obećanje raja. Čulno, nemo, video sam sebe kako se spuštam niz usek tražeći pukotinu koja se otvara pred mojim jezikom. A onda sam zaboravio na ledenu svežinu, zamenio je vlažnom vrelinom njenog soka koji se slivao niz moj jezik a ja sam ga gutao i bio sretan kao nikada pre. Bio je to san koji mi je izmicao. Godinama. Mislio sam zauvek.

Neočekivano osetio sam kako me podiže i nosi talas strasti. Negde duboko u moru mojih sećanja izronila je jedna slika i podigla se poput talasa gurajući me ka njoj. Bilo je ovo čudno osećanje u kojem se razum bori sa osećanjima koja ga nadvisuju. Ovako bez lica, tela pokrivenog platnom Aida je pre ličila na kamenu obalu Svete Helene. Mesto na kojem ću osetiti najveću sramotu i pad ali talas koji se podigao nije splasao i urušio se. Ne on je poput cunamija rastao prkoseći bezživotnim kamenim liticama prema kojim me je gurao. Svakog trenutka moga sam se slupati o njih. Ali to mi nije previše značilo. Bio sam svestan da je vulkan proradio i da se neće umiriti bez obzira što ga razum poziva na to. Šta uostalom razum zna o zaljubljenosti i opčinjenosti skrivenom lepotom? Šta uopšte razum može, koju vlast ima nad osećanjima? 

Restorani u Njujorku nemaju svežu izvorsku vodu kojom bi se polio. Nemaju ništa što bi mogao da uzmem da se ohladim od uzavrelih osećanja što prete da proključaju svaki čas. Osećam kako mi krv navire u obraze i kako oni gore. Voleo bi kad bi bar jednom moje lice ostalo hladno i moj mozak ostao razborit u njenoj blizini i kad bi bar jednom mogao da razložno i jasno izrazim svoje misli i osećanja, i kad bi mogao da joj kažem kako je podržavam i razumem. Ali koliko god to želeo, koliko god želeo da je intelektualno i ljudski podržim, da joj kažem da je u pravu, da kažem da mnogo toga, neuspevam, sve što mogu je da joj se nasmešim. Iskreno dečački, kao dete uhvaćeno u laži svesno da je pogrešilo smešim joj se očekujući da me razume, da me nekukori i nekazni. I za čudo to mi uspeva, kao da razume moju muku, ona se neljuti i ne mrzi me iako sam svestan da vrlo dobro uviđa ono što me je obuzelo. Kada bi oči mogle da se smeše, kada bi bio u stanju da to vidim i prepoznam zakleo bi se da su mi se isto tako semšile. Neusiljeno i odobravajuće. Nije bilo ukora ni besa. Znala je, razumela je, ili bar osetila da sam je slušao, da sam je razumeo, i da je iznenadna navala  osećanja ili već hormona, ne nešto vređajuće već nešto istinski iskreno i ljudski. Siguran sam da je primetila, da su njene prodorne oči primetile ljubav, a ne neki slepi nagon, nesvesnu privlačnost, jer i kad bi mogla pogledom da prodre ispod stola i da zaviri duboko ispod teksas platna ona ne bi videla samo nabrekli falus već pre želju koja je godinama tinjala, a evo sad se oslobađa. A ona koja je godinama bila nedosanjani san, mudra i zrela žena ispod burke, umesto prekora koje je imala za druge koji su na nju gledali kao na objekat meni se smeši i nežno me miluje po obrazu. Zaštitnički i zavodnički u isto vreme. Moj obraz plamti u njenom dlanu dok ne splasne navala osećanja i ja ponovo ne zadobijem svoje telo, i ne povratim kontrolu.

Iako sad mogu da govorim nepreostaje mi ništa nego da lažem. Sramota me je da priznam šta me je obuzelo. Sreća je da mozak uvek brže radi u ovakvim situacijama. Uvek sam imao dobru retoriku i mogao da se izvučem ubeđujući bilo koga u bilo šta što mi je odgovaralo. Tako je i sad. Mogu da se izvučem ali da li je to ispravno. Da li bi trebao da prećutim ili da pobedim nelagodnost i priznam joj šta sam osećao sve ove godine. Da nije pravo vreme toga sam svestan, ali sve sam svesniji da je samo jedan život i da više nema prava da ga olako odbacujem. Ko zna kad bi se ponovo moli sresti... Zato bolje da ne okolišam i lažem....”

Dalje je sve samo prostrana bela praznina. Stranice koje nisam popunio rečima jer sam poslušao njen savet. Sećanja na taj dan i sve ostale dane sreće ostale su zapisane u srcu a ne u dnevniku. Možda je i bolje tako mislim da ne bi bio pošten prema sebi i da bi namerno izostavio delove priče koji u meni bude nelagodnost. Na kraju krajeva nijedan muškarac nevoli da prizna da ima strah od žene u koju je zaljubljen. A ja sam to bio. Sve ove godine...

Sećam se kako se smejala. Smejala se, od srca se smejala kada sam govorio. Ne nije to bilo muvanje, ni udvaraje, jer niti sam ja znao kako da to izvedem, niti je ona to očekivala ili tražila od mene. Kasnije mi je priznala da je mnogo pre nego sam progovorio odlučila i da je kada sam počeo da crvenim i mucam odlučila da me nemuči previše jer u čemu je poenta mučenja. Možda žene uživaju ponekad da budu osvajane i muče svoje udvarače ali Ai nije imala ni vremena ni želje da se poigrava samnom.

Sećam se kako smo bukvalno otrčali iz restorana. Kako smo pretrčali ulicu nečekajući da se uključi semafor. Kako se Aida svađala sa saobrađajcem koji je hteo da nam naplati kaznu. Kako je bila spremna da da novac za saobraćajni prekršaj, ali ne i da mu dozvoli da baci pogled na njeno lice. Nije mu uspevalo da izadje na kraj sa njom. Ni pretnje kaznom zbog nepoštovanja zakona ni pozivanje na zakon protiv terorizma nisu na nju ostavile nikakav utisak. Koliko god on insistirao da ona skine burku ona nije imala nameru da to učini.

Na kraju su nas oboje priveli u stanicu a ona je mudro sačekala da se to desi pa da zatraži da se vidi sa glavnokomandujućim. Naravno do tad su joj već skinuli veo sa lica i ja sam video isto ono prelepo lice koje pamtim. Nije se promenila. Ostala je ista. Nije ostarila i dalje se srčano borila za ono u šta veruje. Kada su nas konačno strpali u sobu za ispitivanje nonšarlantno je izvukla svoja dokumenta i pozvala se na diplomatski imunitet. Ja sam već bio i zaboravio da ga je imala. Ostao joj je kao jedina zaostavštia koju je ponela iz drugog braka.    

Sad su se već svi u stanici uzvrteli svesni da bi mogla da ih tuži. Odjednom se pojavio i načelnik koji je trapavo i neubedljivo pokušavao da se izvini. Njoj ta izvinjenja nisu trebala i nisu značila ništa. Objasnila im je zašto nosi burku čvrsto se pozivajući na to da je to njeno pravo. Uzaludni su bili pokušaji da joj se objasni kako je zabrana nošenja burke mera odbrane od terorizma i kako napredni softveri za prepoznavanje lica nemogu da rade ako je lice prekriveno velom. Odbrusila mu je da se u civilizovanom svetu koji ona poznaje građani ne špijuniraju i neprate, a posebno ne kažnjavaju što se odupiru torturi i prekomernoj upotrebi sile, jer sva ta silna navala elektronskih uređaja koja prate sve i svakoga jeste prekomerna upotreba sile. Rekla mu je bez okolišanja i u lice i da nije samo ona ta koja neželi da je prate i kontrolišu, već da to neželi nijedan slobodan čovek bio on sa zapada ili istoka, i da nijedan zakon koji donese neki organ nemože da ograniči ljudsko pravo na slobodu izražavanja pa tako ni na nošenje burke. Rekla mu je da treba da se stidi, da je sramota i gnoj Američkog društva i da militantni svet kojem pripada nemože nametnuti svoju duhovnu sepsu istinski slobodnim ljudima. Rekla mu je mnogo toga što nesretni čovek sigurno nije želeo da sazna. Pljunula mu je to u lice. Pobedonosno. Prkosno. Bez stida.

Siguran sam da su svi u stanici odahnuli kada smo je konačno napustili. Pokazala je svoj stav i nije ga se stidela. Nije joj smetalo da nas prate zašrepašćeni pogledi totoalnih stranaca. Imala je šta reći i nije se libila da ga iznese. Dan se bližio kraju, sunce je već počelo da zalazi kada smo konačno stigli do njenog stana.

Već sa vrata počela je da se skida bacajući deo po deo odeće na pod. Konačno raširila je  svoju burku drsko mi pokazujući obrijano mesto na kojem je bio nektar za kojim žudim. Spustio sam glavu i pohotno oblizivao ovaj izvor mudrosti i lepote. I zadovoljno mumlao.

Eto nakon svih godina ipak sam osetio rajske sokove. Ipak sam upoznao sreću.  Kroz glavu su mi na trenutak pršle misli na njene muževe. Pitao sam se da li su i oni osećali ovakvo strahopoštovanje i uzvišenost nagradom koju im nesebično daje. Kasnije mi je rekla da i nisu bili neki vešti ljubavnici i da su se uvek pre brinuli o sopstvenim potrebama i zadovaljavali sopstvene želje nego njene. Da su bili drugačiji ko zna, možda bi i ostala sa njima. Na kraju krajeva žena koja je zadovoljna nikada netraga za zadovoljstvom negde drugde. Ali oni nisu bili takvi, čak ni harizmatični lažov. I on je pre bio bedni pičkolizac, nespretni amater, ni blizu ozbiljnog istraživača guznog otvora, halapljivog, toplog, uzvišenog pulsirajućeg jezika čoveka zmaja, kako me je nazivala, koji duva svojim užarenim dahom preko valova i dolina njenje intimne geografije. Mnogo sam naoučio tokom godina. Imao sam i ja poneku lavicu koju sam pokušavao ukrotiti i privoleti. Davao sam se i one su mi se davale, učio sam i spremao se, za onu koju sam oduvek smatrao pravom.

A onda kada se desilo, bio sam spreman. Moj dah je bio vatra kojom sam je zapalio. Drski povetarac sa juga koji je otopio ledenu zamrznutu bezživotnu pustoš njenog ljubavnog života. Jak kao prvi uzdah, kao snaga života koja se rađa kad vazduh prvi put prodre u nejaka pluća cepajući sve barijere i okove i razdvajajući jedan svet od drugog.

Bio sam planinar i avanturista koji se bez zaštite sa vrhova nebeske uzornosti spušta u podivljale ponore strasti. Dok uranjam u otvor svetlo zamenjuje tama kojoj se radujem. Noć je tamna i neprozirna prepuna prigušenih uzdaha koje ispušta dok moj jezik igra nad njenim usminama poput tango igrača čas udarajući po njima bez milosti, gnečeći ih, grizući ih dok ne promene boju, a onda samo tren kasnije ljubeći ih sa takvom nežnošću i ljubavlju kao da to nisu iste one usmine od samo par trenutaka već naša nerođena deca sa čijim se mekim porođajnim otvorom sudaram u noći najave beskrajne sreće.

Vrištanjem je tad najavila dolazak sreće koju nećemo dočekati. Bila je suviše ponosna da bi mi odmah priznala. Nije želela da brinem, ni da je sažaljevam. Želela je život. Bila je život. Sve do poslednjeg daha.

Sutradan ujutru rekla mi je da boluje od raka i da je bolest uznapredovala i ušla u krajnju fazu. Nije želela da umre vezana za aparate. Nije želela da joj poslednji dani budu ispunjeni serilnom belinom bolničke postelje. Izvinula mi se što me je zloupotrebila da oseti malo sreće i ljubavi, malo ljudske topline dok su suze tekle niz moje lice, a ja je molio da mi dozvoli da budem uz nju. Nije odmah prihvatila, ali sam ostao u Njujorku za svaki slučaj, da joj se naćem u blizini, ako zatreba. Posećivao sam je svakodnevno. I volio. Svakoga dana sve više i više sam je voleo. Rekla mi je da sam ja čudan čovek kad se tako olako izlažem bolu, kad znam da nema nade a opet neodustajem od ljubavi i bliskosti. Odgovorio sam da moram tako. Tako je želeo moje biće. Čekalo je toliko dugo, spremalo se. Nije želelo da se preda i odustane. Našlo je svoju drugu polovinu i stopilo se sa njom.

Ništa nije odgovorila. Ćutala je. I ja sam ćutao. Pronašli smo svoj smisao i zadovoljstvo, pronašli smo sebe i tišina nam više nije smetala. Razumeli smo se i bez reči.

Umrla je jednog jutra. Sahranio sam po njenoj volji u kamenoj pećini koju su nekada davno oslikali momci što sa karavanima teraju stoku skupljajući novac za darove koje će ponuditi ocu svoje buduće supruge, duboko u Libiskoj pustinji na nevidljivoj granici što razdvaja Numibiska i Libiska plemena. Gledao sam kako polažu njeno telo zamotano u belo platno i kako ga zatrpavaju peskom. Moje srce bilo je previše slabo za ovaj prizor. Podigao sam pogled i ugledao crtež. Mali pećinski crtež koji slika život. Bio je tako lep. A opet tako dalek i nedostupan očima sveta kojem sam pripadao. I tada u trenutku najvećeg bola setio sam se kako je me je nekada ne tako davno dočekala prekrivena velom i kako sam bio zunjen tom obstrukciojom što skriva lepotu i kako mi je ona dozvolila da uživam u njenoj lepoti.

Znao sam da je Aidin duh sad uz mene, pogledao sam crtež, pustinju, ljude oko sebe, žene pod burkama i čadorima i pitao se imam li prava na svu tu lepotu?