Probuđen

Čuo se zvuk nalik na pljesak rukama. Zatim neopisiva navala iznutra. Kao da sam žurio da ponovo upoznam svet,  da ponovo oživim. Čudan osećaj, neopisiv. Ne sećam se onog drugog, kada sam umro, ali ovog sada sam i te kako svestan. Za čudo, ovaj put nije bolelo. Ni najmanje.

Trenutak uskrsnuća mogao bih opisati samo kao beskonačno čekanje. Ništa se još nije desilo, a i da jeste toga niste svesni. Ceo taj osećaj je tup. Isprazan. Prazan... kao i ljuštura u koju se ponovo naseljavam. Prvo postajem svestan slike sveta oko sebe. Razgledam prostoriju par trenutaka, pre nego što progovorim.

-„Gde sam? Ko si ti“ Čovek u belom mantilu verovatno je lekar. Prostorija bledo zelene boje neodoljivo podseća na ordinaciju. Vreme prolazi sporo pre nego počne da mi se vraća sposobnost pokretanja i upravljanja telom, zatim navala mirisa i konačno zvuk.

-„Dobrodošli. Sad možete da nastavite svoj život tamo gde ste stali.“

-„??!!???“ Bledo ga posmatram. Nisam  imao ni najmanju predstavu otkud ovde i ko je ovaj čovek. Trebalo mi je par minuta da se presaberem, ali ovi tipovi očigledno nisu imali nameru da mi ih daju. Još mi se nisu vratili refleksi kada je počeo da mi priča o zadatku za koji sam odabran.

Doktor mi je objasnio da sam „probuđen“ i da imaju specijalan zadatak za mene. Trebalo mi je malo vremena da se setim šta znači specijalni zadatak. Ako se ne varam to je vrsta naređenja koja se davala samo posebno pripremljenim i obučenim vojnicima.

Mogao sam da vidim svoj lik u ogledalu. Ja nisam ni najmanje podsećao na nekoga kome bi se takav zadatak mogao poveriti. Bio sam sve samo ne dobar izbor za poveravanje specijalnog zadatka. Prvo sam pomislio da su pogrešili, ali sećanja koja su polako nadolazila uveravala su me da previše znam o tome o čemu pričaju. Razumeo sam termine, znao taktiku i dobro predviđao svaki njihov sledeći korak. To me je uverilo da ja jesam prava ličnost za ovo ali kako sam se onda dođavola našao u ovom telu.

Odraz u ogledalu ličio je na sprdnju. Tip je bio prosed, dubokih podočnjaka, tromih pokreta. Jedna neugledna debela mešina, ako mene pitate. Pitao sam se kako sam završio ovde.

Postojale su dve mogućnosti koje mi je moj um nagoveštavao. Jedna je govorila da sam implementiran, usađen u ovo telo, kako bi se njime poslužio kao kamuflažom, a druga, koje sam se ježio, bila je da ovo zaista jesam ja. Ako je to tačno, koliko sam godina ja bio neaktivan? I kako to da me niko do sad nije probudio.

Još se nisam sećao pojedinosti, samo grubih naznaka prošlosti. Sećao sam se da je Irena govorila kako ovo može biti nepovratan proces i kako je ovo opasno, ali ja nisam mario. Iako se u vezi nje ne sećam ničeg drugog osim njenog imena i činjenice da me je „uspavala“ imam neki osećaj da stvari nisu išle baš kao po loju.

......

            Bio sam u pravu, čovek u belom mantilu bio je neka vrsta doktora. Pobrinuo se da ceo proces uskrsnuća prođe glatko. Usput mi je ispričao ono što me je interesovalo nakon što sam se skroz „povratio.“

            Irena je bila moja bivša devojka i psihijatar koji me je „penzionisao.“ Setio sam se kako je izgledala. Prokletinja je bila dovoljno zgodna da me zavede i učini podložnim svom uticaju. I ostali vojnici se penzionišu, ali ne u 29-toj, i ne na način da budu izbrisani.

            Doktor mi je objasnio da je ona uspela da me sahrani u sopstvenom  telu. Pitao sam ga kako joj je to pošlo za rukom. Ako mene pitate to je potpuno suludo, opet, dobio sam nešto što mi se čini i više nego dobro objašnjenje postupka. Saznao sam čak i da je taj postupak sada postao standardna procedura.

            Nisam baš shvatao šta podrazumeva standardna procedura za umiranje i sahranjivanje u telu. Morao sam da ga pitam. Objasnio mi je da sad postoji procedura za to. Dobiješ smernice kako da umreš, pripremiš se, ispoštuješ ih i nema te više. Začudo, u ovom procesu, telo ne umire.

            Pitao sam ga zašto bi neko to uradio. Nisam bio siguran da ga u potpunosti pratim. Uostalom, bio sam uspavan poprilično dugo.  

            Doktor je znao da mi duguje pojedina objašnjenja ako misli da me vrbuju ili angažuju. Nije im bilo druge nego da mi pruže nešto opipljivo kako bi im poverovao, jer ono što sam naslućivao bilo je i više nego suludo i uvrnuto. Trebalo mi je dakle neko objašnjenje šta se desilo.

Izgleda da su na ovo bilo spremni,  jer već su pripremili niz objašnjenja koji bi trebali da me „stabilizuju“ i uvere u to da su oni na mojoj strani. Nisam znao da li da im verujem ali bio sam odlučan da ih saslušam. Kakvog sam uostalom imao izbora?

Na početku doktor mi je objasnio prirodu ljudskog bića. Da mi je ovo neko rekao ranije zasigurno bi ga odalamio ili proglasio ludim. Ali obilje dokumentacije koju mi je pokazao navodilo me je samo na jedan zaključak. Tip je neopozivo u pravu. Bar tehnički, nema mu se šta prigovoriti. A ni njoj, beštiji. Ko bi rekao da je bila toliko lukava i prepredena? U jednom joj ipak skidam kapu. Znala je šta želi i kako da do toga dođe.

            Šta je, dakle, beštija uradila. Zajebala me? Ne bi baš to tako rekao. Očigledno sam i ja uživao u tome. Telo je dokaz! Ako ništa bar se nisam protivio, jer da jesam, zar bih sad bio ovde... i ovakav... Verujem da ne. Doduše kad pomislim na nju moja sećanja uvek su neprikosnoveno pozitivna, to znači i da sam možda sve ovo svesno uradio. Uostalom, što da ne? Ja nisam umro. Bar na neki način nastavio sam da postojim.

            Ako je verovati doktoru, ljudsko biće satoji se od tri dela. Hardvera, to jest tela. Životinjskog mozga koji je neizmenljiv i stalno aktivan, pa i u slučajevima kada smo duhovno i logički odsutni i ličnosti koja je promenjiva i kojih je priroda tokom evolucije za svaki slučaj u telu smestila više. Dakle, ako jednu ličnost „uspavate“ ne prestajete da postojite. Još ste živi. Samo na nekom drugom nivou. Kučka se dosetila da ovo iskoristi onako kako njoj odgovara. Izgleda da joj ovakav ja baš i nisam previše ležao, pa se odlučila da me zameni sa nekim drugim ja.

            Uspavala me, penzionisala, isključila i poslala u duboku podsvest. Onda je izabrala neko drugo, poželjnije ja i izvukla ga na površinu. Ako je suduti po fotografijama koje su mi pokazali, taj drugi ja baš se dobro provodio i nije propuštao zabavu. Čak bi se reklo da mu je zabava bila shvrha života. Ako mene pitate, jadno, ali izgleda da se njoj to više dopadalo.

            Kad mene više nije bilo nastavila je da živi sa svojim ljubavnikom koji je izgleda bio prijatniji, poželjniji i prihvatljiviji... i koji nije mario previše za svoje telo.... Ispravljam se, naše telo. Dakle taj skot koji me je zamenio prestao je sa svim vežbama, treninzima, odao se alkoholu i lakim drogama i vodio računa samo o tome da redovno dobija seks i hranu. Sve druge redovnosti bile su mu zamorne i dosadne, pa ih je vremenom ukinuo. Sa druge strane nijedan porok kojeg bih mogao da se setim nije mu bio stran. Svaki je upražnjavao. Jednom rečju naučio je da uživa i maksimalno se tome prepuštao. Reklo bi se da je živeo punim plućima. Na tome mogu samo da mu zavidim. 

            Doktor mi je dao i da vidim par snimaka tog drugog ja. Nisam baš bio oduševljen, ali moram priznati da je drugima znao da priraste za srce. Onda nije ni čudo što se ona opredelila za njega i zanemarila mene. Što se nje tiče dokle god sam ja bio uspavan ona je mogla do mile volje da se naslađuje mojim telom i svojim novim ljubavnikom.

            Voleo bih da mogu da se naljutim ili budem ljubomoran na njega. Na kraju krajeva on ju je trošio svakodnevno i nije se ustezao od toga da povremeno švrlja i sa drugima. Ali nikako da se naviknem na to da budem ljubomoran na sebe. Meni je to nepojmljivo. Ali cela ova situacija je nepojmljiva tako da ću vremenom sigurno i to dostići. Ljubomoran sam na sebe, kakav apsurd, ali kako da ne budem ljubomoran i besan na njega/sebe. To nisam bio ja. To je bio on. On, koji nisam ja.

            Znate šta mi se najviše gadi? Ja tog skota nikada neću moći da propustim kroz šake. Sada kada sam ja tu od njega nema ni traga. Razmišljao sam čak da zamolim doktora da ga „probudi“ ali onda sam shvatio da to znači da ja opet neću biti tu, pa sam odustao od ove ideje.

            Gnjida se provukao bez kazne. Ne postoji ništa što bih  ja mogao da uradim da mu se osvetim za sve ove godine dok se provodio koristeći moje telo i moje devojke. Priroda nije pravedna, gad se izvukao bez kazne i nema načina da to promenim.

            Moraću da se naviknem da živim sa tim. Raduje me samo saznanje da otkako sam ja tu njega više nema, i ako se mene pita više ga neće ni biti. Nikada.

Gadim se tih mekušaca metroseksualaca i zavodnika. Njima je sve u kurcu, a muda nikada nemaju. To je onaj tip ljudi koji ispari kad god zagusti i koji osim na zabavu i na sebe nikada ne misle ni na šta drugo. Zar je moguće da u meni postoji i neko takvo ja?

Ko zna šta još postoji u meni? Bolje da i ne mislim na to. Sigurno neću pokušavati da saznam. I ovo mi je već dovoljno gadno i nepodnošljivo saznanje.

......

            Oporavak nakon uskrsnuća, kako sam saznao, traje par dana. To je i više nego dovoljno vremena da me ona dvojica tipova upoznaju sa zadatkom.

            Iskreno bio sam i više nego razočaran. Danas se obična likvidacija smatra specijalnim zadatkom. Izgleda da se svet promenio dok sam bio odsutan. Tako sad gledam na to. Bio sam odsutan.... Neko vreme.

            Za to vreme drugi su napredovli,  ja propadao. Sada sam tu gde sam. Ali to ima i svoje dobre strane. Svi su zaboravili na mene ili su mrtvi, bar oni koje sam ja poznavao. Nekima sam doduše i sam pomogao u ovoj tranziciji. Začudo čak i kad me telo nesluša ja još imam sve što je potrebno za ovakve zadatke. Telo je možda oslabilo, otromboljilo se i ulenjilo, ali ništa od veštine nisam izgubio.

I što je važnije sva znanja mi se polako vraćaju. Čak i posle ovoliko godina ja znam sve trikove. To vraća samopouzdanje, i briše svaku neopdlučnost. Sada kada sam ponovo živ jedva čekam da se tako i osećam, a ne samo da saznajem od drugih šta sam bio dok nisam bio tu i sećam se nekih davno zaboravljenih vremena. Treba mi akcija. Odmah.

Možda i prihvatim posao samo da bih ponovo mogao da uradim nešto što bi mi pomoglo da se osećam živ. Protiv tog jadnička kog su mi namenili nemam ništa. Nisam se čak potrudio ni da oka bacim na njegovu biografiju. Ako prihvatim da ga izbrišem sa spiska živih to je samo zato što će mi to pomoći da se osetim živim. Rat je možda opasan i neizvestan, ali živ i uzbudljiv. Rat je normalno stanje za lavove, a ne prežderavanje i izležavanje. A ja sam nekada bio lav. I sve što sada želim je da ponovo budem živ, a to znači da budem lav. Ako neko zbog toga mora glavom da plati to je zato što je priroda to tako uredila. Nema mira između lavova i gazela. Čak i kada sam spor i trom ja sam poput lava. Sad konačno shvatam onu izreku ne diraj lava dok spava. Sad su me probudili i neko ima da plati glavom.

Osećam bes, osećam glad. Vreme je da ustanem iz kreveta. Nije dobro da se vojnici previše izležavaju. Moraju stalno biti u pokretu. Moraju osećati strah i neposrednu blizinu smrti. To ih motiviše da budu bolji da nikada ne odustanu.

Žudim za to da ponovo budem ja. Možda se njoj ja nisam sviđao, ali sada nakon svih ovih godina i svog ovog uživanja koje je pružila nekom drugom ko se samo pretvarao da sam ja imam potrebu da nekome naplatim sve to što mi se desilo. Nisam plačljivac koji će samo plakati nad svojom sudbinom i oplakivati šanse koje su mu oduzezte. Bio sam čovek od akcije. Nije ni čudo što su me se ovi tipovi setili. Čak i posle ovoliko godina dobar glas o meni i dalje postoji unutar određenih krugova. To nešto govori o meni. Nije red da taj glas sada uprljam suzdržavanjem.

Zašto bih se uostalom suzdržavao. Šta ja ima od toga? Na neki način suzdržavao sam se celoga života, a to su drugi koristili. Sad je tome došao kraj. Nemam ništa protiv mete, ali ako će mi njena eliminacija povratiti samopouzdanje, ugled i otvoriti po neku priliku za koju još nije kasno rado ću je ukloniti.

Čisto i efikasno. Bez emocija. Baš onako kako su me učili da se treba odnositi prema neprijatelju. Svet nije stvoren da bude pravedan i dobar. Svet je takav kakav jeste, kao i ljudi. A oni su fela koja uvek najveće neprijatelje ima u svojoj vrsti. „Čovek je čoveku vuk“ tako me je učio deda. Deda ne znam gde si sada, ali priznajem ti samo me ti nisi lagao... i zato sam ti zahvalan.

......

            Ona dva tipa koja su se pojavljivala sa doktorom od jutros su se pretvorila u pravu malu delegaciju. Do porasta (brojčanog) je došlo verovatno zato što sam sinoć imao neke čudne snove pa je aparat koji smima moj EEG poludeo i pištao više puta tokom noći. Ovo nije moglo da promakne dežurnom lekaru koji je odmah obavestio svoje pretpostavljene. Otkud danas toliko broj onih koji me posećuju?

            Dobra osobina ove nezgode bila je to što su konačno položene karte na sto. Ljudi koji su me posetili zaslužni su što sam živ. Pronašli su me u nekom letovalištu gde sam već godinama unazad radio ili bolje glumio da radim kao čuvar plaže. Rekli su mi da mi je ovo bio poslednji u nizu besmislenih i slabo plaćenih poslova koji mi je ponudio neki prijatelj, poluludi hipik koji je zalutavši iz svog vremena nekako uspeo da zakupi deo plaže u južnoj kaliforniji i protivno svim izgledima i očekivanjima uspeo da ga očuva i zadrži do dana današnjeg. Iako se njegova poslovna logika mogla opisati otprilike kao „lako ćemo“ ljudi koji su odsedali su izgleda baš uživali u rustičnom ambijentu i ne baš čistunskoj kuhinji pa je zarada bila dovoljna da pored sebe zaposli još par bivših veterana, svih odreda deklarisanih protivnika rata, mirotvoraca, pacifista i ako ćete mene pitati idiota.

            Da ne znam da je tamo bio neki drugi ja, morao bih se zapitati šta mi se desilo pa sam tamo proveo par godina. Sada znam šta mi se desilo. Barem onoliko koliko su smatrali za shodno da mi kažu.

            Kad su mi objasnili kako su me pronašli i zašto sam im bitan prešli smo na ozbiljne stvari. Tu nije bilo okolišanja. Matori pajac mi se nije zamerio, ali nisam imao ni razloig da ga koknem. Prema tome morali su da mi ga daju. Kakav takav.

            Spremili su se, moram da priznam. Dali su mi i više nego dovoljno razloga da eliminišem matoru budalu. Nikad nisam bio previše oduševljen profesionalnim patriotima, ali šarlatani i budale su me baš nervirali. Pokazali su mi njegovnu naivnu logiku kojom se navodno vodio kada je bez trunke griže savesti prodao naše najcrnje vojne tajne neprijatelju.

            Tu sam ih prekinuo i rekao da ja preko dvadeset pet godina nisam bio tu i da ne znam ama baš ništa o vojnim ili nekim drugim tajnama i da me iskreno politika ne interesuje što je značilo da nemam razloga da im ne verujem, ali i da je ono što su pred mene kao pred kuče bacili suviše tanko da preuzmem stvari u svoje ruke i vodim neku tajnu operaciju.

            Bio sam od onih koji su u svoje vreme dobro znali kako se vode ove stvari. Morao sam da se obezbedim. Nisam imao nameru da učinim ništa dok me ne uvere da je takva akcija neophodna ili da ju je odobrio neko sa dovoljno visokog položaja. Nisam morao dugo da čekam. Minut kasnije ušao je neki matori prdonja i predstavio se kao ministar u vladi. Onda mi je ponudio fasciklu i rekao je da je pogledam. Imao sam tamo i šta da vidim. Moje čedo!

            Meta, od tad sam bio siguran da je onaj prvi matorac samo to, meta, usudio se da proda stranim silama idejne projekte neinvazivnih napada koje sam osmislio pre nego su me uspavali. Vrlo dobro sam znao koliko je opasno igrati se sa silama prirode. To je uostalom i bio razlog što sam ja sam nekada davno sabotirao izgradnju energetskih postrojenja koje je projekat predviđao. Bez njih seizmička oružja nikada nisu postala aktivna, a kasnije kada je popustila napetost svi dosijei su stavljeni pod ključ i zaboravljeni. Bar smo se tome nadali.

            A onda ih je neki matori arhivar pronašao i shvatio koliko mogu biti isplativa. Dovoljan razlog da mu se zavrne šija. Razlog zašto su prevrnuli nebo i zemlju da me pronađu i ožive bio je provizoran. Matorog je mogao da odstreli bilo ko, ali samo ja sam mogao da procenim dokle su prokletinje uspele da razumeju projekat i dokle su uspele da doguraju u njegovoj implementaciji.

            Dakle, da nije bilo ove poprilične neugodnosti nikoga od njih ne bi bilio ni najmanje briga šta se desilo sa mnom.

            Sada sam imao razlog da im se pridružim, ali nakon svega imao sam potrebu i da nešto zatražim za sebe. Hteo sam detaljan izveštaj šta se desilo i kako to da sam sada ovde. Neko je morao da mi sažme i izloži postupno korak po korak sve moje izgubljene godine. Hteo sam da upoznam sebe. To mi je bilo toliko važno da sam odlučio da netražim ništa više osim toga i dobio sam uveravanja da ću dobiti detaljan izveštaj o svemu.

            Ne baš neka pogodba, ali sobzirom na okolnosti bilo je to i više nego što sam se mogao nadati.  

......

Ne mogu da se obuzdam moram da znam. Jesam li bio naivan i emotivno potkupljen ili neoprezan, ili sam sam doneo odluku o svom uništenju i prepuštanju tela nekom drugom. Ne znam zašto bi to uradio. Niko ne voli nekoga toliko. Opet postoji jedna druga mogućnost koju mi prisustvo ovih likova nagoveštava. Možda sam mrzeo sebe.

Ako je tako onda nije nezamislivo da poništim sebe. Posebno ako sam bio zaljubljen u nju, a sva je prilika da jesam. Nisam još siguran, videćemo kad mi se povrate sećanja.

......

            Ponovo sam imao košmare. Kažu da je to normalno prvih dana nakon uskrsnuća. Ja samo ne znam koji mi moj treba pa da spavam. Prespavao sam dvadeset pet godina zar to nije dovoljno. Koliko još života treba da protraćim na spavanje?

            Sestre i doktori zahtevaju da spavam redovno jer će to ubrzati moj oporavak. Nemam razloga da im ne verujem, ali ja bih ako može za promenu da budem budan. Trudim se da po celi dan ostanem budan i otkako sam ponovo shvatio da znam da čitam čitam sve što mi padne pod ruku, kad nemam ništa za čitanje gledam tv. Kažu da je to sad prevaziđen medij koji skoro nikog ne interesuje ali meni odgovara da po ceo dan vrtim kanale. Imam potrebu da što brže naučim što više o ovom svetu u kojem sam se pre neki dan probudio. Što brže shvatim kako stvari funkcionišu manje ću da se zgražavam i iznenađujem. Mali dodatni napor u tome nikako ne može da škodi.

......

Majka me je uvek učila da moram uvek da dam sve od sebe, posebno kada su žene u pitanju. Nisam siguran da je mislila na ovo. Valjda ovo znači „dati sve od sebe.“ Mada mi ovo nekako pre dođe pre dati sebe, prodati sebe.

Ako sam ovo učinio zbog ljubavi, onda mora da sam je baš gadno voleo. Neko sa strane će reći baš velika cena da se plati nečija ljubav. Bar neko iz mog društva i mog vremena.

Opet sad vidim da je ovo postalo uobičajen način trgovine među parovima. Čuo sam priču od sestara na spratu kako se jedna od njih sprema da uspava svoju sadašnju ličnost jer joj je neki psiholog rekao da se neka druga njena ličnost mnogo bolje uklapa sa njenim sadašnjim ljubavnikom. Nekada smo živeli u zabludi da duša traži sebi srodnu, sada je očigledno da je to bila laž. U stvarnosti, telo traži odgovarajući softver. To je negde i logično. Ko bi bacio ispravan hardver kada može samo da apgrejduje operativni sistem. Priroda je racionalni gospodar. Bilo je i za očekivati da ovako nešto stvori. Tela su ionako kompleksnija, zahtevnija, skuplja za proizvodnju i održavanje, zašto bi se ona bacala kad je logičnije  menjati softver s vremena na vreme. Mora da sam ja živeo u zabludi sve ovo vreme jer to nisam shvatao. Moraću da nahvatam neku od sestara da mi objasne ove nove koncepte kad budu same. Njima ipak verujem više nego onim tipovima u odelima. Nekeko su mi bliže....

Nadam se samo da to iz mene ne progovara ponovo ona mrcina.

......

Jutros su mi doneli fasciklu sa izveštajem. Nisam odmah uzeo da je čitam. Nisam bio siguran šta bih mogao unutra naći ali slutio sam da ima gadnih stvari. Ispostavilo se da stvari nisu baš tako gadne kakve ih obično zamišljamo. Možda je to i do mene. Na kraju krajeva ja sam bio ozbiljno spreman paranoik. U svetu velikih laži i ratnih igara svaka vrsta straha samo je dobrodošla.

Niko ne želi paniku u svom dvorištu, ali čak i ona je više nego dobrodošla u komšiskom. Dakle, možda je moj umišljaj taj koji me tera da uvek predpostavljam najgore. To kao što rekoh nije tako loše ako na kraju otkrijete da stvari i nisu tako loše. A ja sam upravo to otkrio.

Čak i da me lažu ovakvu priču mogao bih da progutam. U suštini sve se svodi na par nesrećnih okolnosti. Žena me nije izradila. Prema izveštaju sve smo zamislili i sproveli u dogovoru. Dogovor je doduše podrazumevao i da me ona posle određenog vremena probudi, ali usled jedne tragučne nezgode na skijanju ubrzo posle mog uspavljivanja pala je u komu. Iz nje se nikada nije probudila. Kao ni ja.

Samo zahvaljujući tom neverovatnom sticaju okolnosti ja sam nastavio da egzistiram kroz svoju novu ličnost koja se neometano provodila. Svi mi zavide na takvom životu. Sestre koje sam juče pitao da mi objasne to sa više paralelnih ličnosti prosto su se oduševile životom tog mog drugog ja. Ne sumnjam da bi mu se rado i podale pošto sam ih sinoć jedva izbacio iz sobe. Prokletinje su izgleda pokušavale da mi se uvuku u krevet.

Nije da bi ih ja odbio. Ali saznao sam da mi je žena poginula, a ja nisam nijednog jedinog trenutka tugovao za njom. Ne bih mogao sebi da oprostim da sam istoga dana kad sam saznao za njenu smrt u krevet odveo neku pohotnu jahačicu koja mi se sama nabacivala. Izgleda da se i to promenilo u ovih dve i po decenije koliko sam spavao. Danas su žene mnogo napadnije nego ranije. Mnogo otvorenije pokazuju svoju seksualnosti i prosto vam je nabijaju na nos. Čovek ispadne pravi šonja kad neku od njih odbije.

Ja nisam takav. Možda sam prespavao većio deo svog života, ali i dalje imam jasne kriterijume. Neka od njim mi je kroz smeh rekla da su nerealno visoki i da sa tim stavom teško da ću danas sutra nešto odvesti u krevet ali ja ne marim baš previše za to ili za njeno  mišljenje. Što se mene tiče ja sam još u žalosti.

I ta moja žalost ima još jednu posledicu. Bes.

Besan sam na sebe. Besan sam na boga. Na svet. Na sve sam besan. Potrebno mi je da nekome zdrobim lobanju i naplatim za sve ono što mi se desilo. Što se mene tiče matori arhivar je idealan za to. Možda nisam prema njemu osećao nikakvu netrpeljivost ali sve ono što sam čuo poslednjih dana uverilo me je da neko mora da odgovara. Neko mora da bude kažnjen.

Savest kaže da on nije kriv. Nije me briga. Ni njega uostalom nije bilo briga, bio je od onih su samo želeli konfor i bogatstvo u životu. Oni koji prodaju oružje radi novca nisu vredni života i tačka. Ako me je izveštaj nečem uverio to je da je Irena pokušala da me uspava upravo zato što smo oboje zaključili da bi pogrešno korišćenje mog intelekta moglo da stvori ogromne probleme celom čovečanstvu.

Iz izveštaja sam još shvatio da sam sam pristao na to da me sahrani u telu. Na taj način ja sam na neki način još bio sa njom. Znam da joj nije bilo lako da sprovede tu odluku u delo. Verovatno je njoj kao humanisti bilo mnogo teže da me ubije nego meni kao vojniku da umrem.

Gadna stvar. Puno plakanja. Zaklinjanja na vernost... čemu sve to...

Je li bilo vredno svega toga?

Ne znam. Ko sam uostalom ja da procenjujem vrednost sopstvenog života. To me nisu učili. Zato me jesu učili da procenjujem vrednsoti tuđih života. To uvek uče pitomce. Posebno one koji rade na proizvodnji oružja za masovno uništenje.

Ne znam... valjda se probudila savest.... možda se i rodila ljubav... želim da verujem da je tako bilo. To mi pomaže... da lakše preguram dan... i negde da sebe ubedim u ono što je neophodno... matora drtina mora da umre... planovi i projekti moraju biti uništeni...

Lično ću se pobrinuti za to.

A onda mi ostaje samo jedno. Da umrem. Po drugi put. Nadam se zauvek. Nadam se da više nikada nikom neće zatrebati ovo nemilosrdno, vulgarno, divlje ja. 

Zamolio sam agente koji idu sa mnom. Zamolio sam sestre da se postaraju za mene nakon što završimo sa uklnjanjem neposredne i jasne opsanosti. Svetu nisu potrebni satirači koji mogu da ga unište. Svetu je potrebna radost. Za mene tu nema mesta. Ja tu ne pripadam.

Šta ću uostalom ovde kad ona više nije tu?

Ispuniću svoju dužnost. Učen sam da štitim i služim. Biće ovo pravedan kraj jedne životne karijere. Neka me uspavaju. Kad se ponovo probudim oko sebe širiću radost.