Velika praznina

Ponovo gledam u rezultate. Još uvek ne mogu da poverujem u ono što vidim. Po prvi put izgleda mi da nista nije bilo slučajno. Opasna ideja. Ako zaista evolucioni tok nije bio slučajan, kosekvence koje bi to moglo da ima kao posledice na istoriju ali i na karakter buduće nauke biće ogromne. Ako se pokaže da je neko predodredio ishod organske evolucije, to bi se moglo protumačiti na razne načine. Razne verske i ideološke grupe postavljaće bezbrojna pitanja i truditi se da iz njih izvuku odgovore koji odgovaraju njihovim doktrinama. A tamo gde je ideologija i vera tamo su i sukobi. Ovo dramatično otkriće može biti i početak kraja naše vrste. Ne znam šta da radim u strahu sam za sebe, svoj život, za prijatelje, ali i ceo svet. Niko neće ostati ravnodušan.

Kako smo uopšte dolši do ovoga. Traganje za korenima života svakako može biti interesantno. Ne znam biologa koji bi odbio da se priključi ekspediciji da mu je ponuđeno. Samo tri hipoteze, prosta provera naoko jednostavnih hipoteza o nastanku života na zemlji, traganje na odgovor da li smo došli iz svemira, da li nas je stvorio bog ili niz slučajnosti u preorganskoj supi? Većina naučne zajednice već odavno je prihvatila rezultate Milerovog eksperimenta. Za većinu naučne zajednice život, pa i ljudi nastali su slučajnošću. Mali je broj onih koj su verovali u veliki lanac postanja ili egzospermiju. Eksperimentima su se lako iz neorganskih jedinjenja simulirajući uslove rane atomosvere dobijali organski spojevi, ali ma koliko je eksperiment bio kompleksan, ma koliko je trajao, nikada za posledicu nije imao nastanak žive tvari. Vremenom su i u naučnoj zajednici počeli da sumljaju u ovaj koncept. Jedni su govorili da sa njim nešto nije u redu, a drugi da eksperimenti ne mogu da simuliraju milione godina geološke istorije koje su igrale ključnu ulogu u stvaranju života. NASA-ini eksperimenti na Marsu davali su prilično neodređene rezultate koji su vremenom zaboravljeni. Čak ni projekat potrage za vanzemaljskim životom tokom skoro trideset godina nije dao rezultate. Sve je ukazivalo da smo u svemiru sami i da smo produkt slučajnosti. Već skoro dvesta godina niko ozbiljan u naučnim krugovima nije spomenuo boga.

Onda je 1994 došlo do velikog i neočekivanog proboja, na jednoj drugoj stani. Iako se vremenom ispostavilo da je meteor koji je pronađen u polarnim predelima kontaminiran i da se ne može tvrditi da je život na njemu došao sa Marsa ipak je predstavljao otkorvenje. Konačno je postojao dokaz da je egzospermija i praktično moguća. Sada smo se okrenuli ka teoriskom ispitivanju svih mogućnosti. A onda je došao potop za sve biologe. Na MIT su objavljeni matematički i fizički odkazi koji urušavaju teoriju evolucije. Fizičari sa ovog univerziteta postavili su pitanje nepodudarnosti drugog zakona termodinamike i organske evolucije. Prema ovom zakonu entropija sistema tokom vremena mora da raste, a organska evolucija tvrdila je da opada. Kako je drugi zakon termodinamike osnovni prirodni zakon, izgledalo je da evolucija više nema smisla. Uskoro se naučna javnost uskomešala i dok su jedni tvrdili da zemlja tokom geološke istorije nije bila zatvoren sistem i da je porast entropije usled sunčevog zračenja veća od onog koji je potreban za organsku evoluciju, drugi su tvdili da je simultana verovatnoća događaja ko što su nastanci pojedinih bića u sadašnjem obliku manja od verovatnoće da su nastali jedinstvenim i istovremenim kombinovanjem molekula. Evoluciju su branili svi. I biolizi i oni koji to nisu. Mnoge desničarske partije koje su je videle kao lepo objšnjenje prava na uzurpiranje i uništenje tuđeg prostora i tuđih  prava jednostavno nisu mogle da dopuste da propadne teorija kojom su objašnjavali svoja navodna prava. Evolucionizam je ionako bio prisutniji u društvenim nego prirodnim naukama. Bez evolucije ne bi postojalo ni ropstva, ni rasizma, ni Hitlera, ni krupnog kapitala....Sve to dovelo je do niza skupih i opsežnih istraživanja kojima je bilo potrebno dokazati da je evolucija neminovnost. Tako smo i došli na ideju za ove eksperimente koji su nas odveli toliko daleko u nepoznato.

Sećam se da kada je počeo projekat ljudski genom da su svi najavljivali rešenje svih zagonetki. Obećavani su genetski lekovi za sve bolesti, čitanje ljudske prošlosti, pa čak i besmrtnost... kakvu su samo gomilu novca donele ove najave. Naravno, kada smo uključili sve naše kapacitete i kada smo pročitali genom mogli smo da razumemo evoluciju ali ne i njeno ponašanje. Većina genoma mogla se opisati kao praznina. Ogroman broj molekula koji nisu prenosili nikakve informacije. Ništa. Samo nasumična praznina.

Tada smo pomislili da je to i prirodno, evolucija se pokoravala zakonu verovatnoće i bilo je za očekivati da neće svi molekuli aminokiselina nositi informacije. Nama su ionako bili bitni samo oni koji su nosili informacije. Oni su odrđivali naše postojanje.

U raspravama između eksperimenata saznao sam za more različitih ideja, ali kako smo ih proveravali otkrivali smo da naša domišljatost i nije tako velika. Svega nekoliko od mnogo hiljada eksperimenata davalo je rezultate koji smo očekivali i koji su nešto objašnjavali. Ostali bi obično dali rezultate koji su zbunjivali i otvarali više pitanja nego davali odgovora.

Ne znam kada sam došao na ideju da proverimo uporedno genetske zapise i njihove pripadajuće ćeliske strukture. Tada sam iznenada i bez sopstvenog znanja ušao u svet koji ni izbliza nisam mogao naslućivati. Već prvi eksperimenti pokazali su da se ćelije nisu samo pokoravale dnk zapisima već i jedinstvenim protokolima koji su bili upisani mnogo dublje i u mnogo sitnije strukture nego je to sama DNK.

Tako smo došli do ovoga. Ispred mene stoji dokaz, jak, fizički, proverljivi dokaz da je život predefinisan. Veze koje se izgrađuju pri replikaciji aminokiselina se uspostavljaju kao smislene ili besmislene, ali obrazac njihove izgradnje nije slobodan i ne podleže samo fizičko hemiskom mehanizmu biohemiskih reakcija. On je složen ali predodređen i kao što lanac DNK prenosi informaciju potomstvu tako on određuje pravila o naoko slučajnim mutacijama. Eksperiment je pokazivao da mutacije uopšte nisu bile slučajne, bile bi određene. Koliko god puta ponovili eksperiment pod istim uslovima dobijali smo iste rezultate. Ovo nije slučajnost. Ovo nije evolucija. Iako ne mogu da verujem u boga ovo liči na opis velikog lanca postanja. Sve je predodređeno još i pre je nastalo. Ne želim da sebi priznam da sam možda našao fizički dokaz boga. Kako bi mogo da tako nešto i pomislim? Ko bi uostalom mogao da poveruje u tako nešto? Ipak muči me saznanje da ništa nije slučajno...

Saopštiti novu tezu uvek je kocka. Saopštiti staru i vratiti nauku dvadeset vekova unazad više je od kocke. Ipak nemamo izbora. Nauka se zasniva na dokazima, a ne na uverenjima ili potrebama.

Konferencija protiče neuobičajeno i izneneđujuće mirno. Svi su u šoku. A kako i ne bi bili, došli su na naučnu konferenciju, a saznali da možda imaju velikog brata negde u svemiru, odnosno da verovatno postoji biće opisano kao bog. Ali ko je to biće? Kako izgleda? Koja mu je bila namera stvaranja? I najzad zašto?

-„Ja sam biolog i ne mogu vam odgovoriti na duhovna i  transcedentalna pitanja. To su pitanja religije,“ – onda zastajem, „ili neke druge nauke o životu čije korene će ovo otkriće postaviti“ –Zatim se povlačim sa svetla. Ostavljam zaprepašćene političare da daju odgovore na nemoguća pitanja. Oni su i onako bolji u sivoj oblasti nagađanja i špekulacije nego što će i jedan naučnik ikada biti.

Sledećih dana i meseci pokušavao sam da ne rezmišljam o otkriću, ali to je bilo ne moguće. Monogi naučnici i političari zatrpavali su me elektronskom poštom, pismima a telefonskoj sekretarici izbegavao sam i da priđem. Bio mi je potreban predah, barem kratak i znao sam da ako ga odmah ne iskoristim mediji i političari mi ga svakako neće dati. Zbog objave i cele mediske buke znao sam da će me pozvati na kapitol da mi saopšte šta su odlučili u vezi sa otkrićem. Da li ćemo pokušati da ga zataškamo iz političkih razloga ili ćemo smelo kročiti u nepoznato. Nisam morao dugo da čekam. Pritisak javnosti bio je ne izdrživ i brana je počela da puca. Pozvali su ceo naš tim i saopštili nam da sada ovo postaje najvažniji naučni put kojim će se naša nauka baviti. Sve mudere glave, sav neophodan novac, ma koliki on bio, sva sredstva biće nam na raspolaganju da pronađemo i pokušamo da razumemo implikacije najnovijih otkrića.

Dobili smo pomoć do mnogih laboratorija a naš tim obogatila su mnoga čuvena imena. Potraga za korenima života nije više bila biološka nauka, već multidisciplinarna disciplina sa mnogo fizike, astronomije, hemije, matematike....

Kad su se u traganje za odgovorima umešali astronomi i astrofizičari morali smo da prihvatimo i činjenicu da je vanzemaljski život, iako još uvek nemamo dokaz njegovog postojanja moguć i verovatan. Ipak, svima nam je u glavi bio Fermijev paradoks: Gde su svi? Ljudi bi mogli da kolonizuju čitavu našu galaksiju za manje-više milion godina, a ako to možemo mi, onda to sigurno mogu i civilizacije starije od nas. Pa gde su onda?

Postojale su mnoge tvrdnje koje su se predstavljale bočna grananja našeg primarnog istraživanja. Po jednima, ugljenični život kakav poznajemo i kakav je razvijen na zemlji nije i jedini mogući, čak je i malo verovatan i da sve temeljne konstante svemira nisu definisane u postojećim varijacijama nikada nebi bio ni moguć.. iz ovoga su proizišle dve različite ideje ili je život mogć kao na bazi bilo kojeg elementa IVA grupe elemenata ili je svemir znao za nas i pre našeg nastanka i prilagođavao se našem dolasku, te učinio vidno veliki napor kako bi omogućio naše postojanje... drugo bočno odvajanje predstavljala je ideja da mi svojom ograničenošću spoznaje sveta koji ima samo 3+1 dimenziju nemožemo spoznati paralelne svetove koji su po teoriji struna mogući. Naša ne mogućnost da spoznamo svih 11 dimenzija ograničava nas i da neprimetimo susede... ako je tako, odgovor na pitanje postanka pre bi mogao da da neki astronom nego biolog...tako se desilo...

Među astronomima koje sam dobio, a postao sam, voljom moćnika, direktor instituta za analizu nastanka života bila je i devojka koju na prvi pogled nikako ne bi mogao opisati kao naučnika. Suviše vulgarna, suviše neposredna, loše prošlosti i ogromng seksualnog apetita. Ipak istovremeno neverovatno briljantan um. Oličenje ljudskosti i životne radosti. Sterilni hodnici naučnih institucija svakako nisu navikli na ovakvu pojavu. Ipak dobio sam je i morao sam da je upotrebim.

Iako mi se sviđala, do mere da sam fizičku privlačnost više puta morao da poričem osvojila me je prijateljskim i ne posrednim odnosom a ne njihanjem kukova. Ljudi kao ja zatvoreni u svoje uske granice svetova kojim pripadaju brzo i lako postaju njihovi zatvorenici. Nikada nisam mogao da stvorim ili održim prijateljstva. Ono što je iznenada i bez zadrške raslo sa njom, bilo je najveće otkrovenje mog života.  Iako sam se trudio da to ne pokazujem, u toku dugačkih šetnji po beskrajnim hodnicima instituta, počeo sam da se zaljubljujem. Naravno, prvi korak je preuzela ona. Nisam siguran da bi se ikada usudio na tako nešto da ona nije imala hrabrosti i snage.

Vremenom naša veza je rasla i padala, postajala teška i tvrda a zatim ponovo beskrajno meka, laka i pitka. Nekada me je odbacivala,  što sam ja u besu i ne znanju teško prihvatao, pre odbijao, kao izbor drugih a ne sopstveni neuspeh, nekada se vraćala kada bi pokazao da sam se promenio i odrastao. Čudno je odrastati u trideset petoj ili trideset osmoj, neki drugi ljudi to urade za veme puberteta, neki kasnije kad se zaposle, neki među kojima je većina briljantnih umova koje sam poznavao i sa  kojima sam sada radio nikada. Jednostavno ne shvatajući sopstvenu trošnost tela i ograničenost vremena prepuštaju se intelektualnim ili duhovnim potragama u kojima im protekne život. Kako sam odrastao, shvatao sam da se u tim potragama ne može naći ono što se traži. Jer svi mi koji smo se u te potrage upuštali tragali smo za smislom, a on je  ležao u životu i nama samima. Trošnost tela terala nas je da smisao života prenosimo na sledeće generacije. Seksualnost nije samo biološka i psihološka kategorija, ona je intelektualna kategorija, jedini način da očuvamo i ugradimo našu svest u hiljade ćelija naše dece. Kada se jednom život i ugasi u nama te ćelije nosiće zapise o nama, naša osećanja, naše strahove, naše nade, ali važnije od svega nosiće naš život upisan u nekoj od velikih praznina, i taj život dobiće svoj smisao. I biološki. I duhovni. Oni koji to ne učine, nestaće. Sve što su bili, sve što jesu, što će ikada biti..završavalo se kada umre mozak, sva sećanja pohranjena u sivoj masi, zajedno sa svim znajem koje su skupili, jednostavno i bespovratno će nestati u pravoj navali hemiskih reakcija. Zato se životni svet tokom evolucije pobrinuo da predupredi ovaj prirodni zakon o stalnom rastu neuređenosti. Kada bi neko pitao bilo kog biologa iz mojeg tima da li je perpetum mobile druge vrste moguć ovaj bi jednostavno odgovorio podizanjem ruku i pokazivanjem sveta. Možda je fizika striktna i proverljiva ali stvarnost je demantuje. Možda fizika ne ume da nađe perpetum mobile ali čovekoliki majmun je očito umeo.

Ne znam čime bi uspevao da je ponovo privučem kad bi jednom otišla, ali nadao sam se da je to što bi je vratilo bilo osećanje smisla sopstvenog postojanja, koje bi mogla uvek nanovo osetiti pored mene. Možda kao muškarac i nisam bio neki istaknuti primerak, jer nisam mogao da joj obezbedim sve ono što je svakom muškarcu prioritet u borbi za ženska srca, sigurnost mi je celog života izmicala, i život samnom svakako je bio nesiguran, naročito od kako sam izneo svoje tvrdnje o bogu, ali kao um bio sam ravan svim velikim imenima. Godilo bi mi da je intelekt ono što ju je privlačilo, ali znam da nije toliko bezosećajna. Nema tog britkog uma koji neoseća ljudski dodir, ljudske želje, ljudski duh koji će privući majku..Žene svoje partnere biraju po mnogo osnova ali samo je jedan tako nepogrešivo biološki uslovljen. Materinski instikt, nešto što biolozi prepoznaju, nešto gde imaju prednost, i ako imaju i malo mudrosti ono što će upotrebiti. Kad god smo vodili ljudav nadao sam se svakim svojim pokretom  da ću u njoj naći majku nerođenog deteta i smisao života. Dete nismo dobili. Nismo imali sreće.

Kako je vreme odmicalo postajao sam svestan da je sam projekat, koliko god ambiciozan, bio ustvari samo skupa politička trgovina, kupovina mira dok se  stanje napetosti koje smo stvorili objavom ne umiri...vremenom ljudi će izgubiti interesovanje i stvari će leći na svoje mesto. Kao direktor instituta tada sam mogao da očekujem i smanenje budžeta i postepeno gašenje. Kako se interes bude gasio tako će i potraga postajati, nezanimljiva, zatim neracionalna, pa opterećenje za budžet i na kraju će objaviti da je sve pokušano ali da su nam rezultati izmicali i ugasiće nas, zaključaće vrata instituta, uništiće sve fajlove i pobacati ključeve...

Poslednjih dana vidno je uzbuđena.Ponovo je utrčala u moju kancelariju sa gomilom papira. Na njima je previše formula  koje ne rezumem. Nekakvo izvođenje dokaza i uokvireni rezultati.  Obećavam joj da ću ih proučiti iako oboje znamo da lažem jer uz sav trud nisam u stanju da ih razumem. Matematika mi nikada nije išla i kako sada da ocenjujem ispravnost matematičkih dokaza, srećom imam matematičare i fizičare da ih provere. Ja ću samo pročitati tekst i uokvirene brojeve i proceniti ima li to ikakvog smisla.  Znam da neće odustati. Ne, ako veruje u to...

Tekst koji čitam me zaprepaštava. Iako ne znam matematiku znam da čitam. Svemir, sav poznati univrezum, prema ovome mogao bi biti samo jedno živo biće. Nastalo u velikom prasku pre otprilike 13700000000 godina ovo biće raste prema prirodnim zakonima biologije, a naše poimanje nije u stanju da ga svati jer se koncentrišemo na traženje kompatibilnih i antropoidnih oblika života. Nismo navikli na ideje prema kojima nema nežive materije i prema kojima je i zemlja živa, sunce živo, prema kojima sazvežđa možemo posmatrati kao ćelije a talase kao nervni sistem. Prema onome što je dokazivala ispada da svemir ne raste nekontrolisano već prema sopstvenim potrebama i da su procesi koji se dešavaju a koje mi opažamo kao nepovratne ustvari ponovljivi. Možda ne u ovom prostoru i vremenu ali u paralelnim dimenzijama i njihovim presecima sa našim prostorom i vremenom sigurno da. Tekst me zaprepaštava. Šta god da kažu fizičari ne ću ga odobriti. Besmisleno je trošiti sredstava na osnovu pretpostavki koje su nepoverljive. Jer sve i da je sve tačno ove pretpostavke se nemogu proveriti eksperimentom a i dokazi su čisto matematički odnosno posredni. Ipak ona ne odustaje.

-„Jesi li pročitao tekst koji sam ti dala?“

-„Da i da budem iskren ništa mi nije jasno. Dao sam ga na ocenu komisiji za evaluacije. I sada čekam izvečtaj. Malo je pre komplikovano za mene...“, nevešto se vadim. Vidim da je razočarana i povređena. Sada shvatam da sam je izdao.

-„Nisam ti ga dala da ga deliš drugima nego da kažeš svoje mišljenje!“, odgovara kroz zube dok pokušava da kontroliše svoj glas i emocije. Nisam shvato koliko je mogu povrediti, očigledno je da ovaj moj čin smatra izdajom i da ja to neću moći popraviti, iako bi sada sve učinio samo da popravim odnose među nama. Ko sam ja uopšte da određujem ko je u pravu a ko ne. I odakle mi pravo, odakle mi smelost, drskost da sumljam u jedinu ženu koju volim. Iako je malo nategnuta teorija je krajnje intigrantna i moguća. Tako su mi bar rekli oni koji razumeju matematiku. Zašto onda nepoverenje prema jedinoj ženi koju sam pustio u život...je li to strah od zbližavanja. Strah od toga da ona bude bolja i priznatija od mene. Strah od sreće. Šta me to sprečava da se prepustim i posvetim onom što volim i u šta verujem. Ako je sav poznati i nepoznati svet samo jedno biće, ako mu ja pripadam kao majušni organ može li on odgovoriti na moja pitanja,  zna li on sve razloge?

U mesecima koji slede pokušavam da popravim štetu. Da joj se ponovo približim i objasnim da sam se promenio i da sam  shvatio šta sam uradio i da se u mene može pouzdati i da je više ikada neću idzati. Izgradnja poverenja ide sporo, o izgradnji veze ne smem ni da razmišljam. Volio bi da se desi. Progutao bi svu svoju mušku sujetu, sve poraze, sve muškarce, svu prošlost, pogazio bi sve što sam bio samo da je ponovo imam. Sada mi se čini tako daleko, kao ono uzvišeno biće o kojem je govorila, a ja sam tako mali pred njom, a opet  želja je tako velika...

Za sada smo prijatelji. Ne glada više na mene kao na muškarca ali svestan sam, a i ona postaje toga svesna da je malo mudrih ljudi nama sličnih, i da je gubitak za oboje ako prekinemo svaku komunikaciju. Pokušavamo da funkcionišemo kao prijatelji. Podržavamo se međusobno i vodimo intelektualne razgovore. Priznao sam njene ideje. Ispravno je bilo da to učinim jer i one su ispravne. Polako prihvatam sve što mi govori. Konačno u stanju sam da je čujem i razumem. Voleo bi da sam to mogao ranije ali nikada nije kasno.

Već danima mi dosađuje sa svojom teorijom po kojoj svemir nije samo prostor i vreme već biće koje se razvija i raste. Kaže da zato prostor raste, da postoji beskonačno načina da se opovrgne ali samo jedan da se poveruje da sveukupni univerzum ima svest. Pitam je koji, -„esperiment,“ lakonski odgovara. Kakvim bi eksperimentom mogli da proverimo postojanje ukupene svesti univerzuma...

-„Pozvaćemo ga da nam se obrati. Komuniciraćemo sa njim, ili njom, ili već bilo kojim oblikom postojanja da ovo biće ima...“

-„Kako?“, zaprepašteno pitam. Ako je ceo univerzum jedno biće onda smo mi samo ćelije tog bića. Mi našim ćelijama nedopuštamo da imaju svest ili nam se obraćaju pitanjima..

-„Zato ste tako dugo bili u samoizolaciji. Odbijate da se povinujete sebi. Da uživate. Da sebi ugađate. Da ste sebi ugađali shatili bi da postoji način da razumete šta vaše telo traži. Mene ovde mnogi optužuju za nemoral, vulgarnost, preteranu seksualnost, da se ne izrazim nekim drugim rečima koje kolaju hodnicima i koje me prate, optužuju me da sam nesnosna jer volim glasnu muziku, jer volim da pevam, jer radim rukama koliko i mozgom... Suština komunikacije među složenim organizmima i njihovim gradivnim jedinicama je u prepoznavanju potreba. Ako sam u pravu on će nas čuti, razumeće naše potrebe, i obratiće nam se... Barem ako nije bezosećajan, ili potpuno neosetljiv na sopstvena zadovoljstva.. A ako je takav onda bolje i da nam se ne obrati... lakše ćemo podneti besmisao samoće nego besmisao beskonačnosti...to bi vi trebali da razumete...suviše dugo ste sami i izolovani...“, buljio sam u nju ne znajući šta da odgovorim. Cela ideja o strunama kao komunikacionim kanalima bila mi je malo poznata. Znao sam tek ponešto o njoj. Tek koliko iz filmova i popularne literature. Znao sam ili bar mislio da znam i razumem da se u njima tela kreću brzinama većim od brzine svetlosti, ili bar da prividno isti put pređu za kraće vreme. Da ih je skoro nemoguće pronaći i da su ove dimenziske veze pre za oblast nekog drugog a ne mene. Ali koga, najveći um adtrofizike danas bila je ona.. možda je čudna, i daleka naučnoj zajednici ali to neznači da nije u pravu. A ima i moju bez rezevnu podršku. Naučio sam lekciju. Nikada više neću je izdati.

-„Smislila sam način za komunikaciju ako želiš da me saslušaš“, smeši mi se i ja joj osmeh uzvraćam.

-„Tvoj sam“, bombastična a opet istinita izjava. Česta u našoj korporativnoj kulturi, izrečena kao podtekst ali ipak kao jasan znak pripadnosti i podrške.

-„Kako komuniciraju ćelije?“ čisto tehničko pitanje. Volim što me pita nešto što dobro poznajem. Volim ponekad da se razmećem svojim znanjem. Uostalom to je sve što imam. Nikakvu drugu imovinu nisam stekao.

-“Ćelije biljaka komuniciraju preko plazmodezmi, specijalnih kanala, odnosno pukotina ćelijskog zida. Sa druge strane životinje su razvile sistem komunikacje putem adhezivnih molekula. Sve životinjske ćelije komuniciraju samo na dva načina: ostvarivanjem adhezije preko ćeliskih adhezivnih molekula membrane ili primanjem i slanjem signala putem sekretovanih signalnih molekula”

-“To sam i ja sinoć naučila. Da bi komunicirati treba samo naći pukotinu unutar našeg ćeliskog to jest dimenziskog zida, a to je opet presek sa nekom drugom ne zavisnom dimenziskom veličinom. Po mogućnosti osnovnom, i poslati signalnu poruku.”, iako sam bio svestan da ću teško samostalno shatiti ono što sledi dao sam znak rukom da nastavi.

-„Teorija struna nam dozvoljava da ako se dovoljno približimo veličinama struna što je oko 10^-33 moći ćemo da vidimo i druge dimenzije. Ne postoji živa materija koja može da prođe kroz ovako sitan filter, ali to još uvek mogu da prođu talasi. Ako talasi koji se emituju budu usmereni u odgovarajućem smeru oni bi mogli otići u drugi prostorno vremenski kontinum ili čak stići do svesti samog univerzalnog bića. Uslov za ovo je da talasi ne pripadaju našem kontinumu već da je dimenzija koja se odašilje za nas eksterna a to možemo zadovoljiti gravitacionim talasima. Masa u našem kontinumu nije dimenzija ali se njeno podrhtavanje vidi.“

-„Dobro, tako bi ako sam dobro shvatio mogli da prenesemo poruku ali kako da je inicijalno stvorimo.“

-„Jedinom stvari koja nije fizički opisana a koja je mera svakog bića. Svest. Odnosno bar neki njeni aspekti kao što je volja, želja, htenje“, klimam glavom iako ništa ne razumem. Sramota me je da to priznam ali njeno poznavanje sveta veće je od svega što sam ja ikada pojmio. Mogu samo da je slušam i učim.

-„Čestice na subatomskom nivou se pojavljuju i nestaju u zavisnosti  od namere da ih posmatramo. Na neki način naša želja da uočimo baš neku česticu dovodi do toga da baš nju  uočimo, odnosno da se ona pojavi. Hajzemberg je u svom načelu neodređenosti naveo da je ne moguće istovremono odrediti poziciju i energiju čestice, ali mi ipak možemo da saznamo obe dimenzje, jednu direktnom spoznajom drugu preračunavanjem. Čini se da živa svest prevodi mogućnost u stvarnost. Ovo bi moglo da odgovori na pitanje predodređenosti našeg postanka.. A ako imamo sreće i da nam stvori inicijalnu poruku“

-„Ali kako? Kako možemo upotrebiti ono o čemu ništa ne znamo a posebno kako prevesti u fizički svet nešto za šta fizički opis i ne postoji. To je apsurdno“, komentar, izdajnički, koliko ne upućen toliko i uvredljiv. Ipak dao sam sebi obećanje. Nikada je neću izdati. Ako ja ne razumem to ne znači da je koncept ne izvodljiv. Zato odmah dodajem:

-„Tovje ideje su briljantne. Svet zaslužuje da vidi kuda one vode. Pokušaj da mi približiš ono što ne mogu da shvatim“, ona nastavlja sa objašnjenjima i ja se iz sve sile trudim da ih razumem. Pominje kolektivnu svest i modele koji su koristili šamani da bi se širom sveta uvezali, prenosili jedni drugima poruke, i pomagali i lečili svoje prijatelje. Iako mi je religija daleka ipak znam po nešto o šamanizmu i telepatiji. Sećam se da sam više puta čuo doduše različite interpretacije onoga što se zove zajednička svest. Opisuje ritual, bar ja to tako vidim, kojim su se šamani povezivali i kojim su među njima tekle poruke, znanje i volja. Zatim opisuje uređaj koji može da ehstrahuje moždane talase da ih uveća, poveže i superponira sa drugim ehstahovanim talasima. Pokazuje mi i nacrte samog uređaja. Liči na encefalograf sa mrežnim adapterom  i jednostavnim softverom. Sada ono što je ličilo na ritual postaje egzaktna nauka. Opisuje način kako da se svest svih ljudi poveže u jedinstvenu mrežu, nešto slično internetu što bi povezivalo naš id, ego i superego na globalnom nivou a onda njegovo uvođenje u drugu mašinu koja bi od ove oluje moždanih talasa stvarala gravitacione oscilacije i pokušavala da postigne rezonanciju. Egzaktna nauka. Primena teorije talasa. U slučaju da uspe stvorili bi se jaki gravitacioni talasi koji bi mogli da se osete u bilo kojem kutku svemira i da konačno dopru do  univerzalne svesti. Pokazuje mi nacrte, grafikone i ja sve što čujem gutam opčinjen snagom njenog intelekta. Ulazim u svet tako dalek i uzbudljiv. Dok ushićena priča hvatam je za ruku a onda nežno ljubim.

-„Ubedila si me. Prosvetlila. Sada me pusti da ti pomognem da ovo čudesno delo završiš.“, iznenađena je, skoro uvređena mojim izlivom nežnosti. Ali to nije samo moja nežnost prema njoj kao ženi. U ovom postupku ima i podčinjavanja i prepoznavanja nespornog autoriteta. Takođe postoji u njemu i želja da se spozna konačna istina.

Uzimam telefon i pre nego što sam zvao nekoga da mi objasni ili proveri njene hipoteze. Počinjem navlačenje sa političkim vođama, sa interesima, sa bezskupuloznošću običnog sveta. Na meni je da to uradim. Želim da joj pružim šansu da napravi svoj eksperiment, da se posveti sebi i svom radu i da je  zaštitim od nepotrebnih objašnjenja koji svaki naučnik koji traži novac za svoja istraživanja mora da radi. Na meni je da otvorim vrata i učinim snove mogućim. Od početka sam bio posvećen ovoj ideji, veme je da pomognem da ugleda svetlost dana, ako pri tome zaštitim i pomognem svojim prijateljima to je dodatni podstrek.

Političke izjave su jedno a realnost drugo. Niko ne želi da da novac. Mnogi se protive i ideji da se konačno pokrenemo sa mrtve tačke. Često čujem arugument: „vidi samo šta je prošli put uradio. Ne treba nam nova kriza.“ Ali me on ne zabrinjava. Kao ni drugi zajedljivi komentari. Ako političari i neće da daju novac uvek postoje mediji koji će me rado saslušati, a onda će pod pritiskom krize i političari promeniti pesmu. Ne treba čak ni mnogo da pretim. Svesni su razorne moći koju reči mogu da imaju. A svesni su i da je novac koji tražim mala cena.

Sledećih meseci institut se preobraća. Svi su zaokupljeni izgradnjom postrojenja. Beskonačne analize i provere samo nas udaljuju ali učvršćuju kao saradnike. Drago mi je što mi sada veruje i što veruje u neraskidivost saveza koji smo postigli. Iako čisto intelektualan sada znamo da možemo da podelimo zadatke i verujemo jedno drugom. Poverenje se vratilo.

Izgradnja mašina zahteva velika sredstva, more inžinjera i stalne provere i prilagođavanja dizajna. Ipak napredujemo bolje nego što sam mogao i pomisliti. Svi su tu da nam pomognu. Neprimećujem čak ni obaveštajne službe iako sam svestan da su uvek prisutne. Pojam nacionalne bezbednosti odavno se prširio preko nacionalnih granica, i nije ni čudo što je tako olako zašao u svemir. Pitam se kako će reagovati te hladne bezbednosne glave ako život koji tražimo, ako svest koju možda nađemo, pokaže svu istinu našeg ništavila i beznačajnosti. Kako će reagovati svetski lideri ako jednoga dana shvate da ništa za čim su žudili nikada nije bilo njihovo, da je tuđe i da taj neko uvek može to i preuzeti, kako će reagovati ljudi? Hoće li se promeniti životne norme, htenja ili bar poimanje života? Kako ćemo se osećati? Kako doživljavati? Šta o sebi misliti?

Kako gradnja napreduje moraju se rešiti i drugi problemi. Odustali smo od ideje da prenesemo celokupne ljudske misli. Kada su preračunati neophodni uslovi zaključeno je da jeza transmisiju u duge dimenzije dovoljno da par hilhada dobrovoljaca superponira svoj signal primarne svesti često u psihologiji opisivana i kao id sa jednim ili dva kanala poruke. Gravitaciono podrhtavanje koje će biti izazvano sasvim sigurno će proizvesti talase koji mogu pogoditi bilo koji deo univerzuma a kako za komunikacioni kanal koristimo međudimenziski presek prenosiće se trenutno u pravcima preseka. Skoro ceo poznati univerzum čuće nas simultano i trenutno. Brzina svetlosti kao maksimalna brzina  četvorodimenzionom prostoru više neće biti ograničenje.

Na meni je bilo da predložim tim koji će otići. Drsko predlažem sebe i nju. Iako se političari bune i negoduju ipak shvataju da niko osim nas ne zna toliko o projektu, a znaju i da sam upoznat sa protokolom o komunikaciji za koji niko van najviših struktura ne zna ni da postoji. Iako je ona nosilac i duša celog projekta neophodno je da prođe evaluaciju. Povukao sam veze i nekeko smo se oboje provukli bez velikih problema, preskočili smo izbor koji je pitanje svakog stanovnika planete samo zato što pripadamo razvijenom svetu i uspeli smo da stvorimo po neku vezu van naučnih krugova. Nije pošteno prema svetu, prema nerazvijenima. Prema mnogim drugim naučnicima ali ako iko može završiti započeto to je ona, a ja jednostavno ne mogu da je u taj novi ne poznati svet pustim samu.

Završne pripreme teku lako. Sve što treba da uradimo je da se odmorimo i pripremimo na nepoznato. Sastavio sam i govor jer znam da nas političari neće pustiti bez pompe. Njihov opstanak zavisi od odnosa prema nama. Bilo bi ispravnije da zavisi od odnosa prema pitanju istraživanja i njegovim rezultatima ali ovo je ne savršen svet u kojem svako doživljava lično iskustvo i ima pravo na sopstveno viđenje stvarnosti.

Konačno došao je dan. Plašim se, ali idem za njom. U njenom koraku naslućujem radost i uzbuđenje.  Skoro da počinjem da zavidim i onom univerzalnom biću u koji veruje. Verujem u njenu teoriju ali ipak sklon sam poverovati da ćemo pre naći bića slična nama. Možda ne biološki i kulturološki slična ali ipak konceptualno i hierarhiski slična. Ne samo biće univerzuma nego pre druga njegova ćelijska bića. Bliža su nam a verovatno i sama žive ograničena na nepotpun dimenzioni model. Dok razmišljamo prilazimo govornici. zadnje stajalište pred sustet sa istinom. Prilazim mikrofonima i govorim dogovoreni, prilično bljutavi i neutralni tekst. To je moj ustupak političarima. Ja sam dobio eksperimant i nju a oni govor nenasilni, neutralni koji će pomoći da se strasti smire i ne rasplamasavaju.

-„Ne osećam se kao stranac u svemiru. Siguran sam da nismo sami. Koga god da dozovemo, ko god da nas čuje, bio to neko sličan nama ili potpuno različit...ako nam odgovori kosekvence koje će taj odgovor imati promeniće naše poimanje života, sveta i nas samih. Stigli smo do trenutka našega postojanja kada celokupni naši napori da postanemo mogu dati odgovore na fundamentalna pitanja našeg postojanja. Poput bebe koja se po prvi put oglašava sada se i mi  oglašavamo našim neartikuliasnim ali svesnim bićem...ko god da čuje poruku znaće da postojimo, da mu nismo pretnja, da smo svesni, da imamo hiljade pitanja...ne znamo kojoj od vanzemaljskih civilzacija će naša poruka stići, ali nju danas šaljemo celom univerzumu. Konačno i neopozivo želimo da kažemo da smo tu, i da smo tehnološki sazreli.“, onda je ona progovorila. Njen govor bio je iz srca. Za razliku od mog nije bio politički marketing i stvar unapred smišljenih dogovora.

-„Osećam da ćemo naći život. Da nismo sami. I da je taj život kao i naš bio predodređen prirodnim zakonima, i da će nas razumeti i podržati...smejem se kao dete pri pogledu na majku i na svet...radujem se jer svet je velik i ispunjen životom...“, kratak govor ali velik. Ljudski. Napokon ustajemo i krećemo ka kapsuli.

Osećam nalet adrenalina i straha. Ulazimo u kapsulu koja nas svojim čeličnim zidovima odvaja od spoljnjeg sveta. Kada uređaj proradi i kada dostigne rezonnciju kroz talasovode će poteći talas u koji ćemo uneti naše misli. Id celoga svet pomešaće se sa našim porukama i slanje signala će početi. Ako se desi barem jedna od neispravnosti talas će nas polomiti kao pingpong lopticu. Nema odbrne od greške. Samo vera u sopstvene rezultate i proračune je na našoj strani.

Ipak, ona je mirna i to mi uliva dodatno poverenje. Asistenti nam pomažu da navučemo gumene kapice sa elektrodama. Zatežu kaiševe i odlaze. Prostoriju ispunjavaju samo naši pogledi i tišina. Žudim za rečima koje bi ispunile potpunu tišinu koja me je progutala. Osećam se tako malim. Zar je moguće da je sve jedan isti život? Da beskrajna prostranstva svemira, svetlost svih vidljivih zvezda i tamna materija predstavljaju jedan organizam...kako je stvoren? Jeli rast vasejne samo rast ovog kolosalnog bića? Ima li ono svest? Ima li vaseljena svest? Jesu li naše svesti samo delići njene beskonačnosti i kolika je njena inteligencija? Šta bi nam mogla reći ako progovori? Možemo li je čuti? Možemo li razumeti? Kako sam mali, kao mala kap pred okeanom, kao zrno peska pred kontinentom, mali i beznačajan a opet deo ovog velikog sveta. Mnoga pitanja nas ophrvavaju? Vidim ih i na njenom licu. Odgovor ćemo saznati nadam se uskoro.

Zatvorio sam oči i pritisnuo prekidač. Sinhronizacija sa nosećim talasom je krenula. Odjednom osećam navalu osećanja. Suze mi kreću na oči. Sve animalne osobine, sva nagomilana sećanja sabrana u noseći talas ulaze u mene. Ništa u mom životu nije bilo bolnije nego ono što sada osećam. Fizički bol ispunjava sve pore i ćelije mog bića. Osećam sav bol svih živih bića koja su živela, osećam svu njihovu radost, zadovoljstvo, stah, mržnju, jed, smeh, ustreptalost, sav život svih predaka ljudi koji sada čine noseći tala. Njigovi glasovi odjekuju u meni, nose me njihove emocije. Ipak znam da moram biti jak i pronalazim snage da preuzmem kontrolu nad idom. Glasovi se nestišavaju ali jedan glas, moj glas raste među njima i svi ostali se povijaju prema njemu. Preneo sam se nad talasom, spreman sam da unesem poruku.

-„Ja koji sam mali čovek, sa planete koju zovemo zemlja i koja je na 160.000 sg, t=118⁰ 25, q=38⁰ 12.36, x=317⁰ 26.56, od mesta nastanka sve meni poznate materije, obraćam se tebi ma ko da si sa željom da čuješ moj glas i razumeš moju poruku.  Milionima godina niko sa ove planete ti se nije obratio, trebalo nam je puno vremena i generacija da dođemo do tačke kada nam je sopstveni svet ostao mali a univerzum dovoljno blizak da ga sagledamo. Ako čuješ moju poruku javi mi se. Pošalji mi znak. Ako je ne razumeš, pokušaj da mi pomogneš da ja razumem tebe. Ako me razumeš govori sa mnom. Dolazim u miru i dobroj volji i njoj se i od tebe nadam. Želim da te upoznam i da pomognem da ti upoznaš mene.“

0000001010101000000000000101000001010000000100100010001000100101100101010

1010101010100100100000000000000000000000000000000000001100000000000000000

0011010000000000000000000110100000000000000000010101000000000000000000111

1100000000000000000000000000000000110000111000110000110001000000000000011

0010000110100011000110000110101111101111101111101111100000000000000000000

0000001000000000000000001000000000000000000000000000010000000000000000011

1111000000000000011111000000000000000000000001100001100001110001100010000

0001000000000100001101000011000111001101011111011111011111011111000000000

0000000000000000010000001100000000010000000000011000000000000000100000110

0000000001111110000011000000111110000000000110000000000000100000000100000

0001000001000000110000000100000001100001100000010000000000110001000011000

0000000000001100110000000000000110001000011000000000110000110000001000000

0100000010000000010000010000000110000000010001000000001100000000100010000

0000010000000100000100000001000000010000000100000000000011000000000110000

0000110000000001000111010110000000000010000000100000000000000100000111110

0000000000010000101110100101101100000010011100100111111101110000111000001

1011100000000010100000111011001000000101000001111110010000001010000011000

0001000001101100000000000000000000000000000000000111000001000000000000001

1101010001010101010100111000000000101010100000000000000001010000000000000

0111110000000000000000111111111000000000000111000000011100000000011000000

0000011000000011010000000001011000001100110000000110011000010001010000010

1000100001000100100010010001000000001000101000100000000000010000100001000

0000000001000000000100000000000000100101000000000001111001111101001111000