Opravdana sumnja

Iseljenja nikad nisu bila moja stvar. Nije da sam od onih koji se vežu za mesto, ali ovde sam ostao predugo, dovoljno da stvorim uspomene koje mi sad otežavaju pakovanje. Dobro je što je Gula sa mnom, on je jedan od onih tipova koji nisu u stanju da se vežu. Za razliku od mene on, niti je rob navika, niti sećanja. Ja sam opet drugačiji. Ili sam samo ovde protraćio previše vremena, pa se sad trudim da mu dam neko posebno značenje, iako ga ono uistinu nikada nije imalo.

Sve ovo, i ovaj stan, i ova ulica, i ovaj grad, sve je to trebalo biti privremeno za mene. Prolazno mesto na kojem sam se našao tek toliko da pozavršavam neke administrativne sitnice i produžim dalje. Nije bilo tako. Nikada nije. Ne u ovoj zemlji.

Dvadeset godina sam čekao. Budalasto i naivno vreovao... nadao se. Naravno nije se desilo ništa. Bar ne ono što sam izčekivao. Zato je sada vreme da odem sa ovog prokletog mesta, a opet stvorio sam neke uspomene koje me predugo drže zakovanog za njega. Najteže će mi biti da napustim drvo. Čudno je to kako jedna zidna slika, namerno kažem zidna slika, jer ni malo ne liči na fresku, utiče na ljude. To nije akvarel ili ulje na platnu pa da možeš da ga okačiš o ekser ili skineš sa njega i poneseš, nije ni prava slika, jer nema okvira pa se drvo slobodno prenosi preko celog zida. Nadnosilo se tako dugo nada mnom da sam počeo da verujem da je pravo i da mu možda noćni vetrovi ipak pomeraju grane. Verovao sam u to. Bar dok nisu posekli lipu ispred ulaza.

Ona je bila živa, ali nje mi nije bilo žao. Sekli su je jer su se grane bile previše približile fasadi i ulazu, pa je pretilo da sa nje prenesu insekte i vlagu koja bi mogla da naškodi zgradi. Život je takav, ima tendenciju da škodi ljudskom stvaralaštvu. Možda je zato proteran iz gradova. Da ne bi škodio zgradama i trgovima da ih ne bi zarazio insektima i mikroorganizmima,..., da ne bi privlačio krupnije zveri. Drveće ima taj običaj da privlači zveri. Posebno kada se udruži u šumu, a to nikako nije dobro za gradove i ljude. Zato su imali svo pravo da je poseku. Nisam je žalio, nisam se brinuo, znao sam da će grane ponovo izrasti i ozeleniti.

A opet sada me muči šta će biti sa mojim drvetom kada odem. Hoće li ga novi vlasnik stana prefarbati ili ostrugati sa zida i prekriti nekim novim malterom. Hoće li ga uništiti i učiniti nevidljivim. Ne bi voleo da doživi takvu sudbinu, ali nije na meni sada da brinem o njemu. Nisam sposoban ni da se brinem o sebi a kamoli o njemu.  

Dobro je što je Gule ovde, on nije sentimentalan. Posebno ne kada je umetnost u pitanju. On za to ima dobar lek. Pili smo ga sinoć. I noćas. I još ga pijemo sve dok šljivovice ne nestane i u poslednjoj boci. Nijednu neću poneti sa sobom. Plan je da ih sve popijemo. To je dobar plan. Sviđa mi se pomisao da mogu da u sebe upijem svaki ukus i miris ovog mesta pre nego što ga zauvek napustim.

Piće je nekad sasvim dobar lek. Pomaže da čovek otupi i prestane da bude malodramatičan. Pomaže da se distanciraš od stvari koje ti nisu neophodne. Eto ja sam do juče verovao da su mi sve ove sitnice neophodne, a posle samo dve flaše sada jasno vidim da mi većina njih ne treba i da bi negde drugde imala ili pronašla bolju svrhu. Zato ću da ih poklonim,..., nekom, najverovatnije ciganima...

Volim cigane... oni me uvek podsećaju na kuću... i dedu... I on je voleo cigane i živeo sa njima. Bilo bi dobro da sam više povukao na njega, više bi skitao, više lutao, a manje bio u kući podložan stajaćem ili pre sedećem načinu života koji sad pokušavam da napustim.

......

            Najgore je pakovanje malih kutija. U njih ide gomila sitnica. A sitnice su obično ono za šta se vežete. Pokloni koje ste podobijali ili sitnice koje ste delili sa nekim pre nego što su postale intimne sitnice kojih sad ne mogu da se otresem. Teško je pobacati sve te razglednice, mašne, magnete, staklene kugle, turističke vodiče i loše pisane knjige... ima to i ručno pisanih pisama koja kao da dolaze iz nekog drugog sveta iako pečati na njima kažu da su primljena ne pre nego nešto više od petnaest godina.

            Gule kaže da je baš njih važno osloboditi se. I da ne treba bežati od toga da se nepotrebni suveniri pobacaju. Najlakše je bilo sa školskim sveskama i odećom. Za odeću se ne vezujem, a od škole je proteklo toliko vremena da je većina zapisanog u sveskama postala zastarela i bezvredna. Tu logika razdvajanja dobro funkcioniše. Problem su intimne sitnice sa polica. Sakupljamo ih u tri kutije od sinoć. Kutije obične, bele, za pakovanje, nipočemu se ne razlikuju, osim po sudbini koju nose predmetima koje u njih potrpamo.

            U prvoj oprezno spuštam ono bez čega ne mogu i ne idem nikud. Drugo su stvari koje ću poslati kući u selo i verovatno ih više nikada neću videti, ali činjenica da su tamo pomoćiće mi da verujem da su na sigurnom i da ih se nikada nisam otarasio. Treća je za one predmete čija je sudbina da promene vlasnika ili nađu se na otpadu, dakle neizvesna, opet upravo ona okuplja one predmete koji će kao i ja danas steći svoju slobodu, upoznati neki novi život i neizvesnu sudbinu. Na neki način oni su i kažnjeni, jer ih odbacujem, i nagrađeni jer raskidanjem veze dobijaju natrag svoju nezavisnost i stvarnu egzistenciju.

            Pitam se gde će otići. Da li će ih na dnu kutije pronaći neko cigansko dete ili će završiti u seckalici na deponiji. Ako i bude ovo drugo oni metalni i stakleni biće sigurno reciklirani i vraćeni u život... ovog puta kao jahta ili sportski automobil... ko zna.

......

Gule mi pokazuje prema gomili žetona na polici. Dobio sam ih od Tatjane kada se vratila iz Amerike.       

            -„Šta ćemo sa njima?“

            -„Stavi ih u treću kutiju.“ Poslušno, Gula ubacuje šaku žetona u kutiju. Jedan mu ispada i pada na pod. Scena je nadrealna, ili je to možda zbog količine alkohola koje smo „utnuli u sebe“. Skoro da mi se čini kako žeton neće u kutiju, kako ima druge planove za sebe. Ili možda samo umišljam,..., projektujem... ko zna... Gule se saginje da ga pokupi. Mora da vreme teče sporije... ili sam toliko pijan da umišljam... biće da je pre ovo drugo.

Vidim kako ga Gule zagleda. Zlatni žeton sa plavobelim krugom po obimu, vrednosti 10$, isto onoliko koliko je bila plata za vreme inflacije ili plata u Africi, ili sendvič u Njujorku, ili dve kafe u Beogradu. Vredan žeton, kad pogledaš šta za njega možeš dobiti ako ga unovčiš. Vredan i značajan onima koji su na ivici i kojima novac znači život, beznačajan onima koji ga imaju toliko da mogu da se njime razbacuju. Možda najznačajniji onima koji su sve spremni da bace na zadnju kartu. Onima sličnim meni.  

            -„Misliš da mogu negde da se upotrebe?“

            -„Da. U Las Vegasu. Šteta što ne idemo tamo.“

            -„Onda su samo mrtav teret. Prtljag koji ti ne treba.“

            -„Da.“ Bilo je sve što sam prokomentarisao gledajući kako ih baca u poslednju kutiju. Nadam se da će otići nekom ko će znati da ih upotrebi.

......

            Nastavljamo sa pakovanjem. Vreme se oteglo, a stvari kojih se prihvatam su lepljive i željne... i ja sam ih željan... da ostanu uz mene... ali matori je u pravu. Dok ih se ne oslobodim nema šanse da krenem napred. Vreme je da odbacim uspomene i prihvatim realnost života. Sve je prolazno. Pa i uspomene... barem one materijalne. Odigrale su svoju ulogu. Možda i previše dobro zarobivši me uz sebe, sada je vreme da odem.             Čudno je to kako stvari postanu otpad kad predaju svoju suštinu. I kako se mi lako vežemo za taj otpad.

......

            -„Muče me oni tvoji žetoni.“

            -„Hoćeš ih?“

            -„Ne.“

            -„Šta te onda muči?“

            -„Biće da je piće. Još se nisam otarasio te srednjoškolske potrebe da filozofiram kad god se napijem. Biće da je to.“ Obojici nam je bila poznata ova njegova navika. Nekada me je nervirala, ali sad je bila dobrodošla, kao i svaki drugi predah. U nekoj drugoj situaciji možda ga ne bih hrabrio i davao povoda da nastavi, ali sada je bilo koja priča bila dobrodošla. Samo da ne razmišljam...

            -„Hoćeš nešto da mi kažeš? Slušam.“

            -„Šta ti misliš o bogu?“

            -„Ne znam ga, ne verujem u njega.“

            -„To je jer si besan na njega... zbog svega što ti je priredio... niko ne bi trebao da ima tvoj život... opet sam si kriv za njega... znaš on ti je dao slobodnu volju...“

            -„I savest da je ne koristim.“

            -„Znam da ume da bude kontradiktoran.“

            -„Ja bih pre rekao, da je ako postoji, sadistički gad, a ako ga nema krajnje vreme da ga se ljudi oslobode.“

            -„Uvek si imao sposobnost da nesvesno dotakneš baš tamo gde treba. I ovaj put si pogodio pravo u metu. Znaš šta me u stvari interesuje? Da li je bog bio kockar? Oni žetoni nikako da mi izađu iz glave. Ako je želeo da stvori ljude kao savršena bića po sebi zašto mi nemamo božanske osobine?“

            -„Tvoja religija kaže da ih još nismo zaslužili.“

            -„Da, ali zašto? Naš tvorac je savršeno biće, sa savršenim znanjem i svakom mogućnosti da predvidi našu budućnost, u detalje,.., svaki njen ishod,.., znaš šta to znači...“

            -„Da mora da je bio svestan zla koje je uveo ili kako ti voliš da misliš, pustio u svet. Muči te zašto je to dozvolio?“

            -„On mora da je bio kockar... na nekom novou... Inače, kako to da nije predvideo ni našu istoriju, ni našu budućnost.

            Pada mi na pamet jedna sumanuta ideja. Šta ako je on kockar u nekom kazinu u kojem mu krupije upravo deli karte koje nisu karte već naša stvarnost. Dobio je neke uslove koji moraju da važe u našem univerzumu i stvorio svet. Onda je stvorio čovečanstvo i udahnuo mu život. Par puta je koristio džokere i slao anđele i mesiju na zemlju. Na kraju je ispucao sve svoje karte i sad čeka da vidi ishod. Šta misliš koliko je uložio na nas?“

            -„Dovoljno nadam se.... i nadam se da ne blefira... jer ako to radi, čini to jadno. Prilično je providan i ne odveć dobar kockar.“

            -„Misliš da bi ga nadigrao?“  Gule je ponekad znao kako da me ujede za ego. Bio je dobar u tome, i kao odani prijatelj spreman da to učini kad god bi pomislio da treba da to uradi. Bila je ovo dalekometna lopta koja je ipak pronašla svoj cilj.

            Deo selidbe bila je i pogodba. Prestaću da se ponašam samodestruktivno, prihvatiću realnost, a realnost je bila da ja moram da odem, da prestanem da živim u svom zatvorenom svetu i da se takmičim sa nedodirljivim. Celoga života živeo sam prema idealima i želeo da budem bolji od drugih. Imao sam toliko veliki ego da sam uobrazio sebi da mogu da uradim sve što poželim, čak i ako je to što želim sa drugu stranu onostranog... ili prirodnog. Siguran sam, da bi, koliko samo par seansi ranije, bez razmišljanja o mogućim posledicama u svojoj glavi stvorio stvarnost u kojoj bi se u svim kockarskim igrama nadigravao sa bogom... Siguran sam da ne bi prestao da igram sve dok ga po sopstvenim kriterijumima ne bi nadigrao i ponizio.

            Sigurno bi tako postupio. Barem moja psiha,..., sudeći po debelom dosijeu koji sam imao kod psihijatra. Znao sam to i želeo da se izvučem iz te opcesivno kompulzivne ideje da se mogu takmičiti sa onostranim. Čak i da je bila tačna, bila je pogubna po mene i moj socijalni život. Bilo je vreme da takve ideje odbacim.

            -„Ceo moj život je pokušaj da ga nadigram.“

             -„Pa kako ti ide?“

            -„Išlo mi je loše... dok sam igrao... nisam uspeo da postanem besmrtan, nisam postao tvorac i uništio sam skoro sve resurse koje sam dobio na raspolaganje.“

            -„Pokušavaćeš i dalje?“ Mogao sam da kažem bilo šta. Nešto što on ne bi mogao smatrati uvredljivim... za sebe ili svog boga... ali nisam. I ovoga puta rekao sam uprao ono što mislim.

            -„To je u prirodi čoveka.“

Znao je da sam u pravu. I on je bio u pravu. Bar dok god pijani pokušavamo prozreti suštinu sopstvenog sveta... kad se otreznimo stvari će verovatno izgledati drugačije. Ali nas tad verovatno za to neće biti briga. Ko smo usostalom mi da pokušavamo da proniknemo u tajnu stvaranja sveta.

......

Par dana kasnije nalazio sam se na drugom kraju sveta i raspakivao kutije. To je uvek lakše. Bar meni. Dok sam otpakivao i slagao stvari na nove police dolutala mi je jedna misao. Bila je to ista ona misao od pre par dana. Negde u sebi čuo sam Guletov glas: „Bog mora da je bio kockar“.

Nasmejao sam joj se. Bilo je to prvi put da se smejem otkako sam došao u Katar. Pomislio sam na sve ono što smo jedan drugom rekli tokom pijanstva i odjednom mi se sve to i nije činilo tako besmislenim. Negde ispod glanice podsmeha ova ideja nije bila toliko besmislena. Bilo je i previše jasnih naznaka da je „Bog izgleda ipak bacao kockice“.

Pitao sam se kako je moguće da to niko do sada nije primetio. Kako smo svi propustili da detektujemo tako nešto.

Mislim da je to jer smo preokupirani samim sobom. Jer svi mi... ne samo ja pokušavamo da nadigramo Boga... svi imamo potrebu da budemo veći od njega... da ga pobedimo i konačno ponizimo... to je u prirodi našeg bića... zar o tome ne govori sva umetnost... zar tome na kraju krajeva ne služi sva nauka... zar to nije najača ljudska želja... da bude veći od tvorca...

Mislim, Gula je bio u pravu. Bog mora da je bio zavisnik od adrenalina ili pasionirani kockar. Kako inače objasniti činjenicu da je stvorio bića koja stalno pokušavaju da ga nadigraju u njegovoj sopstvenoj igri. Da nam je uštinuo malo slobodne volje i usadio malo više međusobnog poverenja, ili da je dao jasniju naznaku o tome šta je njegov naum, verovatno bi smo sigurnije i brže došli do njega. On, opet, niša od toga nije uradio. Samo nam je obećao da na nas neće slati potpe i pogrome koji su potamanili i istrebili neke druge njegove kreacije. Kažu da nas je voleo. Nisam baš siguran u to. Meni ta ljubav pre liči na onu koja vlada između kladioničara i grla dok ga ovaj prvi obasipa toplim rečima i bodri pokušavajući da ga navede da da sve od sebe i prvi dođe na cilj. Siguran sam da ta ljubav traje i posle toga, barem još na blagajni kada trljajući ruke skuplja svoj plen, ali kad prestaje,..,  kad postaje besmislena samodestruktivna opcesija... I kada će doći vreme da i on, kao i ja sakupi parčiće svog života u kutije za selidbu i napusti to razarajuće mesto gde se sad nalazi...

            Možda zbog šljivovice koja je danima pržila grlo i mozak, ali zapitao sam se da li smo i mi samo zlatnožuti žeton na dnu neke kutije... bačen i ostavljen nakon što ga je tamo istresla ruka iskrenog prijatelja. Možda je to bila samo suluda misao ili pre opravdana sumnja... ali... Bog mora da je bio kockar kad nam je dao slobodnu volju... negde na nama je da prestanemo da blefiramo i iskoristimo svoje karte najbolje što možemo...