Poklon

Svake godine na pred božić ljude oko mene spopadne manija kupovine poklona koja svoj vrhunac doživi par dana kasnije kada većina „civilizovanog i normalnog sveta“ počne svoj godišnji ritual pokazivanja naklonosti poklanjanjem malih i velikih poklona osobama od interesa. Kako ja nisam od onih koji bi nekog mogli zainteresovati za sebe ja poklone ne dobijam. I to je dobro. Ne bih znao kako da se snađem u svemu tome.

Bilo je tokom života, tu i tamo, žena koje su mi donosile poklone i poklanjale sebe, ali ja nisam baš bio izdašan i maštovit u poklanjanju, pa bi smo se, pre ili kasnije, razišli i otišli svako na svoju stranu. Ono par prijatelja odavno je naučilo da se ja neću nikada setiti nijednog rođendana, godišnjice ili kakvog drugog značajnog datuma koji bi iskoristio kao povod ili izgovor da nekom nešto poklonim.

Nije da sam baš cicija i da ne volim nikome ništa da poklanjam. Pre bi se reklo da sam nemaran i da obično zaborvim drugim ljudima bitne datume. Ništa lično. Dešavalo mi se i da zaboravim sopstveni rođendan pa da se iznenadim kada mi ga neko čestita. Dakle, sve u svemu, ja sam neodgovoran po ovom pitanju.

Ipak, zanimljiv mi je taj ritual koji se neprestano ponavlja. Ne znam ko ga je i zašto osmislio, ali sam siguran da to ima neke veze sa potrošačkim navikama i marketing strategijama. Na to me navodi način na koji se danas gleda na sve to.

Zacelo je to nekada bilo drugačije. Poklanjalo se retko i pokloni su nešto značili. Ovi sadašnji ne samo da su izgubili značenje, već su previše potrošni da bi imali ikakav smisao.  Izgleda da se danas više cene provizorni pokloni. Opipljivi,.., ja opet naginjem onim neuhvatljivim i ne baš jasno merljivim.

Najviše što mogu je da nekom poklonim svoje vreme. Uvek sam ga nudio i bezuslovno poklanjao ženama koje taj poklon nisu previše cenile. Interesovli su ih valjda neki drugi pokloni, šta znam, da sam znao, sigurno bi im i to poklanjao. I one bi meni ponekad poklanjale nešto vremena, a ja sam im bio zahvalan za svaki poklonjeni sekund. Podjednako zahvalan kao osuđenik na smrt dok na električnoj stolici čeka nekog psihopatu da pusti struju. Tada su sekundi bitni. Znače. Svaki trenutak više na ovom svetu je nagrada. Tako sam gledao na neke žene u svom životu i vreme provedeno sa njima. Kao na najveću nagradu.

Trebalo mi je puno vremena da dođem do toga šta je u životu bitno, a šta ne. Sada nikada ne trošim svoje vreme na nebitne ljude ili gluposti. Ljubomorno ga čuvam i štedim ne bi li ga potrošio na nekoga ko mi znači. Usamljenost je ozbiljna bolest koja izjeda iznutra i kojoj izgleda niko nije u stanju da se suprostavi. Ni bog...

Koliko znam ni on nije bio imun na nju. Kad mu je postalo dosadno u sopstvenoj savršenosti odlučio je da je podeli sa nekim. Biblija kaže da je Adama stvorio samo da bi imao prijatelja sa kojim bi provodio vreme.  I šta mu je poklonio?

Život? Slobodnu volju? Hajde da se ne lažemo, to mu sigurno nije poklonio, to je bila cena koju je morao da plati da bi imao živo društvo. Lucidnost živog karaktera se plaća i bog je eto bio spreman da nekome već plati tu cenu. Imao je i on svoju volju, mogao je to i da ne uradi, ali eto, više mu se svidela ova druga opcija da ima nekoga sa kim bi mogao da priča.

Kasnije je i Adamu povlađivao, stvorio mu četri žene, više puta slao potop na zemlju, ubijao one koji čine zverstva, hule i lažu, obećavao raj poslušnima i kažnjavao nevernike... ali sve je to bilo posle... kada se Adamov život pretvorio u dramu.

Ponekad se pitam što mu je sve to trebalo. Da je onaj koji jeste kojim slučajem Grk onda bi i mogao da shvatim dramu. Ponekad pomislim da je on ustvari vrhovni dramski pisac koji ispisuje naše naravi i oslikava životne priče ali kome ih on onda priča. Ko je njegova publika? Jesmo li to mi? I može li publika da učestvuje u komadu koji gleda? To bi bilo radikalno, čak i za  Pirandela. Kod njega likovi traže svoje pisca, priče i glumce, ovde bi još trebalo da gledaju sami sebe. A opet, ima ljudi koji veruju u to.

Ako je to tako, onda ova komedija predugo traje. Previše je leševa koje niko nije uklonio a koji još zagađuju pozornicu zadahom prošlosti. Previše epizoda i epizodnih karaktera. Naracija je izgubila tok i gledaocima postala dosadna. Zato se trude da u nju ubace što više reklama u kojima se reklamira sve ono što možete pokloniti sebi ili nekom drugom. Jedino vreme niko ne reklamira. Ono izgleda nema neku vrednost čim niko nije smislio način kako da privuče kupce za njega.

Vreme je prosto dato. Ima ga svako. Onoliko koliko hoće i koliko uspe da prigrabi za sebe. Kad malo razmislite, stvari postanu jasnije. Vreme je jedina stvar koju je Adam dobio na poklon. Bog nije imao nikakvu obavezu da mu ga da. Adam je mogao biti slika ili skulptura, mogao je biti izopšten iz vremena, nesvestan da ono uopšte postoji.

Postoje takvi životi. Znam to.

Zašto je to uradio?

Ne znam. Ljudi jednostavno daju poklone. Jedni drugima daju ono što smatraju vrednim. Biće da je Bog Adama smatrao sebi jednakim čim mu je nešto poklonio.

Možda je to učinio i zbog sebičnih razloga, ali poklon je poklon i ne treba mu gledati u zube. Posebno jer zahvaljujući njemu i mi postojimo... i sve oko nas... ako je suditi po vernicima...

Kao neko ko je naučio da najveći poklon dobijate kada nešto nekome poklanja moram da se zapitam.. Može li bog nešto pokloniti sebi? Je li Adam bio to? Poklon, smišljen samo da se pregura dosada beskonačnosti?

Naši životi su kratki i ne protežu se u beskonačnost, ako ih onda poklanjamo nekom, ako poklanjamo svoje vreme, što znači egzistenciju, zašto pojedini od nas ne znaju to da cene? Ili što odbijaju taj poklon?

Znam par žena... siguran sam da su ga odbile, jer su smatrale da ih nije dostojan, previše mali i trivijalan, znale su da kažu,... sigurno nikad nisu ni pomislile kako je preveliki... ili se uplašile da neće uspeti da ga opravdaju...

Zašto ljudi ne cene ono što dobijaju na poklon, već im je uvek draže ono što skupo plate? Ima li to veze sa samom stvari ili sa osećajem zadovoljstva da smo se za nešto izborili?

Ja sam u životu sve kupovao. Možda zato nisam navikao da poklanjam?

Ali kupiti nečiju egzistenciju, kupiti vreme, nije nešto na šta se još usuđujem. Uvek sam osuđivao one koji tako žive, ali možda su oni samo racionalniji od drugih. Ne znam, ne razumem se baš u trgovinu... znam da mi je ponekad želja da nekom nešto poklonim, a da to ne bude trivijalno... Da li je moguć takav poklon u ovom trivijalnom svetu?