Programer, ili T. napiši mi skript koji će promeniti svet

Slika preuzeta sa: Physicists say there may be a way to prove that we live in a computer 

simulation,  http://io9.com

Oduvek sam se mučio kako sebi da objasnim sebe. Svet oko mene nikada mi nije bio jasan. Nebrojeno puta pokušavao sam da proniknem u misteriju sopstvenog postojanja i sebi objasnim svet. Nisam uspeo. U jednom trenutku poverovao sam u to da je ova moja nesposobnost direktna posledica mojih ograničenja. A njih sam, kako intelektualnih, tako duhovnih imao na pretek.

Izgutao sam sopstveni ponos i pokušao da se školujem. „Znanje je moć“, tako su govorili. Sećam se svih tih reklaminih slogana: „brzo do znanja, najboljim tehnikama do novih saznanja i mogućnosti u životu“, „do znanja se dolazi samo učenjem“, „najbrži putevi saznanja – nove mogućnosti u životu“... bilo ih je još ali se tih tupljih više i ne sećam.

Sećam se samo ega svojih profesora i naravno njihovih akademskih titula i citata, dakle ničeg bitnog. Ako sam nešto naučio to je da je učenje najveći neprijatelj znanja. Ništa nikada nećete naučiti učenjem. Ako hoćete nešto da saznate neophodno je da se time bavite. Za spoznaju sveta neophodno je iskustvo o istom, i nebrojeno,..., nebrojeno mnogo istraživanja. Realnost i tkanje sveta nemaju nikakve veze sa akademskim postulatima. Svet je realnost koja postoji nezavisno od naših pokušaja da ga sebi objasnimo. To je jedino što sam iz školovanja i života shvatio. Istraživanja su mi otkrila još jednu činjenicu. Da je složen,... i da ga jedan mozak sigurno ne može shvatiti... Objašnjenje je zahtevalo veću procesorsku snagu,..., tako sam odlučio da se udružim sa drugim istraživačima.

Bio je ovo mali ali značajni pomak. Tako sam i sam počeo svoju akademsku karijeru,.. kongresima, seminarima, objavljenim radovima i javnim predavanjima... jednom vrstom šou programa potpuno nepoznatog onima koji izostanu sa časova i nekvalifikuju se dovoljno visoko da se uključe u bizarni svet univerzitetskih profesora.

Nakon mnogobrojnih razočarenja, meni je ovaj bizarni svet akademskih znanja i univerzitetskih profestora koji se poput paunova šepure na naučnim konferencijama bio..., pa,.. zanimljiv,..., naročito kroz par vrlo ženstvenih primeraka ove vrste sa kojima bih se pario,.., drage volje  i bez ikakvog razmišljanja,..., samo da su mi pružile šansu... ali, nisu! Nikada! I ta nesreća me je nagnala da nastavim svoju intelektualnu karijeru korak dalje od mokrih snova napaljenih studentkinja i koleginica koje su budile maštu i želju da im se zavučem pod suklju. Postao sam dakle pravi istraživač. Više nisam bio samo štreber. Izgubio sam taj oreol poželjnog dobro obaveštenog čudaka koji su pre samo tridesetak godina kao poželjan uveli prvi IT moguli. Uostalom, nisam više bio klinac, nisam zaradio bogatstvo, moja istraživanja bila su daleko od primenjenih i prilično nerazumljiva, pa istini za volju i nisam bio neko koga bi mogli porediti sa njima... i to poslednje perje poželjnog čudaka bilo je vreme da skinem.

Ako sam ikada osetio nezadovoljstvo sobom to je bilo tad. Pitao sam se koliko je Voljena bila u pravu kada je rekla da meni najviše odgovara model znanja radi znanja i da ne pokušavam sa tim primenjenim veštinama, da mi to nikada neće poći za rukom. Bila je u pravu. Kao i Ma, i ona me je podsticala da odustanem od svoje sulude potrage za suštinom iza naivnih odgovora. Nije bila nimalo naivna i glupa, to sam bio ja kada nisam shvatio da njeno sleganje ramenima i očigledna nezainteresovanost za pitanja prirode i egzistencije sveta koji je okružuje nisu posledica njene ravnodušnosti i ne znanja, već jasne upotrebe zdravog razuma. Ma je bila ona vrsta ženske intuicije,  nasušne ljudske potrebe i nadasve inteligencije koja je znala dobro da svede stvari. Svodila je svet na realnost sopstvenog doživljaja, na realnost sopstvenih potreba, na realnost sopstvenog zadovoljstva,.. U ovom poslednjem nije bila škrta, priuštila je i meni mnoga zadovoljstva na kojima sam joj i više nego zahvalan. Uostalom, kakav bi to bio život,..., skroz očišćen od zadovoljstva... ograničen potrebama i oivičen zahtevima... sumorna slika o kojoj ne bi ni da razmišljam... Srećom nisam ni morao. Ma se pobrinula oko toga. Bar u jednom delu života... onom u kojem je sopstvenom voljom odlučila da prisustvuje,... onaj drugi okarakterisan njenim odsustvom... pa on bi se mogao opisati kao isprazan.... jadan... bolan... ni malo poženjan.... sušta suprotnost hedonizma koji me je do tada obavijao sa svih strana... Nisu to bile samo ruke i noge i tanka opna odvojenosti od sumorne realnosti sveta koji je postojao izvan naše spavaće sobe, bila je to prevashodno nasušna potreba za pripadanjem, za sigurnošću i iskrena od mnogih primalnih interesa očišćena ljubav... ako takvo nešto uopšte postoji... ne znam nisam siguran, tada sam opet bio sasvim siguran... eto kako je nesigurna i varljiva naša egzistencija i svet oko nje...trenutci najvećeg zadovoljstva lako i bez zadrške te odvode ponore nezadovoljstva i najmračnije hodnike samoće... Eto takva je priroda čoveka. Ako sam nešto naučio od života to je upravo lekcija o njegovoj prirodi. Koliko snažan i krhk može da bude... čak, istovremeno...

Ovo je, mnogi će reći, veličanstveno saznanje, ali ja sa njim nisam zadovoljan. Šta mi vredi saznanje o tome da život treba da bude sadržajan kad ja i dalje žudim za samo za srećom... i sopstvenim zadovoljstvom... barem ponekad... Osećam da ga još ima u meni,.., bar za još koje prepuštanje istom... za još jedan nalet krvi i harmoniju visokih tonova... vrištanje... nedostaje mi njeno vrištanje... i taj osmeh zadovoljstva... za njega vredi živeti... za njen osmeh...

Ali čemu se lagati? To je sad daleko iza mene... pripada drugom... i ja nisam u stanju da mu je ukradem... a voleo bi da joj ukradem još poneki osmeh... bar još koji put...

Ali ne sad. Ne u ovom životu. Ne u ovoj igri. Ne pripadam više prvoligašima, pobeđen sam... život mi se pretvorio u svet posmatrača koji igru posmatra sa tribina. Ni tu se nisam zadržao. Iako nikad nisam volio navijačice morao sam da probam, bar jednom, ispostavilo se da ni one ne vole  mene. Može se reći da nisam uspeo da zadovoljim ni njihove kriterijume. I one više vole tipove koji su u igri. Ako nešto znam, ako sam naučio o navijačima to je da ni oni ne vole druge navijače. Ogavni su im.... verovatno zato što ih podsećaju na njih same... zato ih i  mrze.

Ne čudi što ima toliko tuča između njih. Netrpeljivost je očigledna. Vremenom zna toliko da se sgusne da ju je moguće seći nožem. Tada počinju tuče. A one nisu za vremešne intelektualce u kavog se ja pretvaram. Zato pokušavam da igru posmatram drugačije, čisto akademski pokušavajući da je analiziram sa stanovišta aktera i šansi.

„Čemu ovo? Prekasno je da postanem kockar“, reći ćete. Dobro tu ste verovatno u pravu, ali mene interesuje nešto drugo, sasvim neočekivano mene ni malo ne interesuje račun verovatnosti i dobitka. Sa stanovišta celokupnog mog iskustva morao sam posmatrajući druge kako igraju jednom da se zapitam da li je ovo opšti princip? Da li je život samo igra? Kompjuterska igra u kojoj smo mi realnost i svet oko nas samo izgenerisani entiteti? Dok sam još imao prijatelje oni su pokušavali da me ubede da je ovo suluda i bizarna ideja koju treba pod hitno napustiti i nikad joj se ne vraćati. Posebno tvrd stav po ovom pitanju su bile njihove bolje polovine koje su sve od reda sa stavom da ne bi trebao da ovim idiotizmima i lažima zagađujem  njihovu decu.

A deca su znatiželjna i ljubopitljiva... sve je vodilo istom završetku... Ostao sam bez prijatelja,.., da ne bi ostao bez ideja...  kakve god da su... ipak su moje... intimno, verovao sam da su moje... uprkos činjenici da bi ako sam u pravu to prestavljalo neobjašnjivi logički paradoks... jer, ako sam ja entitet u igrici koju je neko isprogramirao, pa samim tim isprogramirao i moje ponašanje, odakle mi onda ta suluda ideja da su moje ideje moje... logično bi bilo da su one nečije,..., najverovatnije pripadaju programeru koji je osmislio i dizajnirao igricu,..., eventualno da su produkt neke interaktivne veštačke inteligencije koja  pokušava da entitetima da realnije ponašanje i učini igricu interesantnijom i poželjnijom,.., ali ne moje... nikako ne moje... kako sam ja verovao.

Kako god,.. Verovao sam da su moje ideje ipravne,..., koliko god se kosile sa formalnom logikom i zdravim razumom... smislio sam da čak i niz objašnjenja i fuzzy logičkih izlaza iz pomenutog paradoksa... bilo mi je logično da neko primeni kvantnu logiku, uostalom kvantna priroda programa i računara je već bila dokazana tkanjem stvarnosti onako kako je mi vidimo. Dakle, nije bilo daleko od pameti da je neko primeni i na scenario. Meni se ovo činilo logično. A izgleda i drugima. Sve veći broj astrofizičara tvrdio je da živimo u nekoj vrsti virtualne realnosti, a oni radikalniji odavno su već poput mene preuzeli ideju video igrice kao modela sveta.

Mislim, budimo realni, spoznaja sveta proistekla iz intezivne primene najnaprednijih tehnologija za koje znamo jasno govori da je svet različit od naših pojmovnih slika. Svet, život i realnost nisu onakvi kakvim ih mi spoznajemo čulima i doživljavamo, biološka objašnjenja i analogije više ne funkcionišu, sa druge strane koliko god nenormalna bila pomenuta hipoteza funkcioniše bar na nivou apstraktnih modela. Čak i da smo skroz promašili i da život nije igrica  on ima sve karakteristike iste. A ako sam nešto saznao o zdravom razumu to je da on ne funkcioniše kad su u pitanju ozbiljna pitanja o poreklu i prirodi stvarnosti. Koliko je onda moguće da ono što doživljavamo nije u stvarnosti onako kakvim ga doživljavamo. Nije teško izračunati kolika je procesorska snaga potrebna za ovako nešto. Čak i mi ćemo kao ljudski rod uskoro biti u stanju da je izgenerišemo... a kvantna priroda sveta, diskrecione veličine energije i materije... ne liči li vam to na probleme sa lošom grafikom... u čemu se priroda fizičke realnosti mikrokosmosa razlikuje od zamrljanih piksela... ima li uopšte ikakve vidljive razlike... ili je sve to samo moja uobrazilja... Ne bi mi bilo prvi put... i ranije sam znao da se izgubim u lavirintima sopstvenog ega, posebno kada dosegnem logičke granice...

ali ovo više nije bitno...   

Znam da nisam sam. Ima još onih koji veruju da je život nešto poput video igrice koja se vrti na nekom superkompjuteru koji je van granica naše spoznaje i koji generiše našu realnost... bar onu saznajnu.

  I upravo ta gomila čudaka okupi se povremeno na nečemu što bi trebalo da liči na naučne konferencije. Moram da primetim da ove koje sad posećujem ni najmanje ne liče na one koje pamtim iz akademskog perioda svog života. Ovde sve vrvi od inteligentnih čudaka i ekscentirka. Nigde ni jedne zanimljive suknje za kojom bi čovek mogao da potrči. Možda i zato što su one koje su vredele ovog sprinta ostale u okviru akademske zajednice ili su kao Ma jednog dana odlučile da ošišaju kosu na paž i svoju naklonost poklone drugom.

Ko će ga znati. Uglavnom to je priča odkud ja ovde. Naziv konferencije pametnom čoveku sve govori - Rebooting The Cosmos: Is the Universe The Ultimate Computer? Ali ja nisam pametan čovek. Ne po parametima zdravog razuma, ne onako kako to životna realnost zahteva. Opet, upravo ta sloboda i nezavisnost od uobičajene realnosti doveli su me ovde gde ima dosta onih koji su spremni da saslušaju moje ideje. Većina ih je zapanjeno, dobar deo reklo bi se i zaprepašćen, pa i uplašen ali ima i onih drugih koju su prosto oduševljeni ovakvim odgovorima, jer kako kažu sad im je lakše da shtave svoju ulogu i da se nose sa životom. Oduševljeni su činjenicom da ipak nisu klovnovi, već da su dobili znčajne karakterne uloge na pozornici života. One koje su drugima, predodređenim za uspeh slavu i bogatstvo, u zamenu za iste, oduzete. Oni su uostalom pre za lakrdijaške uloge. Bilo je među onima koji su slušali i onih koji su ovo smatrali mogućim, ali ne i verovatnim. U sosptvenoj bahatosti odlučili su se da pre veruju u teoriju inflacije, nego u video igrice. Pomenuta im je teorija dopuštala da u nekom drugom udaljenom univerzumu još budu sa svojim bližnjima i okruženi ljubavima koje su izgubili. Bila je to prednost koju nijedna karakterna uloga nije mogla da dostigne. Što se njih tiče bolje je i da neko njihovo drugo ja bude sretno i zadovoljno, sa onima koje voli,... i vopljeno od istih,.., nego da se zadovoljavaju time da je njihova uloga u igri života karakterna. Biti voljen i imati karakter su neuporedive veličine, i oni za sebe biraju onu prvu.

A ja šta sam ja izabrao?

Godinama sam se i sam tešio teorijom inflacije i u njoj tražio duhovni mir. Bila je to privlačna ideja... ostati sa njom... biti sretan... makar negde van ovog sveta... u nekom drugom ekskluzivnom svetu nalik ovom... onom u kojem sam ja imao bolje karte i vukao dobre poteze. Volim da verujem da ti komplementarni svetovi postoje, i da se igra u njima odvija prema poznatim pravilima inflacije. To je umirujuća ideja. Barem za ljude kao što sam ja.

Pa šta i ako je ovde otišla sa drugim? Tamo je još samnom. I postoji beskonačno puno paralelnih univerzuma koji preferiraju ovakvu realnost. Sviđa mi se ta ideja. I to što sam još uvek sa njom. Što mi je niko i nikada ne može oduzeti. Jer, koliko god se trudio i bio uspešan u jednom ta će se realnost preliti u svoju suprotnost već u narednom univerzumu. Kao na kaledioskopu koji mi je poklonila za rođendan... beskonačno zajedničkih života, beskonačno ljubavi i strasti... Slika koja nastaje složenim obrascem koji se beskonačno ponavlja i preklapa,.., Ne mogu da ne mislim na njega, pogotovo kad dođem kući i pogledam njen zeleni kalediosop. Još je tamo gde ga je ostavila, još budi nemir... i želju... želju za njom, koja nikada neće umreti...

Da, divna ideja... Samo, da li je prevaziđena?

Koliko mi odgovara da se sada tešim da je moja uloga bila karakterna? Da je dramska? Svakako nikada ne bi bi pomislio da je bezlična. To je protiv prirode realnostiu u kojoj sam živeo... protiv hedoinizma i zavođenja, protiv snage i opasnosti... protiv svega što sam osetio tokom svog postojanja...

Moj život nikada nije bio linearan. Nikada dosadan. Nikada predvidiv. To vam mnogi mogu potvrditi... nema potrebe da vas to ubeđujem, a nemam to potrebe ni da ubeđujem sebe.

Ipak, sviđa mi se ideja o tome da je sve ovo samo kompjuterska igrica. To mi pruža mogućnost da utičem na realnost na najneverovatniji od svih načina... da promenim tok vremena i uslove igre... Ne treba biti previše pametan pa shvatiti šta mi je sada palo na pamet.   

Već danima slušam istu ideju, i o njoj razmišljam. To je dobro – pustiti mozak u pogon. Misliti. Sviđa mi se ideja koja se iza ideje spoznaje pomalja... Ako je svet kompjuterski generisana realnost, ako je sve ovo program na nekom računaru, šta će se desiti ako ga neko rebutuje...

Ne treba biti previše mudar, dovoljno je imati bazična znanja iz rada sistemskog softvera pa znati kako promeniti realnost...

Restart briše trenutna stanja, briše egzistencije... a nova?... Pa ona zavise od toga da li je igrač zapamtio predhodno stanje igre... ako ne krećemo iz početka...

Ali to nije ishod koji me privlači...

Fascinira me jedna druga mogućnost...

Jeste li ikada reinstalirali neki program? Ako jeste znate da se stanje sistema menja tokom restarta... i da se na njega može uticati...

Dovoljno je napisati odgovarajuće skriptove koji će se izvršiti pri restartu... Ne treba čak ni znanje programiranja, dovoljno je znati nekog ko to zna...

Sinoć sam zvao T. Iznenadila se, već dugo je nisam zvao. Tako je kad telefon jednom utihne, posle se čudiš i raduješ kad čuješ poznati glas. Posebno, kad uspe da te nasmeje. A meni je to, barem sinoć, polazilo za rukom kod nje. Umirala je od smeha kad je čula za moj najnoviji naum. Nije mogla da se ne nasmeje na ideju da treba da mi napiše skript kojim bi obezbedio sebi lepotu, zdravlje, inteligenciju, i bogatstvo; kojom bi osigurao izuzetne roditelje i neverovatan život u izobilju; kojom bi obezbedio dobar start i šokantno lak prolaz kroz život; kojom bi u konačnosti obezbedio da budem poželjan, voljen, tražen,... Skript koji bi mi omogućio jedan drugačiji život od ovoga koji sam vodio... skript koji bi mi omgućio da budem sa njom... sa svima njima... sa Voljenom, Ma, T. i sa njom skrivenom iza kalidioskopa...

 Skript za izuzetan život... kakva divna ideja....

„i kako utopistička“, rekla mi je, „čak i da je sve tako kako što kažeš, zar ne bi morao da uništiš ceo ovaj svet da bi je ostvario, zar ne bi morao da ga restartuješ... kako bi onda uopšte bio svestan svog uspeha... kako bi bio zadovoljan njime ili onim što ti je život pružio... Ne to svakako nije dobra ideja... ne za tebe...ni za nas ostale“

Ćutao sam... kao i obično... a njena je sebičnost pobedila. Njoj se sviđa njen sadašnji život i nije spremna da ga menja... bar, ne po cenu smrti.

Ja opet svoj bi. Nedostaje mi samo nešto tehničkog znanja... ali to je samo pitanje vremena. Sada kad znam da je to moguće, spreman sam utrošiti nešto svog vremena i samoće na savlađivanje apstraktnih pojmova i jezika koji upravljaju programiranom realnošću. Spreman sam, jer je želim drugačijom, želim da je promenim, a po prvi put, tom promenom neću naškoditi sebi,.., barem ne nekom drugom ja udaljenom beskonačnošću vaseljene i odvojenom konačnim prostiranjem iste...

Uzbudljiva ideja,.., ta promena realnosti...

Oslobađa...

Konačno,..., slobodna volja ima smisla

A ja želim da je upotrebim za sopstvena zadovoljstva i ispnjen život

Sa onima koje volim

Sa onima koje me uzbuđuju

Sa onima koje život oslobađaju dosade

I daju mu smisao

Sa onima koje mi znače

Ja koji sam verovao da nisam sebičan

Ja koji sad sebično želim svoje najveće ljubavi

I konačno volim sebe.