O rečima zapisanim na papiru

O rečima zapisanim na papiru I

„Znate šta je rekao Volter? Najkorisnije su one knjige kod kojih čitalac čini drugu polovinu. Biblija je takva knjiga – ne možete joj ništa  - dok god postoji – zabranite je“, rekao je Trocki.

I drugovi se složiše.

I bi zabranjena šezdeset godina. A onda san o društvu jednakih propade i zameni ga demokratija.

I reči se njegove vratiše.

O rečima zapisanim na papiru II

Drug Crni izašao je iz rata kao heroj. Bio je dovoljno mlad da se vrati u školu i završi je kao prvi u klasi. Bio je napredan intelektualac  i odan komunista. To je bilo presudno da ga drugovi iz NKDV odaberu  za poseban zadatak koji mu je poveren. Drug Staljin i politbiro bili su nezadovljnim napredkom koji je postignut obrazovnim sistemom i zabranama verskih organizacija. Na neki način Bog je uspevao da izbegne sve progone i zadrži se u dušama vernika – bili su to uglavnom nepismeni seljaci i priučeni radnici, ali nisu li upravo oni najopasniji – nisu li upravo oni izneli revoluciju i otadžbinski rat na svojim leđima. Bilo bi neodgovorno prema partiji i revoluciji dopustiti da svoje umove i duše hrane idejama o bogu. To se nije smelo tolerisati, ali vreme čistki odavno je prošlo, a pokazale su se i kao neefikasne. Bili su potrebni drugi metodi za preobraćenje ovih ljudi u prave građane prve države socijalizma.

Trabalo ih je preobratiti u prave komuniste – odvratiti od boga, vere, plemenskih običaja i drugih zaostavština prošlosti. Za to je drugovima iz politzbiroa trebao pouzdan čovek sposoban da preslika nemačka iskustva. Gebels je imao uspeha sa svojom propagandom. Osnovao je ministarstvo narodnog prosvjećenja i propagande i neumorno ponavljao stavove (svoje) partije sve dok se svi drugi glasovi više nisu ni čuli. To je bilo pravo rešenja, a drug crni je to znao i znao. Na jednom od plenuma samouvereno je izjavio: „Reči bačene na papir su ga stvorile i jedino će nas reči na papiru od njega osloboditi.“ Mislio je na boga i mislio kako da ga se oslobodi – jednom za svagda.

I svi ostali drugovi mislili su o tome.  I složili se sa njim. Dali su mu odrešene ruke.

I sredstva.

I sve druge elemente prisile koja je partija i država imala na raspolaganju.

I on je dao sve.

I sve to nije bilo dovoljno.  

Strategija

Uvek sam preferirao jednostavne strategije za pijančenja. Otišao bi u bar, pronašao najtužniju ženu u kafani, i pridružio joj se. Platio bih piće ili dva. Raspitivao bi se o njenim problemima i pretvarao se da slušam ono što govori. Sledeći korak bio je da je pozovem na neko intimnije mesto na kojem bi mogla opuštenije pričati o sebi.

Ako bi odbila, bez obrazloženja bi ustajao i odlazio u neku od javnih kuća i tamo pronalazio utehu. Ako bi pristala odlazili bi do mog stana i ja bi joj tamo pružio utehu – nadam se bolju od one koju sam ja dobijao u javnim kućama.

Samo jednom mi se desilo da devojka bude toliko pijana da prespava kod mene. Ujutro se probudila mrzovoljna i sa strašnom glavoboljom. Skuvao sam joj kafu ali se nisam preterano trudio da sačuvam jednokratnu prijateljicu. Ipak, dala mi je broj. Nisam nazvao. Nekoliko meseci kasnije nazvala je ona mene. Rekla mi je da sam za nju učinio više nego drugi. Ništa nisam razumeo. Nije više zvala. To je dobro, i onako nikad nisam želeo da postane višekratna prijatejica.

Jednostavan sam čovek, žena mi ne treba, veza isto, treba mi neka sa kojom ću da pijem, koju ću da jebem i da ponekad pusti neki glas – čisto da znam da je još živa. To je sve. Kurve i alkoholičarke zadovoljavaju te uslove pa zašto onda sebi da komplikujem život. Treba se držati poznatog, ne tražiti previše, ne traćiti vreme na sentimentalne gluposti. Treba se uvek pridržavati jednostavnih strategija. I zogditak je zagarantovan.

Dvostruki životi (ili pravno na sreću)

Ljudi ogovaraju, posebno za svetkovine. Slave, porodični ručkovi, rođendani, kao da su smišljeni samo da bi se ogovaralo. Barem meni tako izgleda.

Imao sam prijatelja koji se nikada nije uklapao. Autsajdera koji je vazda štrčao i kojeg zbog toga ni jedna devojka naše generacije nije ni razmatrala kao sirovinu pogodnu za brak. Sa druge strane neke su mu verovale više nego sirovinama sa kojima su delile život i postelju.

Jednom mi je priznao da i on ima pravo na sreću. Mislio je na jednu od retkih prijateljica koje je imao. Naravno da sam znao da mu je ona odavno mnogo više od prijateljice. On to nikada nije priznao ali ja sam znao – bio sam dovoljno blizak da to primetim. Bila mu je ljubavnica i kao i svaka ljubavnica ostavljala ga je kad god bi pomislila da će se njen brak srediti.

Na slavu je došla sa suprugom, nasmejana, vedra, zadovoljna, ni nalik njemu koji je ovaj put našao za shodno da se preseli u drugi grad i drugu državu i da se uljudnom domaćinu javi da neće moći doći na njegovu feštu. Upotrebio je tu formulaciju namerno, da svima pokaže da on o slavama zna više od nas ostalih i da shodno tome ne želi da ponovo bude zabava na proslavi ili da poput crne ovce nervira ili otera druge goste. Domaćin koji mu je pored mene bio jedini prijatelj navikao je da trpi takve ispade, ponajpre jer je znao kako njihovu pozadinu tako i to da je verovatno u pravu. Možda je zato iz čiste kurtoazije pozvao i nju, a ona verovatno da bi nam zapušila usta dovela i supruga i sada svi igramo igre neznam ništa, nevidim ništa, ne interesujem me ništa, barem dok ne preće prag ili ne ostanemo nasamo.

Nije pitala za njega. Mi ništa nismo rekli. Ostao je nepomenut, ime mu nismo izgovorili... sve dok ona i muž nisu otišli.

I ja sam neženja, jesam li to spomenuo? Verovatno ne, jer ne želim da me porede sa njim. A i domaćin se potrudio da me ovog puta posadi pored najlepše žene u prostoriji. Znam da je sve uradio da me providadžiše jer mi je sama priznala šta joj je sve napričao. Spomenuo sam ogovaranje, pa možda jeste najlepša, ali ima i najduži jezik i vešto ga koristi – barem za ogovaranje, da li iste jezičke veštine poseduje i kad su druge stvari u pitanju neznam ali definitivno nameravam da saznam, zato joj se umiljavam, i prežvakavam svaku poznatu i nepoznatu glasinu o ljudima koje poznajem, a posebno o onima koje ne poznajem i koji ne poznaju mene – sa njima je lako, mogu da kažem šta mi padne na pament bez ikakve obaveze da se držim istine ili morala. A kako vidim moral ni mojoj današnjoj pratiljji nije preterano bitan. Ona uživa u drami, možda zato što nema dovoljno akcije u svom životu. Nadam se da je tako jer ću se ponuditi da to promenim, ali dok ne stignemo do te tačke moram da igram pametno, onako kako njoj odgovara. Zato glumim alapaču i lažova i prepričavam gadosti. I primetio sam – uživam u tome, možda jer i ona uživa, jer to je očigledno. Konačno kad na trenutak ostanemo sami pita me za trač koji je čula o ženi koja je nedavno otišla sa suprugom kući. Ne oklevam ni trenutka, prijatelj je daleko a za obraz one kučke nije mi stalo ni najmanje – razvezujem jezik po ko zna koji put noćas.

„Prilično je ruinirala njegov život kada se vratila suprugu. On je opet nastavio da je voli.“

„I pored toga?“

„Da i nikada nije dozvolio nikome od nas prijatelja da o njoj govorimo loše u njegovom prisustvu. Sve vereme trudio se da je pretstavi boljom nego jeste. Nikada nije ni priznao da je u vezi sa njom ali smo mogli da naslutimo – takve stvari se ne mogu sakriti.“

„Rekao si da je i dalje voli. Zašto? Kakav beskičmenjak čovek treba da bude pa da sebi dpusti nešto tako?“

„Znao je da kaže da mu je dala ono najdragocenije – osećaj da mu nedostaje? Jesi li ti ikada imala taj osećaj – prema nekom?“ Vešto izbegava moje pitanje i menja temu, zanimljivi joj je slučaj autsajdera od intimne ispovesti – pitam se zašto, i zašto je dođavola sama? Sumljam da je muškarci ne  primećuju... možda se tu krije neka dublja priča... ko zna, posebno jer sad primećujem promenu na njenom licu... nešto tu nedostaje...

Posle nekoliko vrlo dugih trenutaka konačno progovara. „... i taj osećaj ga je uvek terao da joj se vrati... jadničak... nikada je se neće otresti“, kaže, a ja ispod slojeva ispijenog alkohola uspevam da prozrem da ona ne priča o njemu već pre o sebi i počinjem da se pitam kojem skotu se to nada...

Alkohol usporava vijuge, to znam, ali koliko, to me do sada nije nikada interesovalo... sada odjednom počinjem da povezujem stvari. Na ruku mi ide predah u konverzaciji nastao usled toga što ju je domaćica okupriala sa slatkišima. Pričaju nešto o receptu za kolače koje je domaćica ove godine pripremala prvi put, čujem reči poput muškatni oračšići, beli sir, belanca i žumanca mutiti odvojeno, kremasto, ...to kremato mora da je bitno jer tu reč čujem više puta, a hteo bi da sad nečujem ništa – da mogu da razmišljam.

Gošćino lice se promenilo kad su otišli, odjednom pokazala je interesovanje za ovu aferu – to nije sumljivo jer to bi i uradila dobra alapača, ali šta bi uradila dobra ljubavnica? Počinjem da se pitam kada se devojka pored mene počela interesovati za mene? Moje prisustvo je u početku ni na koji način nije doticalo – toga se jasno sećam. Kao i nelagodnosti koju sam osećao – definitivno se prenosila sa nje na mene. Dakle i njoj je bilo nelagodno.

A onda odjednom, nakon par časica alkohola prestajem da budem dosadan, otvaram se i postajem zanimljiv. Uspevam da izmamim par smešaka – dobar početni uspeh. Ali još nema sjaja u očima... On nastaje kad?

Kad popijem još čašica?.. Ne. Kad u prostoriju uđu njih dvoje... tad iznenada i ja postajem interesantan... naglo se opušta i koketira samnom zabacujući uredno pripremljenom frizurom par puta, smeši mi se, uvija vratom i umiljava se, u jednom trenutku nonšalantno spušta svoj dlan na moju butinu...

Pokušavam da se setim tog trnutka... pitam se da li bi onaj skot to mogao da vidi... sedio sam na tom mestu nebrojeno puta – znam da je mogao da vidi... nisam obraćao pažnju na njega... na kraju krajeva on je neprijatelj mog prijatelja pa ne želim ni da ga gledam... a možda sam trebao... možda bi mi njegovo lice nešto reklo... nešto što naslućujem...

Njih dve konačno su završile sa čavrtanjem o kolačima i sada se devojka okrenula prema meni. Da kupim par trenutaka uzimam čašicu i povlačim lagano dug gutljaj. Alkohol na svom putu niz grlo prži sve na šta naiđe. Puštam da me taj osećaj obuzme čekajući da stigne do želudca paleći i tamo sve nervne završetke koje dohvati. Znam da je bolje da to uradi alkohol nego saznanje kojeg upravo postajem svestan.  Kad nam se pogldi sretnu ja znam. Ona to još nezna i kao i svaka dobra glumica, a ljubavnice to moraju da budu, da ne bi bile uhvaćene, nastavlja da glumi svoju ulogu.

Opet sam interesantan, sigurno je primetila da povlačim dug cug, ako me alkohol uhvati mogao bi dodatno razvezati jezik a to njoj mora da se čini kao dobra šansa da sazna još  nešto, možda da otkrije neki inkriminišući dokaz protiv svoje suparnice...

Sa jedne strane osećam se nasamarenim a sa druge konačno vidim prednost – za autsajedera, ne za sebe. Ja je očigledno ne interesujem i ispao bi pravi šmokljan kojeg bi ona lako mogla da prevesla, to tera čuveka da se oseća kao magarac, ali ovo kljuse se ne oseća tako, ne, pre kao dvostruki agent jer ako se  založim za prijatelja i saznam skrivene detalje njenje veze zar nisam upravo to – dvostruki agent... uzimam još jednu čašicu, ovog puta očijukam sa njom. Dok to radim, istovremeno dok mi se prijatna toplina spušta niz grlo, zaboravljam nelagodnst i to da sam umalo bio nasamaren i počinjem da se uživljavam u svoju novu ulogu...

To je privlačna uloga, sa beneficijama... uostalom, nisu se svi još razišli sa slave, šta ako poželi da se osveti ljubavniku ili napravi ga ljubomornim... ne bi mi smetalo da mu samnom nabija rogove... o to mi ni najmanje ne bi smetalo...

A ovo veče lako bi moglo da dobije i takav rasplet... naravno to je tek privremeni raspet – jer već u zoru taj rasplet postaće zaplet jedne ozbiljne ljubavne drame – četvorougao – zvuči dobro, muški... posebno jer nemam šta da izgubim...  mislim da ću da odigram svoju ulogu...

... u svakom slučaju vraški ću da se potrudim... uostalom i ja imam pravo na sreću... makar ona bila samo u dramskim zapletima... posebno ako se oni odvijaju u krevetu... ovo je dobr podela uloga... bar za mene...

A sad bi bilo dobro da prestanem da u mislima konstruišem priču i da se posvetim priči sa alapačom... jer njena priča obećava...

Poklon

Poklon

Primila ga je. ... a onda nastavila da ga prima...

Učiteljica

Oduvek se bavila edukacijom; dok je išla u srednju školu drugarima je držala program seksualnog obrazovanja što su oni tad posebno cenili. Kasnije je uopšte nisu cenili – posebno kad su upoznali svoje buduće žene koje su je zdušno ogovarale. Kad joj je prekipelo, napustila je provinciju u kojoj smo odrasli.

Mislio sam da je više nikada neću sresti, ali ćerkin polazak u školi kao samohranog oca naterao me je da odem na roditeljski i tamo zateknem učiteljicu koja je i mene ne tako davno po nečemu naučila.

Sad je đake podučavala čitanju, pisanju, geografiji, lepim umetnostima... svemu onom što je program osnovnog obrazovanja predviđao. Ono što nije predviđao  je da će učiteljica naići na jednog od svojih starih ponavljača, a kao i svaki posvećeni obrazovni radnik posvetila se mom obrazovanju – seksualnom – posebno jer je učenik imao posebne potrebe i više nego dobro znao i razumeo njene potrebe... i znao kako da ih zadovolji...

Škola nije bila najbolje mesto za poduku pa je počela da nas posećuje. Kućne posete podstakle su daljnu želju za obrazovanjem koje pruža. Sad sam siguran da ću pokušati da savladam kurikulum... i zadovoljim visoke zahteve učiteljice... i one ne baš tako visoke... njene niske pobude posebno se trudim da zadovoljim... i dobro mi ide... tako bar kaže...

... a izgleda da je i mojoj ćerci krenulo u školi...

... mora da je sve to zbog ovih dodatnih časova koje pohađam... i zbog zalaganja...

Na zameni

Neispunjeno obećanje

„Obećavam da ni glasa neću pustiti“, rekla je svojoj konzervativnoj i ni malo maštovitoj cimerki kad ju je ova upozorila da u zgradi u kojoj žive i ‚zidovi imaju uši'. Možda upravo stoga odlučila je da ovaj put bude uzorna, konzervativna i ponajpre tiha. Jedini način na koji je mogla da barem pokuša da ispuni dato obećanje bila je dosadna i ne baš udobna misionarska poza. Jedini problem koji bi se mogao pojaviti bio je njen nekontrolisani smeh – napadi kojeg su je spopadali dok je bila sa kratkim – kada jednostavno nije mogla a da se ne smeje na svo to njegovo uporno navaljivanje da se predstavi većim nego što uistinu jeste.

Već prvi pogled na izbočinu u predelu šlica ubedio ju je da to sa ovim tipom definitivno neće biti problem. Plan je, dakle, bio pridržavati se misionarstva i uzorno, u skladu sa istim, zaveta ćutanja. To je barem bio plan.  Možda i ne tako loš... sve dok joj nije dosadio da ga se pridržava.

Jednostavno, nije bila od onih koje samo znaju da se izvrnu na leća poput kakvih kornjača i zamlataraju nožicama po vazduhu. Sunčala je ona svoje tabane i ranije ali ne ovako... nedostajao joj je pokret... saradnja dva tela... sve ovo bilo je suviše statično i dosadno... a onda više nije mogla da se pretvara...

Bilo joj je dosta prepuštanja i beskorisnog lenčarenja. Nikada nije bila od onih koje samo leže i čekaju da im se nešto desi. Momak je možda bio obdaren ali i mlad. Nezreo. Neiskusan. Skoro pa naivan. Biće da ju je upravo to i privuklo.

‚Trebalo bi mu pomoći', pomislila je, a onda je podigla kukove i spretno izbegla još jedan ubod njegove žaoke. Povukla ga sebi i rukom mu pokazala kako da se namesti, a onda je počela da se propinje tražeći skliski vrh njegovog koplja koje je još poskakivalo.

Pronašavši ga usminama je prelazila preko njega lagano kružeći kukovima i pokazujući neposustalom da se sprema da mu se otvori. Sve što je od njega očekivala bilo je da se ne preda ili lako posustane. Namera joj je bila da stvar okonča nabijajući svoje mesnate lopte na njegove kukove. Želela je da oseti kako je dotakla dno ali i progutala i poslednji centimetar njegovog ponosa i ostavila ga ogoljenog i razoružanog pre nego ga očima prostreli i natera da proključa. Obećala je sebi, ali i cimerki, koja se sad pravila da spava – u susednoj sobi, da će biti tiha – da će govoriti samo očima... obećala je još monogo toga... a onda ju je nehotice dotakla stvarnost, udarila je, lagano, kao da se njome poigrava, kratko je lupkajući po krajevima usmina, a onda, nezaustavljivo počela da prodire u njen život.

Oči su joj se raširile kao da gleda u bezdan, po prvi put svesna koliko se visoko nalazi i koliko će dugo padati. Na usmana joj zaigra osmeh ali samo tren kasnije stvarnost se pokaza prevelikom da je proguta, prevelikom da se sa njom olako poigrava... i osvetoljubivom... ogrezloj u nakani da je raspolvi i zarije se u nju mnogo više nego što je ona može primiti.

Prvo je potekla suza, a onda usledio uzdah i drhtaj što se prenosi od korena do vrha koplja  i tera je da se u istom ritmu sa njim trese otresajući polen sa njegovog tučka. Nakupljala je med, vrcala.. a onda prekršila sva obećanja data ljubomornoj cimerki, sebi, pa i ono dato matorom komšiji koji upravo smanjuje ton na televizoru osluškujući šta mu to zidovi šapuću – odjednom potpuno nezainteresovanom za utakmicu koju je čekao cele sezone... jer svi sada znaju da desilo se nešto mnogo značajnije...

Nešto što mogu da odaju samo uzdasi, dahtanje i pokoji vrisak... koji sad, već svi očekuju... i u kojem uživaju svi stanari njene zgrade... a opet, samo jedan sa tom privilegijom da ga posle vriska dočeka njen topao dah i jezik koji će se već postarati da izleči i za boj ponovo pripremi posustalo mu oružje...   

... a i nju čini nam se više nije briga za obećanja koja je dala... zaboravila je na njih... sada ima važnijih poslova...

Idealan par

„Bili su idealan par, on opsednut seksom, ona drolja.“

„Bili?“ pitam i kao odgovor dobijam samo saučesničko klimanje glavom iz kojeg zaključujem da je i on deo priče o idealnom paru. Pitam: „Šta je krenulo naopako?“

Kao odgovor dobijam: „Njihovi karakteri.“

Posle toga više ništa ne pitam.

Udarač na zameni

Nije mogao da veruje kada je video izveštaj detektiva za razvode. Mržnja prema ljubavniku njegove žene se zgusnula u tvrd kamen u stomaku. Nije znao šta da radi pa je otišao njegovoj kući da ga potraži. To mu je oduvek bio prvi poriv. Tamo je zatekao samo njegovu suprugu i odlučio da joj sve ispriča.

Očigledno je očekivala nekog drugog jer je bila smelo odevena. I očigledno nije očekivala muža a bilo je očigledno – baš takvog je priželjkivala...

Kamen koji je zaposeo mesto njegovog želudca se pokrenuo i počeo da silazi niz mokraćne kanale. Mošnice su ga bolele a njegov prijatelj se stvrdnuo kao kamena pesnica spreman na udaranje.

Primetila je to...

A reklo bi se da je i ona bila spremna da se sprijatelji... sa kamenom pesnicom...

Posle je rekla da joj se sviđa kako udara... kako se kreće... kako raspoređuje snagu pre završnog udarca... volela je serije... a on je znao kako da pojedinačne udarce poveže u omamljujući niz... i taj rad kukovima – izluđivao ju je – bio je tako brz da nikada nije znala gde je... izgledalo joj je da je svuda, da ju je obuhvatio sa svih strana, kao da ju je opkolio, poput velike muholovke progutao i sad pobedonosno skuplja svoje latice nežno je dodirujući po celom telu... volela je taj dodir i spremno mu se prepuštala... nadala se da neće prestati... nikada...

... sve ju je to podsećalo na muža, rekla je, ali i priznala – njen suprug bio je perolaka kategorija, ni blizu teškaša... a on je oduvek bio teškaš – i u ringu i van njega... zato su ga žene i publika voleli... zato ga je upravo zavolela žena ljubavnika njegove žene...

Prvo je pomislio - osvetio mu se... a onda se zagledao u ženu pored sebe i primetio koliko je zgodnija od one koja ga je izdala. I po prvi put u njegovoj glavi začeo se plan koji nije podrazumevao premlaćivanje onih koji se o njega ogreše.

Ostaviće grešnike na miru – da sami rešavaju svoje probleme – u međuvremenu on će se posvetiti bludnici koju je upravo upoznao.

Tako je bilo.

Tako su zamenili mesta.

 Nijedna od njih dve nije se bunila i svako je dobio ono što je hteo... i koliko je hteo...

Marina

Prijatelj me je pitao ko je ta žena u koju tako besramno buljim.

Odgovorih mu da je senka prošlosti, ali on nepoverova ni najmanje. A i zašto bi? Opčinjenost govori jače od reči. Uvek je bilo tako.

A ona me je opčinila. I nisam znao da li je to učinila nanovo ili je bilo dovoljno da podgreje želje za koje sam verovao da su davno uminule, a koje se sa njom pojaviše i koje mi pogled za nju prikovaše.

Opčinjen, ja sam, od ljudi odvojen, usamljen, ili možda ne tako usamljen u želji da joj se približim i budem pored nje... i budem deo nje... barem privremeno... barem na  tren...

... iako znam da ta nakana moja nikada neće pristati da bude samo tren... i da će zauvek težiti da postane večnost...

... izgleda da je i ona to znala...  znala kako da dozira moju želju, kako da obuzda moju nakanu i da podredi moju volju – sebi – toliko da zarad nje odustanem od nje...

... čak i kad je volim toliko da život ne osećam bez nje...

Samo zato što se život nada životu pored nje

Ali sve to beše iluzija

Znam

...a  i sada znam, i iznova, u iluziju verujem...

Jer drukčije ne mogu, jer drukčije ne znam. Drugačije neću. Makar mrtav živeo dok ne skapam odbačen, sam,  daleko od prijatelja koji me još mole da se zarad života odreknem nje.

A ja ne mogu i neću.

Jer živi u mislima mojim, i ponekad, samo ponekad, kao sada, oživi i otelotvori se pored mene.

A onda, istog trena, sve zabrane, molbe i kletve nestanu kao da ih nikad nije bilo

Čudesna žena. Naočita i visprena.

Znala je kako da zaveže misli – za sebe – a onda ih odveže i pusti mašti na volju da se poigravaju njenom i mojom budućnošću koja istini na volju nikada ne dođe i osta ubijena i zakopana u one iste misli koje nisu mogle da je napuste ni mnogo nakon me ostavila. I koje još uvek, po nekad uskrsnu, a  to uskrsnuće radosna je vest kojoj mi se srce nada.

A onda se nada razlije

a opčiniteljka me iznova sebi privuče... i evo me kako uživam u zarobljen u mislima svojim za nju zavezanim

Zauvek.