Dok sedim u hladu drveta Bo

Ne želim da se odreknem onog dragocenog, a šta dragocenije od sećanja na nju imam.

Bilo bi bolje da imam nju, bilo bi pravednije, ali priroda nije ustrojena prema zakonima pravednosti već pre po zakonima sile, a sile sam se odrekao.

I odrekavši se poriva da silom gospodarim svetom i ne znajući to, odrekao sam se i nje, jer ona  mi nikada neće oprostiti  što krenuh putevima Indijskih mistika i što se pretvorih u bednog mlitavca, kako mi reče, a ona se u takvog nije zaljubila i takvog  ne može da voli, pa čak joj je oduran toliko da ga i prezire... jer ko noramalan može voliti bednika, ko normalan snagu svoju sputava tako da od nje ništa ne preostane i ko može da poveruje u to da snaga nema druge svrhe do obuzdavanja i kontrole onoga ko je nosi... Nije li snaga čoveku data da  bi vodio, a ne sklanjao se i skrivao pred drugima. 

I reče mi prezrivo da me se gadi... a u očima joj prepoznah žalost i jed, vidoh u njima izdaju što prema njoj i ljubavi našoj počinih kad krenuh putevima spoznaje unutrašnje... i ostavi me i ode drugome ko se neće obuzdavati i ko će i nju i svet svojim posedom smatrati...

Od tad, a beše to davno, nisam je više sreo, nisam imao prava na nju i sve što mi preostade beše sećanje na nju... i svega se na putu ovom mogadoh osloboditi do njega – sećanja... a sećanje na nju, postade moja poslednja imovina i razlog postojanja... i ne mogu ga se odreći čak ni za božansku spoznaju i uznesenje ka savršenstvu onostranom... jer kako biti savršen kad telo me moje i duša moja napusti... i sad luta... uvek se iznova vraćajući njoj...