Subjektivan

Ivana

Noćas je moja gnoma odlutala do nje, još mi se nije vratila.

Ožalošćeni mislilac

Ostavi me moja gnoma. Ode i više se ne vrati.

Željka

Jedino što je bilo sigurno u vezi nje je to da ću je ostati željan. Mora da su joj zato dali to ime. Da upozore ovakve kao što sam ja.

Nisam oklevao da je upoznam iako sam bio upozoren da će se neizdrživa želja javiti čim je ugledam... i da neće nestati ni kad joj više ne budem interesantan – kada postanem suvišan.

Od prvog trenutka znao sam da će me šutnuti... i da je sve privremeno, ali to me nije sprečilo da se približim suncu – po cenu da spalim svoja krila.

Ne žalim – tolika je bila moja želja.

Željka II

O željama ne vredi raspravljati – posebno ako ona koju želiš nije raspoložena da zadovolji tvoje želje ili želi nekog drugog.

To je jedina mudrost koju sam stekao čekajući da i ona mene bar jednom poželi – to se naravno nikada nije desilo.

Ali ja se još nadam... i podjednako želim – bezuspešno... naravno...

Subjektivan

Jednog dana reših da izmerim svoj pogled na svet - bio je previše subjektivan, tako su bar pokazivali rezultati.
Ja im nisam verovao.

Slaba preventiva

Izbegavao sam sahrane i groblja – nikad se ne zna je li zarazno. Izbegavao jesam – izbegao nisam. Nažalost.

 

Neocekivan razvoj situacije

Neočekivan razvoj situacije

Iznenada mi je prišla privučena nečim čega ja nisam bio svestan. Niko mi nije prilazio već dugo. Bio sam zatečen njenim postupkom, a onda je isto tako neočekivano progovorila.

„Izgledaš tužno, prazno, napušteno, nezainteresovano, nekako bolesno.“

„Već dugo sam u onoj fazi života kada čovek izgubi sposobnost da privuče pažnju, kada svet prestane da obraća pažnju na tebe, verujući da nemaš šta da mu ponudiš“, odgovrio sam iznenađen njenim interesovanjem.

„Od kada to traje?“

„Od rođenja.“

Ništa me više nje pitala. Opet nakako sam znao, a slutio sam da i ona to zna. Situacija se upravo promenila.

Poslednje utešne reči

Njegovi prijatelji nisu voleli udovicu. Ni najmanje joj nisu bili naklonjeni, valjda zato što i ona njima nije bila naklonjena. Zvala ih je mlitavom družinom. Pijandurama.

Sa svoje strane i oni su imali po nešto da kažu o njoj.

„Dušu mu je izvadila svojom pičkom, nudeći je i davajući drugima, a on, budala, bio joj je zahvalan i uvek govorio kako je od nje dobio tako mnogo.“

„Jadnik, dobijao je manje od drugih.“

„Jadnik. Bar se osobodio.“ Klimnuli su glavama. Nisu pogledali prema spomeniku. Znali su da je tamo i njena slika. Njegova sloboda bila je samo privermena.

Kao pravi prijatelji spustili su sanduk i pustili ga da se odmara. Bar privremeno. Dok i ona ne dođe.

Polovično dobar savet

„Ljudi će te svaki put izdati. Nikad ne veruj ljudima“, savetovao me je starac.

Bio je to polovično dobar savet. Ništa nije govorio o ženama, a one su me najviše izdavale... ili ja nisam shvatao da su i žene ljudi...

Čovek koga je napustila sudbina - molba sudbini da se vrati

Kada budeš tu (ako se po mene vratiš)

Gospo koja držiš moje srce... ti koja si ga načela i sad nepuštaš da se raspadne... da iskrvari do kraja... ti koja si mi jednom davno darivala to srce... tebi kojoj pripadam...

Nema te... predugo te nema... samoća je otrov kojim si me zarazila... koji me je paralisao na mestu na kojem si me ostavila... da čekam... a ne znam šta čekam... i do kad da čekam... i ne znam zašto... i ne usuđujem se da pitam... jer ko je još video da smrtnici boginje za razloge pitaju...

Tebi pripadam, tebi verujem, tvoj sam... i zauvek ću biti tvoj... jer moja sudbina nije samo da te pratim i da ti služim... jer, znam, jer osećam - ti si moja sudbina... pa makar me i ostavila i otišla drugima da sudbinu ulepšavaš...

Nedostaješ mi kao vazduh i voda... nedostaješ mi kao sunce i mesec... ovo pomračenje predugo traje...

Ovaj život što si mi darovala po tvojoj volji živim čekajući da se po mene vratiš... a tebe nema... ostavila si me... a ja se ne usuđujem ni da te pitam hoćeš li da se vratiš... Ikada...

Očaj se širi i zaudara svud oko mene... Vazduh koji dišem prepun je truleži i smrti... sanjam te noćima... sanjam da mirišem mirisne uvojke tvoje, da skidaš mirisnu krunu svoju i darivaš me vencem od cvetova opojnih... da me vodom napajaš sa izvora svojih... a voda je bistra i hladna... i sveža kao duh tvoj i želja moja... koja nikada ne nestade... koja je tebi posvećena... zauvek...

Preklinjem te gospo vrati se po mene...

Očaraj me...

Zavedi me...

Ponovo... i ja ću za tobom krenuti... kud god da me povedeš...

I kao da ču vrisak moj gospa mi se bosim stopalima kročeći pojezerskoj vodi došeta i prihvati telo moje u zagrljaj i udahnu mu život koji iz njega umalo pobeže... i osetih se velikim i moćnim... i osetih toplinu njenu... a onda prestadoh da osećam... išta do straha da me ponovo ne napusti i ostavi... i preklinjah je iznova i iznova....

Gospo, sad kad si se vratila po mene, ponizno te preklinjem, uzmi me, povedi me, gurni me ka sudbini koju si meni namenila. Odvedi me gde god želiš da budem. Izloži me – vetru, suncu, poniženju, sili, razotkrij me svima, provedi kroz poniženje ako je to volja tvoja, ja joj se neću opirati. Ponosno ću nositi sudbinu koju si mi odredila.  

Samo me povedi ... ili bar dozvoli da te sledim svojim sitnim koracima... jer samo dok koračam tebi u susret ja živim... sve ostalo je zadah dosade gori od smrti... zadah koji više ne mogu podneti...

Zavedi me mirisom svojim... povedi me...

Ne skrivaj me, ne čuvaj me, ne štiti me...

Predaj mi se kao što se i ja tebi predajem...

Potpuno...

I čudo se desi... i gospa mi se nasmeši... kao majka sinu izgubljenom i uplašenom... il ljubljena voljenom mužu i preplete svoje prste na grudima mojim... i obuhvati moje srce i zagrize ga i isisia sav otrov u krvi... a onda se naše ruke i noge prepletoše i ja više nebih sam...

Nikada...

I zauvek sledih sudbinu svoju....

I ona se više od mene ne razdvoji...

Nikada...