Čovek koga je napustila sudbina - molba sudbini da se vrati

Kada budeš tu (ako se po mene vratiš)

Gospo koja držiš moje srce... ti koja si ga načela i sad nepuštaš da se raspadne... da iskrvari do kraja... ti koja si mi jednom davno darivala to srce... tebi kojoj pripadam...

Nema te... predugo te nema... samoća je otrov kojim si me zarazila... koji me je paralisao na mestu na kojem si me ostavila... da čekam... a ne znam šta čekam... i do kad da čekam... i ne znam zašto... i ne usuđujem se da pitam... jer ko je još video da smrtnici boginje za razloge pitaju...

Tebi pripadam, tebi verujem, tvoj sam... i zauvek ću biti tvoj... jer moja sudbina nije samo da te pratim i da ti služim... jer, znam, jer osećam - ti si moja sudbina... pa makar me i ostavila i otišla drugima da sudbinu ulepšavaš...

Nedostaješ mi kao vazduh i voda... nedostaješ mi kao sunce i mesec... ovo pomračenje predugo traje...

Ovaj život što si mi darovala po tvojoj volji živim čekajući da se po mene vratiš... a tebe nema... ostavila si me... a ja se ne usuđujem ni da te pitam hoćeš li da se vratiš... Ikada...

Očaj se širi i zaudara svud oko mene... Vazduh koji dišem prepun je truleži i smrti... sanjam te noćima... sanjam da mirišem mirisne uvojke tvoje, da skidaš mirisnu krunu svoju i darivaš me vencem od cvetova opojnih... da me vodom napajaš sa izvora svojih... a voda je bistra i hladna... i sveža kao duh tvoj i želja moja... koja nikada ne nestade... koja je tebi posvećena... zauvek...

Preklinjem te gospo vrati se po mene...

Očaraj me...

Zavedi me...

Ponovo... i ja ću za tobom krenuti... kud god da me povedeš...

I kao da ču vrisak moj gospa mi se bosim stopalima kročeći pojezerskoj vodi došeta i prihvati telo moje u zagrljaj i udahnu mu život koji iz njega umalo pobeže... i osetih se velikim i moćnim... i osetih toplinu njenu... a onda prestadoh da osećam... išta do straha da me ponovo ne napusti i ostavi... i preklinjah je iznova i iznova....

Gospo, sad kad si se vratila po mene, ponizno te preklinjem, uzmi me, povedi me, gurni me ka sudbini koju si meni namenila. Odvedi me gde god želiš da budem. Izloži me – vetru, suncu, poniženju, sili, razotkrij me svima, provedi kroz poniženje ako je to volja tvoja, ja joj se neću opirati. Ponosno ću nositi sudbinu koju si mi odredila.  

Samo me povedi ... ili bar dozvoli da te sledim svojim sitnim koracima... jer samo dok koračam tebi u susret ja živim... sve ostalo je zadah dosade gori od smrti... zadah koji više ne mogu podneti...

Zavedi me mirisom svojim... povedi me...

Ne skrivaj me, ne čuvaj me, ne štiti me...

Predaj mi se kao što se i ja tebi predajem...

Potpuno...

I čudo se desi... i gospa mi se nasmeši... kao majka sinu izgubljenom i uplašenom... il ljubljena voljenom mužu i preplete svoje prste na grudima mojim... i obuhvati moje srce i zagrize ga i isisia sav otrov u krvi... a onda se naše ruke i noge prepletoše i ja više nebih sam...

Nikada...

I zauvek sledih sudbinu svoju....

I ona se više od mene ne razdvoji...

Nikada...