Zivotna racunica

Životna računica

Koleginica mi rekla da sam previše star za njene drugarice i ja se naljutio na malu. Posle sam se pitao šta se to desilo kad sam ostao sam u ovim godinama. Istražujući nabasao sam na „problem sekretarice“ i shvato da koliki god da mi život bude idealnu ženu trebao bi da sretnem negde na oko 37% mog životnog puta. Onda sam računao, bilo je poučno... i zastrašujuće...  i bolelo je, jer bilo je tačno (skoro uvek)... u svakom slučaju...evo rezultata

Ako budem živeo 100 godina propustio sam nekog koga sam sreo u svojoj 37-moj  što će biti negde 2009-2010, iskreno, prilično sam siguran da je to bilo malo kasnije...  opet, matematika je nepopustljiva, pa računom dolazim da ako budem živeo samo 80 godina sreo sam je i propustio negde između 2002 i 2003 (29,6 godina) – siguran sam da i ona misli tako.... Sa druge strane ako budem živeo 90 godina to se desio u mojoj 33 ili 34 godini, dakle 2005 ili 2006 (znam, i nju sam ispustio)...

Ipak, jedna stvar nudi nadu; Ako je sutra sretnem (što je priznajmo još moguće), to će značiti da bi trebalo da živim 119 godina.... a u prošosti moje familije bilo je dugovečnih.... ostaje mi da se nadam da sam jedan od njih

Posledice virtualizacije

POSLEDICE VIRTUALIZACIJE ILI SUĐENJE PISCU KOJI NIJE DOŠAO DA POTRAŽI SVOJE LIKOVE ILI BAR DA IH OBRADI  DOVOLJNO DUBOKO

Virtualizacija je otiša predaleko. Upravo me je tužio jedan izmišljen lik. U dispozitivu tužbe stoji da sam svoje knjige zasnovao na njegovom životu.

Istina je malo drukčija, bar, ako mene pitate – njega, njegov svet i život stvorio sam za potrebe scenarija za film i on ne bi ni postojao da film nije bio toliko uspešan da su po njemu napravili igricu smeštenu u virtualni svet u kojem svi oni provode svoje unapred programirane živote dok se gomila igrača širom sveta trudi da ostvari najbolji mogući skor u virtualnom prostoru – tako to bar ja vidim.

Kako bilo, pokazao sam tužbu mojim prijateljicama i one su bile oduševljene. Smejali smo se i dobro se zabavljali ovim neverovatnim obrtom, a onda sam otišao na sud i tamo su se porotnici potrudili da mi sva ta zabava izađe na nos. Na primarnom saslušanju proglasili su me krivim, i za malo osudili za plagijat i neumesno zalaženje u tuđe živote. Publika u potpunosti sastavljena od likova koje sam ja stvorio za potrebe nekog srednjovekovnog filma, urlala je i gađala me truim povrćem. Sudija je jedva održavao privid reda u sudnici, a ja sam se kajao što mu nisam dao neki snažniji karakter i neku dublju pozadinsku priču, jer ovako linearan, prihvatao je bez pogovora što mu kažu. A moj advokat nije imao šta pametno da kaže, jer znate kako se kaže – advokat koji brani samog sebe ima budalu za klijenta, a  ja sam bio budala i u ovu papazjaniju došao bez advokata.

Bilo je poučno, ne mogu da kažem – konačno sam razumeo odnos između tvorca i dela, te shvatio religiju na način dublji nego ikada do tad, a onda sam uspeo da ubedim sudiju da pošaljem pismo i akreditive za mog novog advokata. To se pokazalo spasonosnim, jer za razliku od književnih likova stvorenih za potrebe fima, njegova advokatska veština bila je potpuna i kompleksna i on se znao nositi sa ovim prilično plitko utemeljenim advokatima čija se sva veština svodila na par fraza koje su im trebali za potrebe scenarija. Tako je to sa stvorenim likovima, duboki su onoliko koliko je to piscu potrebno, ili možda bolje reći, koliko je lenj ili ima vremena da razrađuje svoje likove. Moj advokat ih je toliko razvaljivao na sudu da sam se sad pitao da li će i oni sad da me tuže zbog nerada, alkavosti i nedoslednosti, ali oni su bili toliko površno skrojeni da nisu ni primetili šta im jedan običan korporaciski advokat koji zastupa pisce radi. Tako nesvesni izgubili su i proces. Na moju sreću – jer ko zna šta bi se desilo da sam dao malo više karaktera sudiji.

I šta još da vam kažem, zbrisali smo odmah nakon završne reči. Ko zna kakvu presudu bi književni likovi mogli da donesu po pitanju jednog pisca – ili možda treba da kažem – delo o osvme tvorcu – ali čini mi se da bi to bilo previše nadrealistički za kraj ove neverovatne priče... ili se možda varam... đavo će ga znati... 

...čekaj – pa i on je izmišljen lik...

TAMA

Pre pet tura prešli smo na vinjak. Brže udra – dublje udara. Misli se oslobađaju, neke čudne ideje izlaze iz svojih tamnica, skliznu sa usana pre nego jezik počne da zapliće, a mozak padne u provaliju dovoljno duboku i tamnu da svetlost nikada u nju ne dopire... a onda počnu priče o duhovima –mojim duhovima - onih kojih se plašim – još živim duhovima mojih prstiju i šake kojom sam nekada pisao, jeo, držao četkicu za zube i povremeno brisao čmar – šake koje više nema, a koju još osećam kao deo svog tela.

I onda krene sva ta priča o tome kako osobe osećaju da i dalje imaju odsečeni ud, o tim „duhovima“ odsečenih šaka i stopala i sva priča navodi zarakijane pijance da se zapitaju ključno pitanje o bogljima – poseduju li evnusi duh svog odsečenog uda, osećaju li i dalje da imaju kurac... i ako imaju kako to izgleda...

Pljušte besmisleni odgovori... mnogi vređajući... ali bogalj je već navikao na podsmevanje – ne smeta mu ni kad se podsmevaju drugima...

Onda neko kaže: „Kao pornografija – gledaš po ceo dan kako neki kurati tipovi razbijaju prelepe devojke i zamišljaš sebe na njihovom mestu – to mora da tako izgleda evnusima...“

Pogled mi zatim sklizne u pravcu desne ruke, u patrljak ,i shvatim da sam podjednako jadan kao i evnusi, jer ni ja sebi ne mogu pružiti užitak – oduzet mi je zajedno sa mogućnošću za rad kada je hirurg odsekao moju šaku. Posle više nikad ne gledam pornografiju, niti razmišljam o tome šta sam sve mogao napraviti sa šakom koje više nema.

Mala Majina Metafizika

Maja II

Sedimo u kafani, a ona je vidno pripita i voljna da flertuje. Ja se pravim nezainteresovan. Prepuštam da isprazne razgovore u društvu u kojem sam se zatekao vode neki ne baš intelektualno britki tipovi. Razgovor se svodi na to šta je dozvoljeno konzumirati za vreme posta. Nisam vernik, a i post za mene predugo traje... možda zato što sam toliko dugo bio onemogućem za mnogo toga, možda i zato što oni koji o tome pričaju vidno nemaju elementarnu pristojnost da se okanu alkohola bar dok prepričavju svoja isposnička iskustva, osećam neku neodređenu mučninu i nagon za povraćanjem – gade  mi se sva ta naklapanja o uzdržavanju... Ne upuštam se u diskusiju, sve dok me ona u nju na prepad ne uvuče.

„Da li ti veruješ?“ pita me.

„U Boga?“ odgovaram takođe pitanjem.

„A u šta drugo?“

„Ne. Sam sam stvorio svoje Ja. To znači da sam tvorac. Što opet znači da sam Bog. A ako sam Bog, kako onda mogu da verujem u drugog Boga?“

Razgovor za stolom naglo jenjava i svi se okreću meni. Moja metafizička doslednost očigledno izaziva poszornost svih prisutnih. Njenu posebno.

„Još nisam srela nikog ko za sebe kaže da je Bog.“Njene oči mi kažu da sam odjednom postao interesantan i to mi daje novo samopouzdanje.

„To samo znači da nisi još srela pravog Čoveka.“

„A ti si pravi čovek? Mislim, za mene pravi čovek?“

„To pitanje treba da postaviš sebi, a ne meni“ odgovaram ubeđen da sam ostavio nezaboravan utisak.

 Posle par godina razmišljajući o tom susretu dolazim do zaključka da je izgleda neizgovoreni odgovor bio „Ne!“ jer se više nismo sreli.

Maja III

„Ako si ti zaista Bog – moram nešto da te pitam. Zašto postoji sve ovo? Zašto si stvorio svet?“

„Nisam ga stvorio – oduvek je postojao.“

„Zar Bog nije stvorio svet?“

„Pre bih rekao da je bilo obrnuto.“

„Pa šta si onda ti? Superego jednog univerzuma?“

„Verovatno bi se Božanska ideja i tako mogla opisati.“

„Nisi baš razgovorljiv. Vređaju te moja pitanja, nisi sigran da li bi mogla da razumem odgvore ili je nešto treće u pitanju.“

„Ono što me ti pitaš je zašto je Vodonik želeo da postane Helijum i zašto se nije zadovljio time kada je to uspeo da postigne. To nije toliko bitno. Ono što ustvari žliš da me pitaš je zašto, ali ne posebno zašto, već jedno opšte univerzalno zašto u kojem bi se sadržala sva pitanja i odgovri koje možeš da zamisliš, pa i neki nezamislivi. Jesam li u pravu?“

„Da. Možeš li sad kad si razumeo moja pitanja da mi na njih odgovoriš?“

„To će otvoriti samo neka nova pitanja, ali neka bude... Pogledaj svet oko sebe, šta vidiš?“

„Zvezde, planete, svoja stopala i šake,... i mnogo praznog prostora između.“

„A šta ne vidiš?“

„Ne znam. Nespozajno?“

„Najvažnija karakteristika „stvarnosti“ je to da joj nedostaje suština – nije bitno da li je čestice pokrenuo neki uzrok ili suštinski princip, već to da su se jednom pokrenute nastavile kretati i usložnjavati menjajući svet. Usložnjavale su se dok jednog trenutka nisu stvorile život, ali ni to nije bilo dovoljno, nastavile su sa usložnjavanjem i kretanjem sve dok nisu razvile svest, istu onu sa kojom mi se sad ti obraćaš. A znaš li šta je svet?“

Bez reči Maja je zavrtila glavom.

„Svest je alat koji energija koristi kako bi napravila audit spoljnjeg sveta i donosila odluke o smeru i pravcu u kojem će se kretati.“

„U kome će se kretati svest – je li to princip slobodne volje?“

„Ne. Pogrešno si razumela, to je pravac u kojem će se kretati svet. Svest je ego univerzuma. Univerzum se pokorava volji svesti, ne obrnuto kako bi to pogrešno mogla da zaključiš. Svest projektuje svoju volju u svet, a ovaj joj se prilagođava tako što gradi stvarnost, odnosno svet upravo onakav kakvim ga je volja zamislila.“

„To bi značilo da je nekada postojao svet koji je bio ravna ploča koja je stajala na leđima kornjače.“

„On i dalje postoji u prošlosti“

„Zašto ga onda sad ne vidimo?“

„Deca rastu i odbace svoje igračke kad postanu ljudi. Isto je i sa starim idejama i shvatanjima.“

„Ali ako je tako, onda se ni tebi ne piše dobro – uskoro bi mogao nestati. Sve manje ljudi veruje da postojiš.“

„Siguran sam da će se to desiti jednog dana. Ali nije mi krivo. To je znak da moja deca odrastaju i da je vreme da napuste kolevku koju sam za njih stvorio.“

Shavtivši konačnost Božanske egzistencije Maja joj se više nije obraćala sa pitanjima, bila je sigurna da neko drugi ima odgovore na sva pitanja samo još nije mogla da dokuči ko...

Saznaće i to, vremenom...

  

Razmisljanja jedne kokoske

TRENUTAK

Ljudi zaboravljaju godine, a sećaju se trenutaka. Upravo sam napunio 22.600.800, a sećam se nekoliko njih. Koliko ih je uistinu bilo važnih? Dva? Tri?

RAZMIŠLJANJA JEDNE KOKOŠKE

Razmišljanja jedne kokoške uglavnom se mogaše sažeti na dvojicu kočopernih pevaca koji su se tukli oko nje. Pitala se koliko su glupi. Pitanje prevlasti bilo je neophodno razrešiti  da bi znali koji će je naskočiti – tako su bar oni mislili. Ona opet njihovom mišljenju nije pridavala nikakav značaj. Jer po pitanju naskakanja ona bi se najradije podala onom šarenom horozu koji je u kokošincu slovio za najnačitanijeg i u čijem je umu sve bilo tako zategnuto da mu ni na kraj pameti ne beše sila kao metod za pridobijanje koka. On je vladao bez reči, u tišini, osvajajući srca svih koka iz jata, i sve su želele njegova jaja, pa i ona, a ona uvek ostvari svoj naum.

SRAM BOŽIJI

Pokušao sam da mu objasnim suštinu teološke zablude ukazujući na verovanje da Isus nije bio usamljen slučaj, već da Bog redovno posećuje naš svet.

„Na svetu postoji neki gospodin, koji je Bog, a on to ne zna – to hoćeš da kažeš?“

„Možda i zna, ali ga je sramota da to prizna.“

„Zašto bi ga bila sramota?“

„Za to kako njegovo delo danas izgleda.“

„Za to nije kriv Bog nego ljudi.“

„Koje je on stvorio... ili što je gore – što je sa jedan od njih.“