Posledice virtualizacije

POSLEDICE VIRTUALIZACIJE ILI SUĐENJE PISCU KOJI NIJE DOŠAO DA POTRAŽI SVOJE LIKOVE ILI BAR DA IH OBRADI  DOVOLJNO DUBOKO

Virtualizacija je otiša predaleko. Upravo me je tužio jedan izmišljen lik. U dispozitivu tužbe stoji da sam svoje knjige zasnovao na njegovom životu.

Istina je malo drukčija, bar, ako mene pitate – njega, njegov svet i život stvorio sam za potrebe scenarija za film i on ne bi ni postojao da film nije bio toliko uspešan da su po njemu napravili igricu smeštenu u virtualni svet u kojem svi oni provode svoje unapred programirane živote dok se gomila igrača širom sveta trudi da ostvari najbolji mogući skor u virtualnom prostoru – tako to bar ja vidim.

Kako bilo, pokazao sam tužbu mojim prijateljicama i one su bile oduševljene. Smejali smo se i dobro se zabavljali ovim neverovatnim obrtom, a onda sam otišao na sud i tamo su se porotnici potrudili da mi sva ta zabava izađe na nos. Na primarnom saslušanju proglasili su me krivim, i za malo osudili za plagijat i neumesno zalaženje u tuđe živote. Publika u potpunosti sastavljena od likova koje sam ja stvorio za potrebe nekog srednjovekovnog filma, urlala je i gađala me truim povrćem. Sudija je jedva održavao privid reda u sudnici, a ja sam se kajao što mu nisam dao neki snažniji karakter i neku dublju pozadinsku priču, jer ovako linearan, prihvatao je bez pogovora što mu kažu. A moj advokat nije imao šta pametno da kaže, jer znate kako se kaže – advokat koji brani samog sebe ima budalu za klijenta, a  ja sam bio budala i u ovu papazjaniju došao bez advokata.

Bilo je poučno, ne mogu da kažem – konačno sam razumeo odnos između tvorca i dela, te shvatio religiju na način dublji nego ikada do tad, a onda sam uspeo da ubedim sudiju da pošaljem pismo i akreditive za mog novog advokata. To se pokazalo spasonosnim, jer za razliku od književnih likova stvorenih za potrebe fima, njegova advokatska veština bila je potpuna i kompleksna i on se znao nositi sa ovim prilično plitko utemeljenim advokatima čija se sva veština svodila na par fraza koje su im trebali za potrebe scenarija. Tako je to sa stvorenim likovima, duboki su onoliko koliko je to piscu potrebno, ili možda bolje reći, koliko je lenj ili ima vremena da razrađuje svoje likove. Moj advokat ih je toliko razvaljivao na sudu da sam se sad pitao da li će i oni sad da me tuže zbog nerada, alkavosti i nedoslednosti, ali oni su bili toliko površno skrojeni da nisu ni primetili šta im jedan običan korporaciski advokat koji zastupa pisce radi. Tako nesvesni izgubili su i proces. Na moju sreću – jer ko zna šta bi se desilo da sam dao malo više karaktera sudiji.

I šta još da vam kažem, zbrisali smo odmah nakon završne reči. Ko zna kakvu presudu bi književni likovi mogli da donesu po pitanju jednog pisca – ili možda treba da kažem – delo o osvme tvorcu – ali čini mi se da bi to bilo previše nadrealistički za kraj ove neverovatne priče... ili se možda varam... đavo će ga znati... 

...čekaj – pa i on je izmišljen lik...

TAMA

Pre pet tura prešli smo na vinjak. Brže udra – dublje udara. Misli se oslobađaju, neke čudne ideje izlaze iz svojih tamnica, skliznu sa usana pre nego jezik počne da zapliće, a mozak padne u provaliju dovoljno duboku i tamnu da svetlost nikada u nju ne dopire... a onda počnu priče o duhovima –mojim duhovima - onih kojih se plašim – još živim duhovima mojih prstiju i šake kojom sam nekada pisao, jeo, držao četkicu za zube i povremeno brisao čmar – šake koje više nema, a koju još osećam kao deo svog tela.

I onda krene sva ta priča o tome kako osobe osećaju da i dalje imaju odsečeni ud, o tim „duhovima“ odsečenih šaka i stopala i sva priča navodi zarakijane pijance da se zapitaju ključno pitanje o bogljima – poseduju li evnusi duh svog odsečenog uda, osećaju li i dalje da imaju kurac... i ako imaju kako to izgleda...

Pljušte besmisleni odgovori... mnogi vređajući... ali bogalj je već navikao na podsmevanje – ne smeta mu ni kad se podsmevaju drugima...

Onda neko kaže: „Kao pornografija – gledaš po ceo dan kako neki kurati tipovi razbijaju prelepe devojke i zamišljaš sebe na njihovom mestu – to mora da tako izgleda evnusima...“

Pogled mi zatim sklizne u pravcu desne ruke, u patrljak ,i shvatim da sam podjednako jadan kao i evnusi, jer ni ja sebi ne mogu pružiti užitak – oduzet mi je zajedno sa mogućnošću za rad kada je hirurg odsekao moju šaku. Posle više nikad ne gledam pornografiju, niti razmišljam o tome šta sam sve mogao napraviti sa šakom koje više nema.