Razmisljanja jedne kokoske

TRENUTAK

Ljudi zaboravljaju godine, a sećaju se trenutaka. Upravo sam napunio 22.600.800, a sećam se nekoliko njih. Koliko ih je uistinu bilo važnih? Dva? Tri?

RAZMIŠLJANJA JEDNE KOKOŠKE

Razmišljanja jedne kokoške uglavnom se mogaše sažeti na dvojicu kočopernih pevaca koji su se tukli oko nje. Pitala se koliko su glupi. Pitanje prevlasti bilo je neophodno razrešiti  da bi znali koji će je naskočiti – tako su bar oni mislili. Ona opet njihovom mišljenju nije pridavala nikakav značaj. Jer po pitanju naskakanja ona bi se najradije podala onom šarenom horozu koji je u kokošincu slovio za najnačitanijeg i u čijem je umu sve bilo tako zategnuto da mu ni na kraj pameti ne beše sila kao metod za pridobijanje koka. On je vladao bez reči, u tišini, osvajajući srca svih koka iz jata, i sve su želele njegova jaja, pa i ona, a ona uvek ostvari svoj naum.

SRAM BOŽIJI

Pokušao sam da mu objasnim suštinu teološke zablude ukazujući na verovanje da Isus nije bio usamljen slučaj, već da Bog redovno posećuje naš svet.

„Na svetu postoji neki gospodin, koji je Bog, a on to ne zna – to hoćeš da kažeš?“

„Možda i zna, ali ga je sramota da to prizna.“

„Zašto bi ga bila sramota?“

„Za to kako njegovo delo danas izgleda.“

„Za to nije kriv Bog nego ljudi.“

„Koje je on stvorio... ili što je gore – što je sa jedan od njih.“