Mala Majina Metafizika

Maja II

Sedimo u kafani, a ona je vidno pripita i voljna da flertuje. Ja se pravim nezainteresovan. Prepuštam da isprazne razgovore u društvu u kojem sam se zatekao vode neki ne baš intelektualno britki tipovi. Razgovor se svodi na to šta je dozvoljeno konzumirati za vreme posta. Nisam vernik, a i post za mene predugo traje... možda zato što sam toliko dugo bio onemogućem za mnogo toga, možda i zato što oni koji o tome pričaju vidno nemaju elementarnu pristojnost da se okanu alkohola bar dok prepričavju svoja isposnička iskustva, osećam neku neodređenu mučninu i nagon za povraćanjem – gade  mi se sva ta naklapanja o uzdržavanju... Ne upuštam se u diskusiju, sve dok me ona u nju na prepad ne uvuče.

„Da li ti veruješ?“ pita me.

„U Boga?“ odgovaram takođe pitanjem.

„A u šta drugo?“

„Ne. Sam sam stvorio svoje Ja. To znači da sam tvorac. Što opet znači da sam Bog. A ako sam Bog, kako onda mogu da verujem u drugog Boga?“

Razgovor za stolom naglo jenjava i svi se okreću meni. Moja metafizička doslednost očigledno izaziva poszornost svih prisutnih. Njenu posebno.

„Još nisam srela nikog ko za sebe kaže da je Bog.“Njene oči mi kažu da sam odjednom postao interesantan i to mi daje novo samopouzdanje.

„To samo znači da nisi još srela pravog Čoveka.“

„A ti si pravi čovek? Mislim, za mene pravi čovek?“

„To pitanje treba da postaviš sebi, a ne meni“ odgovaram ubeđen da sam ostavio nezaboravan utisak.

 Posle par godina razmišljajući o tom susretu dolazim do zaključka da je izgleda neizgovoreni odgovor bio „Ne!“ jer se više nismo sreli.

Maja III

„Ako si ti zaista Bog – moram nešto da te pitam. Zašto postoji sve ovo? Zašto si stvorio svet?“

„Nisam ga stvorio – oduvek je postojao.“

„Zar Bog nije stvorio svet?“

„Pre bih rekao da je bilo obrnuto.“

„Pa šta si onda ti? Superego jednog univerzuma?“

„Verovatno bi se Božanska ideja i tako mogla opisati.“

„Nisi baš razgovorljiv. Vređaju te moja pitanja, nisi sigran da li bi mogla da razumem odgvore ili je nešto treće u pitanju.“

„Ono što me ti pitaš je zašto je Vodonik želeo da postane Helijum i zašto se nije zadovljio time kada je to uspeo da postigne. To nije toliko bitno. Ono što ustvari žliš da me pitaš je zašto, ali ne posebno zašto, već jedno opšte univerzalno zašto u kojem bi se sadržala sva pitanja i odgovri koje možeš da zamisliš, pa i neki nezamislivi. Jesam li u pravu?“

„Da. Možeš li sad kad si razumeo moja pitanja da mi na njih odgovoriš?“

„To će otvoriti samo neka nova pitanja, ali neka bude... Pogledaj svet oko sebe, šta vidiš?“

„Zvezde, planete, svoja stopala i šake,... i mnogo praznog prostora između.“

„A šta ne vidiš?“

„Ne znam. Nespozajno?“

„Najvažnija karakteristika „stvarnosti“ je to da joj nedostaje suština – nije bitno da li je čestice pokrenuo neki uzrok ili suštinski princip, već to da su se jednom pokrenute nastavile kretati i usložnjavati menjajući svet. Usložnjavale su se dok jednog trenutka nisu stvorile život, ali ni to nije bilo dovoljno, nastavile su sa usložnjavanjem i kretanjem sve dok nisu razvile svest, istu onu sa kojom mi se sad ti obraćaš. A znaš li šta je svet?“

Bez reči Maja je zavrtila glavom.

„Svest je alat koji energija koristi kako bi napravila audit spoljnjeg sveta i donosila odluke o smeru i pravcu u kojem će se kretati.“

„U kome će se kretati svest – je li to princip slobodne volje?“

„Ne. Pogrešno si razumela, to je pravac u kojem će se kretati svet. Svest je ego univerzuma. Univerzum se pokorava volji svesti, ne obrnuto kako bi to pogrešno mogla da zaključiš. Svest projektuje svoju volju u svet, a ovaj joj se prilagođava tako što gradi stvarnost, odnosno svet upravo onakav kakvim ga je volja zamislila.“

„To bi značilo da je nekada postojao svet koji je bio ravna ploča koja je stajala na leđima kornjače.“

„On i dalje postoji u prošlosti“

„Zašto ga onda sad ne vidimo?“

„Deca rastu i odbace svoje igračke kad postanu ljudi. Isto je i sa starim idejama i shvatanjima.“

„Ali ako je tako, onda se ni tebi ne piše dobro – uskoro bi mogao nestati. Sve manje ljudi veruje da postojiš.“

„Siguran sam da će se to desiti jednog dana. Ali nije mi krivo. To je znak da moja deca odrastaju i da je vreme da napuste kolevku koju sam za njih stvorio.“

Shavtivši konačnost Božanske egzistencije Maja joj se više nije obraćala sa pitanjima, bila je sigurna da neko drugi ima odgovore na sva pitanja samo još nije mogla da dokuči ko...

Saznaće i to, vremenom...