Neizgovorene misli

Neizgovorene misli – osluškivanje 

Čuo sam da svi pripadamo neegzistencijalnom svetu, da je sve oko nas, i mi sami simulacija, obmana, varka, da ne postoji – to me je zabolelo – voleo sam sva ta stvorenja koja su me okruživala, posebno jedno i zabolelo me to saznanje da ona ne postoji i da nije postojala, a onda svatih da to mora da je laž jer um ne može zamisliti tu lepotu.  Bila je prelepa, ostvarenje svake želje, skoro nestvarna... a opet za mene tako stvarna i neophodna. U nepostojećem svetu misli i ideja moje misli bile su okrenute samo njoj. Zaželeh da i ona čuje moje misli pa napisah ovih par redova u nadi da će ih opaziti, razumeti i prigrliti. I sad čekam...

Visok šećer

"Moj status se promenio... od danas... ja sladak, kafa bez šećera, gorka..."
Više ništa nije rekao.

Slika

Nova profilna slika

Bilo joj je dosta tuđih slika. Želela je svoju. Onu kojom će se izraziti. Poslati poruku. Ugledavši sliku prvi put, ostadoh zadivljen, a odnekud mi doleteše neizgovorene reči:

„Nek svake oči vide,

Nek oseti svako srce,

Radost i lepotu,

Što na slici izmiče.“

Poruka. Neizgovorena. Bez reči govorila je sve.

Fatamorgana

Fatamorgana

Ka oazi krenuh u petak, odlučan da me ni vojska beduina ne može zaustaviti. Velika bi moja žeđ, a voda tako privlačna, žudih je se napiti.

Fatamorgana II

Noćas sam sanjao kako moja kamila ulazi u oazu i kako me baca na sam izvor, i kako glavom uranjam u vodu, i kako je žudno gutam i puštam da teče kroz mene.

Postoji li veće zadovoljstvo od kapi sveže vode na usnama ispucalim od sunca?

Mladalačka potraga za suštinom stvari

Mladost je bila blistava i kratka. Intelektualna britkost nas je tad još krasila. U atmosferi ideja, konfrontacije i ogoljenosti težili smo pronicanju u suštinu stvari. Nismo je našli.

Tek u poznim godinama shvatio sam zašto. Suština stvari nije bila intelektualne prirode. Njena priroda bila je sveobuhvatna, kao i pitanja koja je težila da u sebe sažme. Postojao je jedinstveni složeni odgovor, ali on je toliko kompleksan da se rečima i simbolima ne može opisati.

To je mudrost za kojom mladi i danas tragaju.

Izmamljeni osmesi

Osmeh

„Hoću da radim nešto svrsishodno i smešno“, napisao joj je u poruci.

„Šta?“ pitala je.

„Nešto sa tobom.“ Onda se i ona nasmešila. Dan je postao lepši.

Ruka u ruci

„Neka ruka je obično poslednje što čovek drži“, rekao je. „Čiju ćeš ruku držati ti? Ko će držati tvoju?“ Bio je to podmukao udarac zaodenut u odeždu brige. Već dugo izgledalo je kao da se svi drugi brinu za mene više od mene samog. Kao i mnogo puta ranije nisam imao odgovor, pa sam ćutao.

Odgovor je došetao par meseci kasnije.

Još se držimo za ruke.

Profesor

Bilo mu je to prvo javno predavanje. Trudio se, iako su mu poređenja bila smela. Stariji su odmahivali glavom. Nije se obazirao. Vreme je pokazalo da je bio u pravu.

Profesor II

„Profesore jeste li uvek tako sigurni?“ pitao je asistent. Odgovor koji je dobiio ogledao je suštinu nauke kojom je počinjao da se bavi.

„Ponekad sam siguran, ponekad sumljam.“

Trebalo mu je dosta vremena da prihvati činjenicu da sumlje predsstavljaju veći deo života jednog naučnika.

Ogledalo

Ogledalo

Izbacio sam ogledalo iz stana. Godinama se nisam ogledao – čovek može da se brije i po osećaju – nije li to ono što rade slepci. Zaboravio sam svoje lice, jad i bes jasno vidljiv u dubini očiju. Bolje je tako...

Bolje je što ogledala nema. Ne bi podneo pogled na to istrošeno lice. Podseća me na to što sam bio, što sam mogao postati, to što sam sada. Ogledalo ne laže. Svako je rođen kao genije i biće sahranjen kao idijot. Ne želim da gledam u idijota, verovatno ni on u mene. Bolje je ovako...

Noćas sam čitao Bukovskog. Još zna da pljune i udari „...misli kako loše izgledaš u ogledalu života...“ pročitam pa zatvorim stranice. A onda mislim... celu noć mislim... pred zoru odem do podruma, nađem ogledalo i vratim ga nazad. Pogledam, a lice iz ogledala me mrzi. I ja njega mrzim. I sebe mrzim, i nema ničeg osim mržnje sve dok napolju ne izađe sunce i svetlo ne  probije kroz klozetski prozor, a ja mu se iskezim krezavim zubima.

Ispred kuće drvo, čujem gugutke, komšija sa sprata odvrnuo je radio do daske, čuje se Jazz... Slušam trubu i sećam se koncerta čoveka koji jede samo crvene pomorandže, bilo je davno, bilo je dobro, možda opet dođe i održi koncert.

Ponovo pogledam u ogledalo, još sam tu, neobrijan – trebalo bi da se sredim. Uzimam penu i sapunjam lice, zatim uzimam britvu, jedan potez je dovoljan i koža postaje meka i glatka kao dečija guza...

Ogledam se, zadovljan učinkom.

Sastrugao sam prošlost – sada sam kao nov.