DECAK I MESEC

KOME SU NAMENJENJE MOJE PIČE

Moj život je priča koju je univerzum odlučio da isprča – kome? Neka žena  - nema je na vidiku. Bez nje nema ni dece – dakle moja priča nije namenjena ni njima. Da li je namenjena meni?  Više ne verujem – do sada bi mi trebalo biti jasno gde priča ide i kako se završava što definitivno nije slučaj – dakle ostaje smao jedna mogućnost da je namanjena tebi.

Ako je tako da počnem...

MALI KAMIČAK IV

Rodio se kao zvezda.

Živeo kao sunce,

i umro u eksploziji supernove.

A sad je sećanje na njega samo nejasna maglina.

OD KADA JE OTIŠLA

Na krevetu pored mene utor, obećana dolina koju si utisnula telom – ostavila iza sebe... Ostavila si je drsko – da je se sećamo i ja, i postelja, i da mislimo o tebi... zamišljamo te kako ležiš nad nama i sećamo se tvog toplog, mirisnog i znojavog tela koje nas je ostavilo, napustilo i otišlo negde drugde... možda u drgi krevet, drugu postelju, drugi život...

A šta da postelja i ja radimo bez tebe... šta da činimo kad nama druge nisu interesantne – kada nam nikada neće pružiti ništa ni približno tako moćno, zauvek da na nama ostave svoj trag i udolinu željnu, koja te u krevetu i duši čeka da se vratiš...

MARINI

Ni lice ni naličje nemam, dah sam

prašuma me izdahnula,

kao vetar, reku da pratim do mora

da se poigravam sa galebovima

i guram oblake što donose kišu

da rashladim gradove

što sunce uspali,

i pomrsim ti kosu

DEČAK I MESEC

Jedan dečiji glas me je pitao zašto mesec vidimo samo noću. Bio je to moj bratanac. Poslao ga je brat – da mu odam tajnu. Nasmejao sam se uzbuđenom dečaku, spremnom da na svoja mala i nejaka pleća primi tajnu našeg postanja, identiteta, tajnu sveta poznatu samo šamanima koji su je čuvali i prenosili sa kolena na koleno.

„Je li ti pričao o Njoj?“

„Boginji?“ Klimnuo sam glavom.

„Otac je rekao da smo mi možda poslednji koji verujemo u vile i boginje i da postoji jedna čiji si ti muž i da se zato nikada nisi ženio. Ja sam onda pitao oca kada ćeš je dovesti, a on je rekao da moramo da budemo strpljivi i čekamo.“

„To je rekla i ona kada sam bio tvojih godina.“

„Tebi čiča?“

„Da. Bilo ej to jedne noći bez zvezda, kada nas je sve obavijala magla. Ja sam je video kako hoda po vodi. Bila je beskrajno lepa, duge rasčupane kose koju je podizao vetar, obavijena samo velom magle koji je od pogleda smrtnika skrivao njenu istinu.

Ali ja sam je video, i istog časa se zaljubio i predao. Imao sam samo tren da joj nešto kažem pre nego što ode i nestane. Napusto ovaj svet. Mogao sam joj reći mnogo toga, ali bio sam mlad i nevešt u pronalaženju reči kojima bi mogao da opišem svoja osećanja. Možda su mi ponajviše nedostajale reči da izrazim svoje divljenje, opčinjenost, želju.

Želju da joj se predam. Da budem njen. Da me ona, najuzvišenija od svih ženskih bića izabere...

Teško je opisati šta sam sve tada osećao... i čega sam se plašio... a plašio sam se... Više od svega plašio sam se da će ona otići i da je više neću videti... pa sam samo trapavo povikao „Mislim da te volim“ a onda shvativši da to nije ono što sam želeo dodah još „znam da te volim i da nijednu drugi neću voliti kao tebe.“

I ona mi priđe i uhvati me za ruku, a drugom me rukom pomilova po obrazu, a meni krenuše suze, jer ispuni me sreća kakvu do tad nisam osetio...

A odna mi reče: „Moram da idem, ali ne brini, vratiću se. Koliko dugo možeš da me čekaš?“ a ja se uplaših i rastužih jer nisam želeo da je čekam, i bih nesretan jer ona mora da ode... Slaba uteha bile su reči vratiću se, jer nije rekla kad i koliko treba da čekam, već na mene svali da oderdim koliko dugo mogu bez nje.

Nisam tada znao mere, a i da sam znao, ne beše tako male da je izaberem. 

Tada ugledah sunce kako izlazi na horizontu i rekoh teškog i drhtavog glasa: „Najduže što mogu da izdržim bez pogleda na tebe je dok sunce ponovo ne zađe.“

A ona mi se nasmeja i odgovri: „Videćeš me onda večeras, a onda ćemo se viđati stalno, potajno, pa javno, svake noći dok god budeš želeo da me viđaš.

„Zauvek“, odgovorih presrećan.

A mesec mi se nasmeši i nesta sa onu stranu horizonta.“

„Čiča?“  upita me dečak, i ja ugledah tople suze u njegovim očima. Uzeh ga za ruku i odvedoh u baštu.  Tamo je bio teleskop koji sam mu kupio za rođendan. Okrenuo ga je prema najsjajnijem objektu na nebu. Meni nisu trebala pomagala... i gledali smo. Zajedno. Mesec i zvezde.

Mesec.

On strinu, ja jedinu.

Održala je obećanje koje je dala dečaku – viđali smo se svake večeri od tog dana, a ja nikad nisam prestao da je volim i još se zaljubljujem u nju i zvezde koje uokviruju njenu postelju.

Znam.

Jednom će i mene pustiti u svoju postelju od zvezda, možda učiniti zvezdom, pretvoriti u svetlost i dozvoliti da je obasjam, jer šta je ljubav do svetlo pruženo ka  onima koje volimo.

A noćas je nebo tako puno zvezda što svetlošću mrak rasteruju... ka njima ja i dečak podižemo pogled...i u njemu uživamo...

 NADA BEZ OPTIMIZMA

Prvo su došli po došli po socijaliste, i ja nisam progovorio jer nisam bio socijalista. Posle su došli po sindikalce i ja nisam progovorio jer nisam bio sindikalac. Onda su došli po Jevreje i ja sam ćutao jer nisam bio Jevrej. Onda su došli po mene i nije bilo više nikog ko bi mogao da progovori u moju odbranu.

Onda je bio rat... pa obnova... pa izgradnja i rast... dugo je bilo tako... a onda su nas iznenadili teroristi i vlast se pobrinula da svuda postavi kamere i da sva ovlaštenja policiji i bezbednjacima...

Onda su zamalo uhapsili Asanža i skoro da niko nije progovrio... ćutali smo... predugo... vreovali u ono što nam serviraju kao istinu i ćutali...

A onda je iz tog naboja ćutanja iskrsla rečenica. Bila je toliko tiha da je skoro niko nije čuo... bila je to reč nade koja je izgubila svoj optimizam...

... ali i takva bila je dovoljno jaka da se probije do ušiju izgubljenih u moru zagušujuće buke... progovorila je glasnim ćutanjem,  dovoljno jako, dovoljno smelo da je poneko čuje i krene za njom...

SVOĐENJE RAČUNA

Život je ono što ostane na kraju – razgovor zgusnutih uspomena sa nevinim dečakom željnim da upozna svet. Shavtio sam to prilično kasno, barem po dečaka i njegovu želju... Ili da kažem moju... želju...

Život se još buni – kaže sve pripada njemu, ali istina je da na kraju sve pripada svetu koji ga je potrošio. Dečaka više nema – njemu više ne pripada ništa... a i moj deo se smanjuje... svakoga dana... troši me ovaj svet i ja tu ništa ne mogu...